TEOFIL PANČIĆ: Glas(am) za korupciju

26 Oct 2013

Postaje ne baš zabranjeno, ali nekako sve bliže nelegitimnom pomisliti da bi aktuelna vlast mogla imati kredibilnu alternativu

Otkad smo se oslobodili raznih zlih i nenarodnih režima, a naročito onog poslednjeg, najzlijeg i najnenarodnijeg, toliko smo procvetali da nas je sve teže prepoznati (da prostite, ne ličimo ni na šta). Dobro de, sa ekonomskim standardom još nije baš sve u najboljem redu, ali radi se i na tome, ima i to da bude regulisano – ako pre toga ne bankrotiramo. Ali smo zato u svakom drugom pogledu preporođeni, od demokratije pa do sveopšteg poštenja koje je zavladalo svugde oko nas otkad nam Mudro Rukovodstvo na čelu sa prvim potpredsednikom danonoćno raskršćava sa korupcijom, tim najvećim zlom u kosmosu. Mislite da ironišem? Taman posla, nisam lud, preopasno je! Doduše, javno izrečena sumnja u taj sveprisutni „antikorupcijski” narativ nije još postala krivično delo, ali izgleda da je to samo pitanje dana. U međuvremenu, ne bih nikome savetovao da izaziva sreću na tu temu.

Sasvim ozbiljno govoreći, stvari odavno nisu smešne. „Antikorupcijska borba”, i gde je stvarno ima i gde je nema nego se fingira, i gde ima protiv čega i gde nema protiv čega da se bori nego se zgodno i prigodno markiranim ljudima – najčešće prepoznatljivog javnog i političkog profila – napamet i arbitrarno tovare „gresi” jer je to nečija politička potreba (a obično ljudsko poštenje i elementarni obziri mu ne stoje na putu) postala je univerzalno primenjiva politička batina. Obratite pažnju: politička. Dakle, ne batina protiv lopova i muljatora svih boja, nego toljaga za glajhšaltovanje srpske političke, a onda i ukupne javne scene. Gledano iz visokoplafonskih prestoničkih salona – gde se ipak igra u rukavicama – to se možda još i ne vidi tako jasno, ali „na terenu” su stvari već sasvim ogoljene.

Građanin Krčmar Darko iz Bačkog Dobrog Polja, opština Vrbas, AP Vojvodina, svedoči (v. “Blic”, 14. 10. 2013) o atmosferi uoči nedeljnih izbora u opštini da su mnoge građane, njega takođe, pred izbore učestalim pozivima uznemiravali nepoznati „anketari”, pitajući ih između ostalog i ovo: „Da li će članovi vašeg domaćinstva 13. oktobra na lokalnim izborima podržati borbu protiv korupcije Aleksandra Vučića?”. Pa ti, brajko moj i odgovorni članu svog domaćinstva i šire društvene zajednice, čik ne podrži „borbu protiv korupcije Aleksandra Vučića”, za kojeg sve do tih poziva nisi ni znao da se natječe na lokalnim izborima daleko od grada u kojem živi… A zašto jednostavno nisu napravili ćoravu kutiju kao ono komunisti 1945, bilo bi nekako iskrenije i otvorenije, bez ovog odvratnog prenemaganja?! Dopisnik “Blica” svedoči i da su na dan izbora „mladići s narandžastim kačketima presretali meštane s pitanjima da li će izaći na izbore i za koga će glasati”; pitam se da li im je iko rekao: evo, čeljadi moja, baš krenuh da glasam za korupciju, ja mnooogo volim korupciju, recite mi ko je od ovih najkorumpiraniji, da glasam za njega… Nije? Pa, nije da se čudim – da li biste im vi rekli nešto takvo? Ta mani, nikad ne znaš koliko je tim narandžastima kratak fitilj.

Ne, ne tvrdim da se ovakvim zvizdarijama mogu potpuno ili pretežno objasniti rezultati lokalnih izbora, i u Vrbasu i pre Vrbasa; i to jeste faktor, ali sveukupno, bez sumnje, komplikovanije je od toga. Ali jedno se ponavlja od jednih do drugih lokalnih izbora u postdemokratskoj Srbiji: svugde se s koca i konopca pojavljuju neki čudni, nabildovani „aktivisti”, svugde dođe do nekakvog nasilja, stvori se naelektrisana atmosfera, neko dobije batine, neko drugi (više njih) ovakve ili onakve pretnje, nekoga malko otmu pa ga vozaju i bubecaju, a iznad svega zalebdi svojevrsna moralno-egzistencijalna ucena: ta, nećete valjda, kukala vam majka, da ne podržite Borbu Protiv Korupcije… I svugde je to delatno ili preteće nasilje dolazeće iz istog, prepoznatljivog izvora. Tako polako ali sigurno, kapilarnim širenjem na sve pore društva, nastaje poredak čiji je „desni” (više metodološki nego ideološki) uzor Viktor Orban, a „levi” Ugo Čavez: malo nacionalne i ostale patetike, malo busanja u prsa i mnogo, mnogo priče o sopstvenom poštenju, požrtvovanju i ljubavi za narod kontra tuđoj iskvarenosti, tj. korupciji, u najširem smislu reči. Tako se stvara svojevrsna „bezalternativna” atmosfera, ne samo u političkom životu, nego i u društvu uopšte: postaje ne baš zabranjeno, ali nekako sve bliže nelegitimnom da se misli da aktuelna vlast ne stvara najbolji od svih mogućih svetova, i da bi uopšte mogla imati nekakvu kredibilnu alternativu. Ako neko i digne glavu i kaže nešto kritički, treba ga odmah klepiti po njoj i preventivno ga naružiti da je sigurno i sam prljav i korumpiran – jer da nije, kako bi uopšte mogao ne obožavati Prvog Potpredsednika i sve što ovaj (otprilike od juče prepodne) simbolizuje?! Takve ćemo „na lokalu” naplašivati raznim „anketarima” i „momcima sa narandžastim kapicama”, dok ćemo na one poznatije puštati nadraženu medijsku služinčad, jedinice za brze kroz-govna-provlačeće intervencije pod prekaljenim komandantima u rasponu od Dmitrovića (blaži slučajevi) preko Vučićevića i onog drugog, a istog (teži), do Vučelića i Lukovića (nepopravljivi, recidivisti).

I koliko ovo može ovako da tera? Ne bojte se, može jako dugo, i jako gadno, dok se celo društvo ne usmrdi i uštavi. Nego, znate šta ja sve nešto mislim: kanda je i ta korupcija izašla na malo preterano rđav glas. Dajte nam, bre malo te korupcije, da se mere dihat, pocrkaćemo načisto pod ovom knutom samozaljubljenog, patološkog poštenja.

(Vreme)

Podelite ovu stranicu!