TEOFIL PANČIĆ: Demokratsko širenje i skupljanje

02 Feb 2013

Čini se da je početak „Đilasove faze“ života Demokratske stranke u znaku implozije odnosno skupljanja i urušavanja u sebe samu

Neko je nedavno lansirao u javnost krilaticu da je „Demokratska stranka važna nacionalna institucija“, pa je to izazvalo nešto malo razložne kritike i nešto malo više površnog podsmeha. Kako sada stvari stoje, možda bi demokrate mogle pucati i na mnogo više od jedne nacije, i to na ni manje ni više nego ?itav svemir… Otkud to? Pa, reklo bi se da se Demokratska stranka ponaša onako kako se, prema danas najuvaženijoj nau?noj teoriji, ponaša i svemir: prvo se širi sve ve?om brzinom, i to širenje može da traje jako dugo, ali ne i beskona?no, jer posle nekog teorijskog „kriti?nog“ trenutka kre?e da se skuplja, da implodira.

Otkud, me?utim, jedna stranka u ovom „kosmi?kom“ pore?enju? Analogija je upadljiva. Ispada, naime, da je „Tadi?eva faza“ bila vreme širenja Demokratske stranke: zaposela je vlast, ili se na nju vratila, omasovila se kao nikada do tada, postala je srce „mejnstrima“, centralna ta?ka svakolikog politi?kog života Srbije. Naravno, svaki „izvorni demokrata“ re?i ?e vam da je za to pla?ena veoma visoka cena: eksplozija kvantiteta dovela je do drasti?nog srozavanja kvaliteta, a „mangupa u njihovim redovima“ namnožilo se toliko da je u jednom trenutku valjda bilo više mangupa nego redova. Ima u tom tuma?enju mnogo preterivanja, nepravednog uopštavaja i dejstva naknadne pameti, ali nije to ni sasvim bez osnova.

U svakom slu?aju, ?ini se da je po?etak „?ilasove faze“ života Demokratske stranke u znaku suprotnog procesa, dakle implozije odnosno skupljanja i urušavanja u sebe samu. I tu bi se moglo govoriti o dve vrste skupljanja. S jedne strane, DS samovoljno napuštaju dve vrste ?lanova, aktivista i funkcionera: jedni su oportunisti koji naprosto idu za mirisom vlasti, novca i privilegija, pa im se ?ini da sa DS-om više nemaju tako svetlu perspektivu, i traže priliku i raš?iš?en manevarski prostor za lukrativnu politi?ku „preudaju“, a drugi su naprosto oni koji više ne mogu da prepoznaju stranku koja je bila bitan do njihovog politi?kog identiteta, tako da ne žele više da borave u društvu koje ne smatraju svojim, ili pak drže da na njega više ni na koji na?in ne mogu da uti?u. A pri tome ne mogu ni da se identifikuju s pravcem kojim se stranka kre?e. Ovo pod relativno teško dokazivom optimisti?kom pretpostavkom da se DS u ovom trenutku ikuda kre?e (osim ka margini zbivanja).

Ovaj je proces možda žalostan – svakako sa stanovišta DS-a, a bi?e i sa stanovišta javnog interesa utoliko što je srpskom društvu neophodna jaka stranka ovog profila – ali je negde i prirodan, po svoj prilici i neizbežan u okolnostima koje su nastale nakon što je stranci izmakla iz ruku velika ve?ina dotadašnjih poluga vlasti. No, ovde je zanimljiviji onaj proces sa druge strane pri?e o imploziji DS-a: to je pri?a ne o ljudima koji se odri?u stranke, nego o stranci koja se odri?e ljudi koji su bili bitni igra?i u njenom dosadašnjem radu.

Najnoviji je slu?aj zapadnosrbijanskog „demokratskog barona“ Dušana Petrovi?a, jednog od najbližih Tadi?evih saradnika iz „faze širenja“, a koji od danas više nije ?lan Demokratske stranke: isklju?en je zbog odbijanja da se povinuje nalogu da ustupi svoje poslani?ko mesto. Slede?i je na redu Vuk Jeremi? iz istog razloga (a bi?e i iz nekih drugih, manje transparentnih), osim ako se u slede?ih nedelju dana ne prikloni ili nekako druga?ije ne nagodi sa novim vrhom demokrata, u prevodu: sa Draganom ?ilasom. S kojim je do sada ina?e imao sve samo ne dobru komunikaciju punu razumevanja.

Prvi je dojam – a prvi dojmovi mogu biti i ta?ni i varljivi – da ?ilas ovako raš?iš?ava prostor za sebe, to jest za u?vrš?ivanje svoje liderske pozicije u DS-u, a što mu nije i ne može biti lako jer ni dužinom ?lanstva u DS-u (to je u strankama uvek važnije nego što bi bilo ko javno priznao) ni generalnim politi?kim i intelektualnim autoritetom ne spada u one „prirodne“ lidere kakvi su, na tri veoma razli?ita na?ina, bili dosadašnji predsednici Mi?unovi?, ?in?i? i Tadi?. Sve i ako je tako, nije na odmet podsetiti da je i Tadi? „za?inio“ po?etni period svog šefovanja u DS-u nekom vrstom ?istke kompromitovanih („afera Bodrum“), i da je to poslužilo kao agens revitalizacije, samim tim i budu?e ekspanzije stranke. Ali, analogije su opasne upravo zbog svoje zavodljivosti: nije neophodno da se isto tako završi i ?ilasovo „uterivanje reda“ u stranku. Za sada to više izgleda kao antipati?na vežba iz autoritarne (a ne autoritativne) strogosti, i samo podvla?i ubedljivost sve raširenijih prigovora da “stranka više nema politiku“ i da ?ilas i njegova okolina ne mogu beskrajno dugo da unutrašnje preustrojstvo stranke prodaju pod „politiku“, jer ona to naprosto nije. Svaka stranka koja pretenduje na vo?enje države mora da ima jasan odgovor na svako relevantno pitanje, štaviše, i da taj odgovor izgovara glasnije od vlasti, a malo bi ko – osim onih kojima je to posao ili aktivisti?ki zadatak – bio spreman da kaže da to vidi u barem ovim „ranim radovima“ ?ilasovog DS-a.

U me?uvremenu, Dragan ?ilas relativno nemo?no i pasivno posmatra igru oko toga ho?e li ili ne?e ostati gradona?elnik Beograda, što nije samo li?no pitanje, nego je važno i za Demokratsku stranku, pošto je grad Beograd, zajedno sa pokrajinom Vojvodinom, još jedini kadrovski „rezervoar“ za DS, a DS je ipak i dalje velika stranka, treba sve to nekako udomiti… Ili možda ?ilasu prekipi, pa reši da programski pravi manju, ali kompaktniju stranku? Mogu?e je i to, ali teško da je on od te kovine: to vrlo teško ide i ?edomiru Jovanovi?u, a on tu ima svakako više umešnosti i iskustva. Mali gradovi i male stranke nisu za ?ilasov senzibilitet, a da li su mu oni veliki stvarno po meri ili se ipak malo precenio na štetu i li?nu i strana?ku, verovatno ?emo i s tim ubrzo biti na?isto.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!