TEOFIL PANČIĆ: Diktatura, avetinje i pivo

05 Mar 2017

Nasuvo: Terminalna drušvena opasnost

Doslovno od 6. oktobra 2000. počeo sam da stičem alergiju na frazu „Ovo je gore nego pod Miloševićem“. Od tog dana pa do danas, svako ko bi bio nezadovoljan bilo čime u vezi sa vladavinom Koštunice, Đinđića, Dinkića, Tadića ili bilo kog drugog, potezao bi tu oveštalu, kvazikritičku, malograđansku frazetinu (iza čije se prividne radikalnosti veselo krije konformizam Nemišljenja) kao dežurnu topuzinu, a ja sam se nervirao zato što, naravno, nikada ništa u egzistencijalnom iskustvu naših generacija nije bilo i nije ni moglo biti „gore nego pod Miloševićem“ – ni ono pre, ni ono nakon njegove vladavine. Baš ništa, baš nikad.

A onda su se presvučeni radikali, uz terciranje nepresvučenih Miloševićevih socijalista, vratili na vlast. Srbija je od prvog dana njihove vladavine nazadovala gigantskim koracima, i čini to i dalje, onaj – da prigodno zloupotrebim Deridu – „apokaliptični ton“ napokon je dobio svoje žalosno pokriće; pa ipak, ma koliko o „ovima“ (koji su „oni isti“ kakve ih predobro poznajemo) mislio najgore i gore od najgoreg, i dalje sam prezirao frazu „Ovo je gore nego pod Miloševićem“, jer ako ništa drugo, sada nema ratova, ljudi ne ginu i ne ubijaju…

Sa vrha države emitovano političko ludilo i moralni nihilizam, međutim, u poslednje vreme dobijaju tako zastrašujuće ubrzanje da ću, izgleda, morati da se oprostim od svoje averzije prema onoj floskuli, naprosto zato što ona to prestaje da bude, i postaje do banalnosti realističan opis stanja. Tako vam je to s prizivanjem apokalipse u ovom delu sveta: ako je neprestano propovedate, u nekom trenutku ćete neminovno biti u pravu, ne zato to ste je „zazivanjem“ materijalizovali (u to veruju samo zastupnici tzv. magijskog mišljenja) nego zato što se ova zaista periodično ukazuje, kao Halejeva kometa. Jer brižno negovana društvena zapuštenost iznova stvara preduslove za nju.

Najzanimljivije od svega je da ovaj renovirani „apokaliptični ton“ ne izvlačim iz bilo čega što bi se kritički govorilo o vlasti, nego iz govora same Vlasti: njenog govora o sebi samoj, o onima koji nisu ona niti su uz nju, i o Srbiji i srpskom društvu uopšte. Možda se to najjasnije vidi iz famoznih predizbornih spotova Aleksandra Vučića, sada neformalnog, a uskoro valjda i ozvaničenog Pantokratora Srbije. U onom prvom, već čuvenom „avionskom“ spotu videli smo otvoreno zazivanje koncentracije svake delatne vlasti i moći donošenja svih relevantnih odluka u rukama jednog čoveka – naravno, zna se i kojeg. Upravo je tako bilo za vreme Miloševića, s tom razlikom što je on držao low profile u javnosti, pojavljivao se samo kad bi procenio da je to neizbežno, a u međuvremenu su institucije kakvog-takvog sistema bar formalno delovale. Nosioci visokih državnih funkcija (osim u pokrajini Vojvodini, naravno) poput predsednika Vlade, predsednika Skupštine, ministara ključnih resora i slično, ulagali su izvestan napor da se prave da stvarno i samostalno o nečemu odlučuju, ma koliko smo znali da se za sve bitno pita On (a i Ona, ali to je priča za sebe). Ako ništa drugo, bilo je u tome i neke inercije ozbiljne državne administracije koju je Milošević nasledio iz socijalizma. I bilo je sasvim nezamislivo da Milošević lično i otvoreno plaši građane mogućnošću da država propadne ako njegova ruka ne bude jedina koja ju je vodila. Zapravo, učinio je to i on, ali tek famoznim govorom u „hali Limes“, pred sam pad; bio je to (melo)dramatičan pokušaj samospasavanja tiranina koji već leluja na simsu, i samo se čeka da ga neka milosrdna ruka gurne.

