TEOFIL PANČIĆ: Dačićev zort, Pajtićeva drčnost i cena banana

11 Sep 2015

Nasuvo: Izbori kad se Gazdi ćefne

Znate li ko nam sad najviše nedostaje? Dušan Mihajlović! Zašto baš on? Pa, zamislite ga samo kako, onako umudrenog izraza lica i napinjući se da pronađe svaku reč kao da je vadi kleštima iz dubokog bunara, izgovara stvari tipa „gospodin Banana ovo, gospodin Banana ono“… Kao što je svojevremeno promovisano „gospodina Čumeta“ i slične.

Šalu na stranu, ono što meni izgleda najzanimljivije u vezi s 128. nastavkom akcije „gospodin Ivica susreće gospodina Bananu“ jeste pitanje: a koga je uopšte više briga? Možda bi trebalo da nas bude briga, ali budimo realni, oguglali smo na mnogo gore stvari od toga da se politički opskurant Dačićevog kalibra viđa po kafanama s nekim „kontroverznim biznismenom“ i licem koje, što bi rekao Miloš Vasić, „živi od nedostatka dokaza“.

A taman je izgledalo da je Dačiću sve krenulo kao po loju, prevazišao je „krizu rukovodstva“ (koju je, doduše, i izazvao), a partiju su mu pojačala dva kapitalca: Nikola Šainović, koji se vratio iz Haga, i istoričar Predrag J. Marković, koji se vratio iz Demokratske stranke (u kojoj ga Bojan Pajtić nikada nije ni video; no, možda je to samo problem Pajtićeve dioptrije, ko zna); ne, iz pokreta „Dosta je bilo“; ne, nije se vratio, pošto nije nikada ranije bio u SPS; zar nije? Ne, ali nikada nije kasno, a i što je pa on gori od Srđana Dragojevića?

Sve je nekako prejadno u vezi s najnovijom aferom u čaši ustajale vode na srpskom tabloidno-politikantskom nebu, a najprejadnije je valjda ono što je sam Dačić proizvodio u svojim odjecima i reagovanjima, kmektavo optužujući Tadića i druge sadašnje i bivše demokrate da mu to „smeštaju“ ne bi li ga nekako posvađali s gospodarom Vučićem – a ko bi to njega mogao posvađati s Vučićem, koji mu je iz oka ispao? Ne ulazim uopšte u to kako je famozni kafanski reality show snimak došao do javnosti, još manje ulazim u burne odnose Tadića i Dačića kojima nije prvi put da se ponašaju kao živopisni razvedeni supružnici; ono što poražava, međutim, jeste taj nagonski, refleksni zort Dačićev, i ne samo njegov, pred idejom da bi ovo moglo nekako da iskomplikuje njegov položaj na Vučića dvoru – utoliko pre što mu baš ništa ne garantuje da sama ova stvar ipak nije pokrenuta iz Dvora, a to onda znači bar s odobrenjem kralja, ako već ne na njegovu incijativu.

A zašto je sve ovo važno za nas, blagoslovene spoznajom da nismo ni Ivica Dačić ni bilo ko ko s njim tikvice sadi? Zato što pokazuje da smo taoci jedne strukture koja je već gotovo u potpunosti prekrila, preuzela, preotela državu i institucije, a kojoj je jedina briga da svi koji nisu Oni (to jest, manje-više On sa svitom i poslugom) ni slučajno ni ne pomislimo na mogućnost da porastemo preko neke prijatno patuljaste mere, one u kojoj možemo jedino da budemo Njegovi baštenski patuljci, pa makar i u ulozi gunđavog, opozicionog Ljutka… Zato je tako teško verovati da u novom preventivnom „bananisanju“ Dačića njegov šef i stvarni šef Srbije nema svoje prstiće, jer upravo njemu sve ovo ide u korist. Poruka, naime, glasi: Ivice, ne hitaj do Marice, nego budi dobar, to jest, budi mali, jer ako počneš da rasteš, može ti se dogoditi da te trajno zaustavim u razvoju…

Ne znam da li je strašnije to da je Dačić toliko uplašen da odbija da razume poruku, ili naprotiv, reaguje nesuvislo upravo zato što je jako dobro razume.

Kako god bilo, grupa naprednjačkih asova sprema se, kako pišu urnebesne Dmitrovićeve Večernje novosti, da povodom Banana-snimaka „izvrši pritisak na Aleksandra Vučića“ da prelomi i pokrene mehanizam za raspisivanje vanrednih izbora. Jasno vam je šta je tu tako urnebesno: ideja da bi Stefanovići i slični mogli i u najcrnjim snovima da „vrše pritisak“ na Vučića. Sve ovo, ozbiljno govoreći, liči na tipičan vučićevski potuljeni demagoški manevar: ajd me vi kao pritiskajte, a ja ću kao da odolevam, sve dok kao ne popustim…

U tome je političko iskustvo Bojana Pajtića bilo nepogrešivo: odmah je rekao da nova epizoda Banana-trakavice vuče na vanredne izbore. Ono gde je to iskustvo mnogo problematičnije jeste stav da se takvim izborima pohrli u susret, jer se u njima vidi neka šansa – ne baš za povratak na vlast, ali za stabilizaciju i konsolidaciju Demokratske stranke, pa i opozicije uopšte, bar one „građansko-proevropske“. Problem je, međutim, u tome što to „prihvatanje izazova“, ma koliko bilo zamotano u drčnost i borbenost, u konačnici predstavlja pristanak na Vučićevu igru po Vučićevim pravilima, a sa vrlo slabim izgledima da se iz toga izvuče neki uistinu vredan dobitak; mnogo više nekonvencionalne, ali u ovim okolnostuima neophodne hrabrosti iziskivao bi stav da se na takvim do posvemašnje parodije „veštačkim“ izborima ne učestvuje i da se formira širok građanski i svestranački (koliko je to moguće) front bojkota, iz jednog elementarnog razloga: parlamentarna demokratija nije hajdučka skupština, i izbori se ne raspisuju kad se kojem trenutnom Gazdi ćefne i kad mu se čini da baš dobro stoji, nego kada im dođe redovan termin, ili kada za to postoje uistinu vanredni razlozi, u vidu stvarne blokade vlasti (poput Ciprasove u Grčkoj, recimo; da i ne govorimo da Cipras vanrednim izborima stvarno rizikuje). Ničega od toga ovde nema ni u tragovima.

Ali, gde to još ima: srpska politika i elementarna načela, u istoj rečenici, kamoli u istoj stvarnosti? Pa dobro, možda nema nigde, ali sve dok toga nema nigde, ni Srbije nema nigde na mapi normalnih društava, pa sad, kako vam drago. U međuvremenu, i banane su poskupele.

(Autonomija)