TEOFIL PANČIĆ: Evropsko-ruske igre bez granica

15 Aug 2017

Ovo stalno klackanje Srbije između Evropske unije ("kojoj težimo") i Rusije ("koju volimo") odavno podseća na lošu melodramu

Bilo je ne?ega blago nadrealnog u “licitiranju” izme?u predsednika Srbije Aleksandra Vu?i?a i izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvida Mekalistera oko toga šta je klju?ni izazov Srbije u evrointegracijskom procesu: “vladavina prava”, kako je navodno naglasio Mekalister ili, pak, na prvom mestu sre?ivanje odnosa sa Kosovom, a na drugom odnosi s Rusijom, kako je, pak, u polupolemi?kom tonu podvukao Vu?i?.

Nadrealno je tu ve? smo nadmetanje izme?u aspekata koji jedan bez drugog ne idu i ne?e i?i ni ubudu?e, pa je nepotrebno odmeravati ih me?usobno. Ali je i više nego “realno” da je Vu?i? ovom potrebom – koja mu prosto ne da da o?uti bilo kome bilo šta na tu temu – da nekako marginalizuje pri?u o “vladavini prava” iznova naglasio po mnogo ?emu klju?ni aspekt svoje vladavine: fokus na sre?ivanje klju?nih spoljnopoliti?kih prioriteta Srbije, to jest, veru i nadu da ?e mu, ako u tome bude iole uspešan, nekako biti progledano kroz prste za to što unutrašnje prilike u Srbiji ne samo da ne napreduju nego se, naprotiv, demokratski standardi i institucije ubrzano rasta?u. Zato se Kosovo mora staviti na prvo mesto, a tobože emotivno (ne znam koja bi druga re? tu bolje odgovarala) uslovljen odnos sa Rusijom odmah do njega.

Ovo stalno klackanje Srbije izme?u Evropske unije (“kojoj težimo”) i Rusije (“koju volimo”) odavno podse?a na lošu melodramu i zasnovano je na prili?no ?udnim scenaristi?kim premisama. Srbija tu izgleda kao neko ko bi stupio u brak s jednom osobom (EU), i u tom smislu joj se stalno obe?ava, ali sebi “podiže cenu” kod nje podse?aju?i je stalno da to ?ini samo radi materijalnog statusa i obezbe?ivanja za sebe drugih gra?anskih podobnosti, dok joj je srce zapravo kod druge (Rusije).

A ova prva bi o tome trebalo da vodi ra?una, pa da joj, Srbiji, ne staje na muku i ne dira joj u ose?anja, da se ona, Srbija, ne bi – šta zapravo? Naljutila se i okrenula joj le?a, definitivno se opredelivši za izbor svog srca? Izgleda da se od Evropske unije u ovoj melodrami o?ekuje da se pravi da nije svesna da bi Srbija time nanela mnogo ve?u štetu sebi nego njoj.

Gde je loša melodrama, tu su i mistifikacije. “Naš poseban odnos sa Rusijom” jedna je od njih, verovatno najve?a. U stvarnosti, nema nikakvog uporišta u tvrdnji da Srbija ima ja?e i dublje istorijske i kulturne veze s Rusijom nego što ih ima, recimo, Bugarska. Koja je ve? iskusna ?lanica NATO i EU. Ili, uostalom, Crna Gora.

Ima, naravno, nešto drugo što samo Srbija ima, i tu je Vu?i? u pravu, a to je “poglavlje 35”, to jest, Kosovo. Ta?no je da drugi nisu imali takav problem i takvo iskušenje tokom procesa pristupanja Evropskoj uniji, ali ta?no je i da niko nije imao onakvu noviju istoriju kakvu je imala Srbija, koja je devedesete provela ratuju?i prvo sa susedima, potom i sa jednom vlastitom manjinom, uspevši pri tome da protiv sebe okrene koga god je stigla. Ono što je po?elo 1990. i 1991. “kninskim balvanima” završilo se u junu 1999. na Kosovu, a kraj je bio predvidiv, zapravo neizbežan.

Uostalom, Vu?i? o tome sve zna, bio je u toj nesvarljivoj ?orbi ne tako nebitna miro?ija. Dakle, ako evrointegracijski proces izgleda u jednom, ali važnom i teškom aspektu druga?ije za Srbiju nego, na primer, za Rumuniju, Slova?ku ili Poljsku, onda je to neposredna posledica onoga što mu je istorijski prethodilo, a što se ne može tek tako gumicom obrisati, ili ostaviti zauvek nerešenim, samo zato što bi to zvani?nom Beogradu bilo lakše.

Ipak, bi?e da smo još daleko od okon?anja pomalo infantilne, ali ne i bezopasne strategije “igara bez granica” kojima Vu?i?eva administracija izgleda namerava da se u beskona?nost služi, veruju?i da ?e tako nekako ipak doglavinjati do Evropske unije – pod pretpostavkom da joj je to zaista cilj, a tu bih uvek savetovao razuman oprez – bez bilo kakvih suštinskih promena.

Poseta živopisnog ministra odbrane Aleksandra Vulina Moskvi to najbolje demonstrira. Tamo je Vulin iznova pokazao svoj raskošan talenat za pravljenje problema, a i za mu?enje bistre vode, pošto je odvažno davao “strateške” izjave o današnjem i sutrašnjem opredeljenju Srbije (Srbija ?e uvek ovo, Srbija ne?e nikada ono – recimo, u?i u NATO ili uvesti sankcije Rusiji) za koje ni funkcijom, kamoli bilo ?ime drugim, nije ni ovlaš?en ni kapacitiran.

Ali ga bez obzira na to treba shvatiti krajnje ozbiljno, jer je on sve samo ne solo igra?: Vulina Aleksandar Vu?i? uredno koristi kao svog trbuhozborca, neretko i kao verbalnu batinu ili kao svoju “tamnu stranu”, u smislu: ako nas previše pritisnete, mogli bismo mi i ovako.

Takav pristup nekome možda izgleda državni?ki, ali pre ?e biti da je šibicarski, pa mu je takav i domet i perspektiva.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!