TEOFIL PANČIĆ: Generali ili užas praznine

30 Nov 2017

Nasuvo: Ako je cilj fašistički, ne mogu sredstva biti viteška i časna

Lažete, mamicu vam jebem narkomansku!
Ratko Mladić

Slobodan Praljak nije ratni zločinac! S prijezirom odbacujem vašu presudu!
Slobodan Praljak

Ima Borislav Pekić dramu „Generali ili srodstvo po oružju“, kadgod rado i često izvođenu; u njoj se o militarizmu (bez obzira na ideološke i nacionalne varijetete) govori kao o jednoj vrsti bolesti, ili možda pre izvesnog poremećaja u razvoju, koji onoga što od tog sindroma pati načini pomalo infantilnom, a i grotesknom figurom, ali otuda ništa manje opasnom – pod uslovom da sa pseudodečačkog igranja nad mapama i figuricama kositrenih vojnika pređe na pravo oružje.

Krvavo rastur-kolo s početka devedesetih donelo je i nama „na ovim prostorima“ naramke takvih pekićevskih generala, otužnih, klovnovskih kreatura regrutovanih što iz nešto nižeg oficirskog kadra (naročito na srpskoj strani, koja je iz nekog razloga rado baštinila dobar deo kadrovskog otpada iz JNA), što iz živopisnog civilstva (naročito na hrvatskoj i bošnjačkoj, posle i albanskoj strani), što je bila sjajna prilika za kojekakve konobare, šofere, sitne i osrednje munđose, propale umetnike i ostalu zgubidansku ekipu da se – doslovno preko leševa – popne do visina društvene promocije o kakvim bi u iole normalnim prilikama mogla samo da sanja.

Od tada ih gledamo kako šefuju i šerifuju našim životima: glasni, silni, bahati, neretko moćni i bogati, stubovi novog društva, uzor-ideali novog nacionalnog čoveka, idoli balavog uličnog ološa koji svetom ponosno pronosi svoj nasilni kretenizam, najdičniji sinovi otadžbine ili domovine oličene u slinavim babama koje bi im dale kćeri i histeričnim strinama koje bi im dale lično.

Devedesete su ih stvorile, devedesete će ih – dobro: tek neke od njih, jebiga – naposletku i uništiti, ali prokleto prekasno, to jest, ne pre nego što su stigli da nanesu drugima, nedužnima, više zla nego što smo, u nekadašnjoj naivnosti mirnodopskih ljudi, mislili da uopšte može da se sakupi i proseje na celom Balkanu. I te devedesete su ih navikle na to da su i sudije i tužioci i branioci i izvršioci, da je u njih i nož i pogača, da samo od njihove dobre ili zle volje zavise ljudski životi, ukratko, da su oni tu da bi besprizivno sudili, a ne da bi im bilo suđeno. Ko njima da sudi?! S kojim pravom da im sudi, jer koje bi to pravo bilo više i preče od njihovog rodoljubnog i domoljubnog pregalaštva? I nije im se čuditi jer to svoje oholo nadnošenje nad običnom ljudskom pravdom, uostalom, i nisu baš sami smislili, nego su ih u to ubedili prevashodni kreatori zločina i sramote u kojima se evo zajedno valjamo i krivi i nedužni: državnici-razbojnici i pesnici-bednici, sav onaj „državotvorni“ salonski talog koji je najpre osmislio sve ono što će novokomponovani generali i oni ispod njih potom sprovesti na svoj koljački, četnički, ustaški, balijski način, jer samo se tako, koljački i huljski, i nikako drugačije, i može ratovati protiv brata i komšije, po mogućnosti vezanog, nenaoružanog, deteta, žene, starca. I da se razumemo, nije taj pad u ništavilo izdaje svega boljeg u čoveku nekakva nesrećna greška ili devijacija nastala usled žalosne, ali razumljive nesolidnosti ljudskog materijala, nego je, naprotiv, zločin protiv svake čovečnosti i ljudskosti upisan u samu osnovu, u narav političkih projekata iz devedesetih: samo se tako, dakle suštinom koljački (ne kolje se samo nožem!) može ratovati za „etnički čiste“ državičice i paradržavičice. Niskost i beda cilja rađa niskost i bedu načina dolaženja do njega. Ako vam je cilj fašistički, ne mogu vam ni sredstva biti viteška i časna. I obrnuto: sredstva su vam fašistička jer vam je takav i cilj. Gde je tu nesklad? Gde nesporazum? Sve je kristalno jasno, od samog početka, osim onima koji su se jako potrudili da im ništa ne bude jasno.

I nemojte da se lažemo: oni su, kao klasa i kasta, a ništa manje i kao realizatori jedne ideologije, izašli kao pobednici iz pokolja u kojem su sami imali ulogu glavnih ceremonijalmajstora. Njihovi su ciljevi manje ili više ostvareni, njihovo je nasleđe ono što presudno oblikuje današnje živote onih koji su utekli njihovom nožu, pušci, granati, ali nisu utekli od zračenja kojim su trajno kontaminirali ovo parče zemlje, jedino koje nam je bilo dom. Većina ih se – što civilnih, što uniformisanih – dobro potkožila i uživa u materijalnim i idejnim plodovima svog zločinjenja, i nikada se nikakva ljudska pravda njima baviti neće: da je htela, do sada bi se već pozabavila.

Ipak, okeane krvi je zahtevala ova pobeda, i to bar neko mora da iskupi, da bi ostali još sigurnije uživali. I zato, neki od njih su ipak imali peh, ili su bili simbolički odviše istaknuti i vidljivi da ih se ne bi moralo prineti kao žrtvu belosvetskim bogovima, i tako su završili na sudu, nesavršenom kao što je uvek ljudski sud, ali opet dovoljno ozbiljnom da njima, takvima, može pravično suditi, jer uostalom, nije to za šta ih se optužuje baš neka teška i nedokučiva metafizika o kojoj vam treba sedam mudraca da većaju noć i dan i da na kraju opet ne znaš šta je pravo a šta krivo, nego je, pre će biti, banalnost jednoga prostačkog koljaštva, golom oku i te kako vidljivog.

Eno, jedan od njih, odavno već polumahnit, iznutra popuno tapaciran uprazno zveketavom ništavnošću Sopstva, psuje i deli kletve okolo, i svi su mu krivi i dužni, samo je on čestit, a to što su za njim ostale hiljade mrtvih rođaka i komšija neka je čudna (i tuđa) greška, ili puka laž, a i ako je istina sigurno su to i zaslužili već nečim, makar i pukim pogrešnim rođenjem. Eno, jedan drugi u nadrisokratovskom gestu ispija kukutu, prethodno govoreći o sebi u trećem licu, kako već čine priprosti mitomani, mentalno nastanjeni u vlastitoj nepostojećoj grandioznosti, skloni da, puni respekta, persiraju sebi jer, što se njih tiče, nikada nisu sreli nekoga ko bi im toliko imponovao kao onaj Niko iz ogledala.

Eto, to su oni, i takvi su, i nema tu mesta čuđenju. Pravo je pitanje ko smo mi ako su nam takvi kao oni bilo šta osim Nikoga i Ničega.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!