TEOFIL PANČIĆ: Crvene linije i ritualno ljubljenje

07 Jun 2012

Nije Tadić politički stvorio Dodika, ali ga jeste nepotrebno tetošio i vodao okolo kao bradatu ženu ili čoveka od gume

Nakon što je herojski preživeo nepostojeći atentat, Miletu Dodiku je baš krenulo u životu. Čuj, krenulo – poletelo! Ne samo da je učvrstio vlast u svom čemernom Dodikistanu – bizarnoj tvorevini unutar Bosne i Hercegovine, one berićetne 1992. nastaloj na masivnom etničkom čišćenju i progonu s dražesnim elementima genocida – nego evo veselo i oblaporno pruža pipčiće i preko Drine, nameran da kroji političke odnose i veze i u Srbiji. To jest, u njemu stranoj državi. To što Dodik samopouzdano smatra da je po etničkoj pripadnosti Srbin (a što je njegovo pravo) ne čini ga ovde ništa manje strancem, kao što ni mene, na primer, niko ništa ne pita niti treba da me pita za državnu i društvenu strukturu a kamoli dnevnopolitičke odnose u BiH, jer nisam njen građanin.

O čemu se ovde radi? Evo se istutnjao prvi talas fertutme oko parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji, bilo je šta je bilo, neko je pomalo pobedio, neko je pomalo izgubio, brukao se ko se brukao, Master se uselio na Andrićev venac, a i zakuvavanje nove Vlade, recimo, lepo napreduje. Ili možda ipak ne? U trenutku nastanka ovog teksta, ispada kako je glavna prepreka stanovito nezadovoljstvo Dodik Mileta jednom konkretnom političkom strankom i njenim predsednikom, tj. LDP-om i Čedomirom Jovanovićem. Ko biva, Mile je jako ljut zarad same mogućnosti da nacionalno problematični LDP uđe u vladu, pa najavljuje da bi takvo šta značilo bitno zahlađenje odnosa Laktaške republike sa Srbijom. A poznato je da mi ovde bez Laktaške republike naprosto ne znamo ko nam glavu nosi, da patimo od krize identiteta i deficita smisla života, da smo sirci tužni brez igđe ikoga i uopšte, da nam sama pomisao na život u “zahladnelim” relacijama sa LR izgleda kao nešto što nije vredno življenja. To, naravno, kad bismo se zezali. Samo što se Dodik ne zeza, a kanda ni Dačić, Ivica Dačić, čovek kojem su brojni neobično produhovljeni birači Republike Srbije podarili tako zgodnu dozu i raspored moći da bez njega nema nikakve ostvarive vlade u ovoj zemlji. Naime, Dačić je pohitao Dodiku na noge da izjavi kako on bezbeli ne bi u vladu s LDP-om po tako strašnu cenu da se njegovo laktaško kneževsko veličanstvo Dodik naljuti, pa zato prebacuje taj neprijatan teret mirenja svetova na demokrate, a ovi pak ne znaju šta s njim da rade, jer im i Dačić i Jovanović trebaju, iz shvatljivih razloga, ali im treba i Dodik – iz razloga koji već izmiču ljudskoj pameti neformatiranoj po dodikovskom modelu. I tako, ispada da hoćemo li mi dobiti onakvu vladu kakvu nam najavljuju (ili uopšte bilo kakvu vladu) zavisi prevashodno od dobre ili zle volje jednog napornog banjalučkog galamdžije, a ne od nas samih i naših političara, ili uostalom od bilo čega relevantnog za naš život.

Neki smatraju da je Dodik Mile, takav kakav je i sa svime što simbolizuje, neka vrsta političkog nasleđa Borisa Tadića iz njegovog predsedničkog perioda, te da je samim tim i ovo Dodikovo drndanje po živcima novo-starih beogradskih vladadžija pravedna pokora Tadiću za činjenicu da ga je “izmislio” i vukao za sobom sve vreme. Jesu li u pravu? I da i ne. Naravno da njega nikakav Tadić nije ni politički stvorio ni načinio onim što jeste (treba biti ili jako glup ili još jače pokvaren pa tvrditi to; nema veze, vidim da su takve otmene vrline trenutno jako u modi kod neotomističke Progresivne Inteligencije, koju i ovim putem srdačno pozdravljam), ali ga jeste tetošio i hranio i vodao ga okolo kao kombinaciju bradate žene i čoveka od gume, umesto da ga elegantno, ali nesmiljeno marginalizuje kada je u pitanju njegova politička težina u Beogradu – a samim tim i u Sarajevu, Banjaluci i bilo gde u kosmosu. A što ne bi moglo imati nikakve druge posledice osim blagotvornih. Prostije rečeno: što je manje (bilo kakve i bilo čije) dodikovštine na južnoslovenskom Balkanu – to se mirnije i normalnije živi. Nije tu provereno i dokazano tačnu jednačinu bilo mnogo teško shvatiti, ali je Tadiću i njegovom okruženju ipak uspelo da je ne shvate, ili barem da je ne prihvate; rekao bih, ne što nisu mogli, nego zato što su izabrali da je ne shvate, iz razloga koji se najverovatnije dadu sažeti u dijagnozu: prekomerni oportunizam.

Pa dobro, ima li izlaza iz ovog zamešateljstva? Na stranu kabinetske somnabulije, razume se da će formula (eventualnog) razrešenja biti pragmatična sa primetnim elementima besprincipijelnosti (ah, oh), ali ima tu ipak crvenih linija koje se ne mogu preći a da sam smisao političkog delovanja i zastupanja bilo kakvih vrednosti ne ispari u kosmičkom vakuumu. More li to, prika, malo jednostavnije? Jašta. Elem, pregovaranje i maksimalno moguće usaglašavanje je OK, ali LDP nema ni jedan razlog da ulazi u vladu koja bi kao cenu za to zahtevala od njega da se odrekne suštinskih značajki sopstvenog političkog identiteta i tako postane još jedna “genocidno patriotska” strančurda malograđanskog konsenzusa, sve sa ritualnim ljubljenjem Dodika i ostalih dodika tamo gde ih je prvi, jedini i poslednji put ljubila majka. Takođe, demokrate ne mogu doveka da trpe da ih oko fundamentalnih stvari ucenjuju besprizornici kojima je i činjenica ostanka na slobodi u proteklih desetak godina mnoooogo više nego što su zaslužili. Na kraju ih i jedni i drugi moraju staviti pred odluku tipa ili-ili. Je li to rizično za Srbiju? Da, jeste. Jasno Vam je da je ne zagovaram takvu opciju, koja bi mogla značiti totalnu naprednjakizaciju Srbije, ali negde se mora po(d)vući crta i reći: dalje nećeš moći! A gde je to, mislim, ta crta? Pa, može to da bude i na Sremskoj Rači, zašto da ne.

(Vreme)

Podelite ovu stranicu!