A onda je Vučić Aleksandar snimio i drugi spot, nazovimo ga „pivnički“… Grupa zgubidana sedi i filozofira za šankom u nekakvom baru, gledaju Vučića na televiziji i prigovaraju, iskazuju nevericu u silne uspehe njegove vlasti; onda se, nekom specijalnom mađijskom metodom (ili im je naprosto neko sipao „nešto“ u pivo?) za šankom materijalizuje Vučić Aleksandar lično, i egzaktnim podacima razbucava bezvezno i neutemeljeno brbljanje onih koji ga „lično mrze“ (a to su svi koji ga ne obožavaju), a koji i nisu drugo nego gomila jadnih, nesuvislih budaletina koja nešto serenda napamet po pivnicama, umesto da se prihvati konkretnog posla, kao Pantokrator i njegovi. I sve što im preostaje jeste nesuvislo skandiranje „“Vučiću, pederu“, nad kojim se ovaj tobože nadmoćno smeška (iznova iskazujući koliko ga to postojano dubinski nervira, za šta već treba dobar psihoanalitičar, da objasni u čemu je poreklo frustracije).

E sad, šta nam ovi spotovi govore? „Avion“ je „faza 1“: sada i formalno koncentrisanje sve i svake vlasti u rukama jednog čoveka. „Pivnica“ je „faza 2“, i to mnogo dalekosežnija: ona označava preventivnu aproprijaciju svakog kritičkog javnog govora, njeno obezvređivanje unapred, načelno, u startu. Naprosto, nemoguće je govoriti kritički o Vučiću i njegovoj vlasti a da to ne bude gomila gluposti i laži, koje pak šire ili budale ili mrzitelji ili plaćenici zlih sila – ili svi odjednom, što je nekako najzgodnije. Neka svako nađe sebi odgovarajuće mesto za tim šankom.

Milošević i njegovi su, dakako, gledali da onemoguće prodor kritičkog diskursa u najuticajnije medije, naročito one u državnom vlasništvu, ali s onom „drugom“, kritički nastrojenom Srbijom suštinski nisu ni komunicirali: njih dve su živele paralelne živote u paralelnim stvarnostima. Trudili su se da svojim kritičarima ograniče vidljivost i čujnost, ali se nisu pretrzali od napora da ih prikazuju kao kombinaciju budala i moralnih nakaza; u startu im ograničavajući domet, radije su ih ignorisali. Bilo je to bolesno društveno stanje, ali manje bolesno od ovog, u kojem Vladar lično preuzima ingerencije ne samo nad sopstvenim političkim diskursom, nego i neku vrstu arbitraže nad govorom druge, opozitne strane. Šta je ideja, šta je poenta? Da je Svedržitelj, naravno, sve i svja, pa je tako i predsednik „žirija“ koji odlučuje koji i kakav kritički, opozicioni govor protiv njega uopšte ima ikakvog smisla. A tu je njegov nalaz nedvosmislen: nijedan, nikada, nigde.

Ako vam nije jasno zašto je ovo terminalna društvena opasnost za Srbiju, otvorite pivo i krenite s čitanjem ispočetka. Ako vam se u nekom trenutku učini da ste ugledali Vučića za šankom, naprosto ga ignorišite, isključite ton, pa će nestati. Aveti imaju dejstvo na ljude samo dok ovi veruju u njih. U aprilu ćemo saznati koliko nas i dalje veruje u aveti.

I da, pazite šta vam sipaju u pivo…

(Autonomija, foto: Filip Petronijević)