TEOFIL PANČIĆ: Dr Dmitar i njegove dijagnoze

21 Oct 2016

Nasuvo: Urednik V. Novosti kao paradigma Vučićeve Srbije

Odavno je primećeno da u srži sveprisutne priče o „proevropskoj orijentaciji i vrednostima“ aktuelne vlasti u Srbiji ima nečega jako trulog i zaudarajućeg, na kojem god nivou da uzmete da je proveravate. Jedan od najočiglednijih primera koji ovo ilustruju je interesantan medijski paradoks: što je neki medij bliže i jače povezan s Vučićem i njegovom partijom i okruženjem, to je više antievropski, proputinovski, nacionalistički itd. Da postoji samo jedan medij ogrezao u tom tobože čudnom dvojstvu, to bi možda još i moglo da prođe kao ekscentrična slučajnost, ali radi se upravo o gvozdenom pravilu bez izuzetaka. Oni retki preostali mediji kritični prema vlasti ujedno su i oni koji promovišu ono što je navodno generalna orijentacija vlade, a oni koji se ubiše od dokazivanja bespogovorne lojalnosti režimu (to jest Vođi, jer sve drugo je samo prateća ornamentika) ujedno su i dosledni osporavatelji njegove tobožnje spoljne, u neku ruku i unutrašnje politike, to jest generalnog vrednosnog sistema, za koji nam apologeti vlasti tvrde da se bazira na radikalnom otklonu protagonista – pre svega samog Aleksandra Vučića – od sopstvene ružne radikalske prošlosti.

Kada se spomene medijska kaljuga direktno proizvedena i održavana u vučićevskim retortama, svi nekako prvo pomisle na Informer i Pink, i to ima svoj rezon, nije da nije opravdano, ali bi bilo korisnije zaći malo dalje od tog prvog, neprevrelog utiska, od te „preočiglednosti“. Neretko je mnogo toksičnije ono što proizvode mediji u većinskom državnom vlasništvu, pri tome formatirani kao „ozbiljni i tradicionalni“. RTS se nekako još i odupire toj pošasti (po cenu autoumrtvljivanja, da ne kažem kastracije), za „upodobljeni“ RTV ćemo još videti, ali znajući igrače ima razloga za strepnju, Politika je odavno u epicentru narečenog dvojstva, mada u rukavicama, ali zato su Večernje novosti ne samo bez rukavica, nego valjda i bez gaća: tu se stvarno vidi sve.

Dobro, nikada niko od Novosti nije ni očekivao preveliku suptilnost; osim toga, ovaj je list i ranije umeo da ropski služi svakoj vlasti, a onim najgorim najgorljivije, preko odgovarajućih urednika; međutim, otkad je za glavnog urednika Novosti doveden notorni Ratko Dmitrović (za mlađe koji se ne mogu sećati: jedna od vedeta ratnog RTS-a iz devedesetih, inače predratni dopisnik Politike iz hrvatske provincije, iz Siska), a to je učinjeno ubrzo nakon ustoličenja Nikolića i Vučića kao gospodara postdemokratske Srbije, Novosti su postale svakodnevni katalog mržnje, ksenofobije i svakovrsnih predrasuda prema svima i svemu što nismo „mi“. A najviše prema tim zlim i mrskim Hrvatima. Zašto baš njima, kad katalog neprijatelja vaskolikog srpstva nudi mnogo raskošniji dijapazon mogućnosti? E, to je već lični pečat urednika, koji s „Hrvatima“ (ne znam kako drugačije nego navodnicima da označim apsurdnost emotivno-vrednosnog odnosa pojedinca s celim jednim narodom, koji god da je u pitanju) ima neki duboki i trajni lični problem. Dešava se to, čudesno je to područje šovinističkih fiksacija inficiranih pojedinaca, i ne bih se ni bavio tom uznemiravajućom patologijom da joj nisu poklonjeni atributi društvene moći, uz pomoć kojih truje okolinu sopstvenim unutrašnjim mrakom. Šta je sve na račun tih „Hrvata“ (mada ni drugi uobičajeni sumnjivci nisu mnogo bolje prolazili) poslednjih godina objavljeno, to ni tri psa sa tri masla ne bi pokusala! Bivalo je tu i da „Hrvati mrze Srbe“ (dakle, naprosto – Hrvati kao takvi, a ne ljudi s imenom i prezimenom) jer su „iskompleksirani“ pošto su „i sami uglavnom Srbi“ (hm, pa ako su ti mrzeći Hrvati zapravo Srbi koji neće to da priznaju, nije li onda toliki jed prema njima već onaj ozloglašeni autošovinizam autora Novosti, po klasifikaciji umnog Ćirjakovića i sličnih?) i svašta još, jedno skarednije od drugog. U tom čudesnom i zaumnom svetu odavno nema šta da nas iznenadi, ogugla čovek na sve; pa ipak, glavni je urednik, u ličnom autorskom naporu, uspeo da pomeri standarde još niže – dakle, ispod dna – ostrvivši se, ni manje ni više, na Miroslava Krležu, koji da je Srbe nazivao „ušljivim balkanskim Ciganima“, i tome slično. Što će reći da je i taj vajni Krleža – evo je ekskluzivno otkrio Dmitrović – a šta drugo nego fašista i ustaša, kao i svaki dijagnostifikovani Hrvat osim retkih pojedinaca kojima Dmitrović Ratko lično izda sertifikat da su nekim čudom ostali pošteđeni te kolektivne genetske boljke.

