TEOFIL PANČIĆ: Evropska unija ili propadanje

07 Jul 2017

Sama Rusija čak ni zakletim rusofilima ne deluje kao mesto privlačno za život, nego se radije opredeljuju za „Evropu“ i uopšte „Zapad“, a Rusiju će radije da obožavaju izdaleka

Premijerka Ana Brnabi? izjavila je za Bloomberg da ?e Srbija, ako bude primorana da bira ime?u Evropske unije i Rusije, „izabrati Evropsku uniju“. Izjava je zapalila polti?ku scenu Srbije, reklo bi se i da je uznemirila mnoge u vlasti, koji su brže-bolje krenuli u kontrolu štete, ili bar u preventivno relativizovanje njenog zna?aja i zna?enja, veoma snažno podvla?e?i da se u srpskoj spoljnoj politici baš ništa ne menja.

U isto je vreme opozicija, ova „patriotska“, zdušno napala premijerku iz celog svog arsenala – koji tako podse?a na repertoar sadašnje vlasti iz „nereformisane“ faze – a ona druga opozicija, kojoj obi?no tepamo da je proevropska, ovu je izjavu ili pre?utala ili je nastojala da je minimizuje i da je ne shvati ozbiljno.

U tome, doduše, možda i nije u krivu: Ana Brnabi? tek treba da dokaže da je samostalan i relevantan politi?ki faktor; tek od tog trenutka njene re?i imaju nedvosmislenu težinu.

U svemu ovome, me?utim, negde se zaturila klju?na dilema: šta uopšte zna?i ta dihotomija „Evropske unije i Rusije“, oko ?ega konkretno Srbija treba da se opredeli – ili da se ne opredeli, kako se uzme – to jest, šta su ovde alternative, i postoje li one uopšte?

Šta Evropska unija jeste i šta simbolizuje, to je manje ili više svakome jasno, bar na bazi?nom nivou. Šta je, me?utim, „Rusija“ iz ove neobi?ne jedna?ine? Šta ona traži, nudi, zna?i, predstavlja?

Evropska unija nudi, makar i u relativno (pre)dalekoj perspektivi, i Srbiji i ostalim zemljama tzv. Zapadnog Balkana punopravno ?lanstvo. Šta u tom smislu nudi Rusija, i šta uopšte može da ponudi?

Ne može se biti „?lan“ Rusije, osim ako ne želite da lišite svoju zemlju svake državnosti i transformišete je u „rusku guberniju“, kako je odavno predlagao – i time se di?io – bivši predsednik Tomislav Nikoli?, u novom – to jest, samo malo promu?kanom – establišmentu zbrinut sa vrlo proširenom politi?kom porodicom kao „?ovek za Rusiju i Kinu“, šta god to zna?ilo.

A zapravo se ?ak ni pod tim uslovima ne može biti „ruska gubernija“, iz mnogo više nego o?iglednih razloga, po?ev od geografskih. Politi?ki saveznik joj se, naravno, može biti, ali bi onda valjalo znati šta to ta?no zna?i i kuda vodi. A možda se pre toga i pozabaviti pitanjem zašto u užem ili širem okruženju nema nikoga ko bi to bio ili bi pretendovao na tu ulogu. Naprotiv, svi su susedi Srbije ili ve? ?lanovi EU i NATO, ili ?ine sve da to što pre postanu.

A stvari su ionako postavljene tako da bi nare?eno „savezništvo“ nužno bilo ne dopuna nego alternativa evropskim, kamoli evroatlantskim integracijama Srbije, to jest, da bi ono bilo de facto politi?ki savez protiv Evropske unije.

Jedno su sobne tlapnje zalu?enika, ali može li iko da zamisli šta bi to zna?ilo u kad bi se ovaplotilo stvarnosti, i kakve bi bile reperkusije?

Zamislimo na trenutak da se Srbija izme?u Evropske unije i Rusije opredeli za potonju. Šta sledi? Prijem Srbije u „Zajednicu nezavisnih država“, u kojoj se, uzgred re?eno, ne može prona?i ni jedna evropska zemlja, uklju?uju?i i one sa spoljnog ruba kontinenta? Ako ne to – jer zvu?i prili?no apsurdno – onda šta?

Rusija u neku ruku zaista nije „obi?na“ država: za to je teritorijom i brojem stanovnika prevelika, te politi?ki i vojno previše mo?na. Svemu tome uprkos, Rusija prakti?no nema relevantne saveznike – kamoli pouzdane partnere – ni u Evropi ni izvan nje.

Sama Rusija ?ak ni zakletim rusofilima ne deluje kao mesto privla?no za život, nego se radije opredeljuju za „Evropu“ i uopšte „Zapad“, a Rusiju ?e radije da obožavaju izdaleka. Kao što su zapadnoevropski komunisti i simpatizeri svojevremeno radili sa Sovjetskim savezom: rado bi se bili preselili tamo, ali su na?uli da su sovjetski kroasani dosta lošijeg kvaliteta, što ih pomalo demotiviše.

Stvar, naravno, nije mnogo šaljiva. Dilema „Evropska unija ili Rusija“ vešta?ka je i lažna utoliko što se ne radi o dva vrednosno i na svaki drugi na?in ravnopravna modela, izme?u kojih treba izabrati, u skladu s interesima, preferencijama, ukusom i temperamentom.

Sovjetski savez je barem stvarno bio alternativa, pa makar i pogrešna. Putinovska Rusija je samo neuporedivo slabija, nesolidnija i za život pojedinca i društva kudikamo neudobnija verzija onoga što ve? postoji u Evropskoj uniji. A ono u ?emu se nedvosmisleno razlikuje nije baš nešto bez ?ega se ne bi moglo živeti: li?na i neograni?ena vlast, oligarhijska svemo?, politi?ke, medijske i druge neslobode, suštinski autoritarni poredak koji menja ideološke košuljice, ali ne i suštinu.

Može li se biti u politi?kom smislu „rusofil“, a ne biti zagovornik svega toga? Može se, doduše, pokušati, ali do sada nije uspelo baš nikome.

Otuda je i pri?a o „na?elnom neopredeljivanju“, o tobože mudroj ekvidistanci izme?u „partnerske“ Evropske unije i „sestrinske“ Rusije kao nekakvoj nesvesnoj parodiji davne titovske politike nesvrstanosti (o kojoj ste mogli misliti dobro ili loše, ali je svakako bila ?edo sasvim druga?ijih vremena i okolnosti) suštinski šuplja s koje god je strane zahvatite, i dakako neodrživa u makar i najblažem sudaru sa stvarnoš?u.

Srbija utoliko nije bila, nije sada, i ne?e biti ni u budu?nosti ni primorana ni makar nu?ena da „bira izme?u Evropske unije i Rusije“. Izbor ?e obavljati izme?u Evropske unije i dugoro?nog propadanja i truljenja; grubo re?eno, izme?u nesavršenog Ne?ega i savršenog Ni?ega.

To su opcije koje su stvarno na stolu, ostalo je vašarsko opsenarstvo. Problem sa Srbijom je što je njena politika prepuna vašarskih opsenara te vrste, a najviše ih je u vlasti, i njihov broj raste što se više penjete po hijerarhijskoj vertikali. Ako Ana Brnabi? nekim slu?ajem nije od te sorte, njeni problemi i izazovi su tek po?eli.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!