Dakako, u svetu u kojem bi bilo elementarnog reda stvari i osećanja za proporcije, nešto kao Dmitrović Ratko se ne bi usudilo spomenuti jednog Krležu čak ni s namerom da ga pohvali i da mu se podivi, a kamoli nešto suprotno tome, nešto što spada u poznati žanr prdeža na krštenju. Ali, u tom i takvom svetu nešto kao Dmitrović Ratko ne bi ni bilo to što jeste, još manje tu gde jeste!

Kolumnista Nedeljnika pronašao je citat na koji se Dmitrović poziva i razložno objasnio da se radi o rečima Krležinog književnog junaka, a zaista ne morate biti doktor književnosti, pa da znate da govor lika i govor pisca nisu isto; dovoljno je da ste funkcionalno pismeni i da ste s bar minimunom razumevanja u životu pročitali dva-tri romana ili pripovetke. Kad tako ne bi bilo, celokupna istorija književnosti okrenula bi se naglavačke. Dostojevskog bi, recimo, osudili na smrt zbog Raskoljnikovog ubistva stare lihvarke, a Daglasa Adamsa zbog razaranja planete Zemlje zarad izgradnje kosmičke obilaznice… Ispostavilo se, avaj, da je čak i takav kriterijum-za-idiote za Dmitrovića previsok: sve što je čovek koji upravlja državnim novinama iz ovoga zaključio jeste da njega taj matori Fric neće jeftino navući na tanak ustaško-frankovački led, tj. da je taj Krleža bio kukavica i pička koja nije smela svoje reči i misli da potpiše neposredno, nego ih je, eto, pripisao književnom liku! Teorija književnosti time je dobila revolucionarno inventivan interpretativni ključ, doduše, funkcionalan samo pod uslovom da vam je 86 % mozga izvađeno, a preostalih 14 % ne funkcioniše.

Mrtvi je Krleža, dakako, neuporedivo življi i vredniji od živog Dmitrovića; mrtvi Krleža i dalje neuporedivo bolje piše, govori i misli od živog Dmitrovića, mada jedna od najpreciznijih definicija smrti kaže da je to „prestanak svih moždanih funkcija“. Ali, pažnja: prestanak znači da je tih moždanih funkcija prethodno bilo! Vidimo da to nije uvek slučaj. Krleža je, uostalom, čak i mrtav, velikan ne samo hrvatske nego i srpske književnosti i kulture, a Dmitrović je Ratko niko i ništa, u svim narodima i na svim jezicima sveta. Nije to strašno po sebi, mora i to neko da bude, naime niko i ništa: strašno je kada se tako nečemu – to jest, ničemu – na upravljanje daju moćni javni resursi da njima uporno pljuje i zapišava uvis, da proizvodi i distribuiše toksine najjeftinije šovinističke mržnje i netrpeljivosti. Dmitrović to radi jer jedino to ume i želi da radi, on se svakako ne pretvara da je neko drugi i ništa o njemu nismo saznali otkad je glodur Večernjih novosti a što nismo znali ranije. Zato činjenica da je on to što jeste u Vučićevoj Srbiji ne govori ništa bitno o njemu, ali govori mnogo o pravoj naravi i pravoj agendi poretka u kojem je nešto kao Dmitrović iznova veselo isplivalo na površinu.

(Autonomija)