TEOFIL PANČIĆ: Bunjevci, Nikolić, Ruža i geneza voćnog jogurta

11 Sep 2014

Nasuvo: Dokle dobacuje nacionalistički um

Jedan od najboljih i meni najdražih skečeva u „Državnom poslu“ je onaj kad Đorđe Čvarkov muči muku s izvesnim Stipanom iz Subotice koji mu je nešto dužan, a neće da vrati dug; e, onda Torbica Dragan preuzme slušalicu, pa Stipanu na čistom bunjevačkom lepo objasni da mu je bolje da se ne šali sa Čvarkovim, jer taj je bricaroš, ume biti nezgodan kad se najedi…

Skeč deluje pomalo zaumno, na jednom nivou, na drugom je, pak, takoreći brutalno realističan jer perfektno ilustruje složenost i isprepletenost vojvođanskih identiteta, mimo svih pojednostavljenih priča o ovakima i onakima, našima i njinima, starosedeocima i dođošima, etc.

Setio sam se ove epizode ovih dana kad me, gle, baš u Zagrebu zatekla mala fertutma oko „donacije“ Nikolić Tomislava u vidu ćiriličnih udžbenika za male bunjevačke osnovce tamo gore među, hej, salašima na severu Bačke, a na šta je reagovala ekstremno desničarska hrvatska evrozastupnica Tomašić Ruža, demonstrativno odevena u hrvatski dres (prizor vulkanske snage upravo razgaljujućeg idiotizma!) sukljajući vatru kako je to novi „velikosrpski pokušaj asimilacije Hrvata“ ili tako već nešto, da bi stvar dobila na težini kada je i sam predsednik Hrvatske Ivo Josipović svom prezidentskom kolegi predbacio nekorektnost zbog tog poteza. Za koji bi, dakako, tu ćemo se lako složiti, bilo bolje da nikada nije ni povučen, ali recite mi iskreno: postoji li iko iole ozbiljan ko od Nikolić Tomislava sasvim ozbiljno očekuje da vuče suvisle poteze bilo koje vrste?! O tome je valjalo misliti kada se (ne)glasalo u maju 2012, sad su takve lamentacije besmislene.

Kako god, cela je ova afera šuplja s koje god strane da je zahvatite, i pokazuje depresivnu dubinu nerazumevanja elementarnih pojmova, vrednosti, odnosa. Naravno da, s jedne strane, ne treba verovati četničkom vojvodi ni kad darove donosi, ili čak naročito baš tada. Na drugoj strani, pregrejana reakcija iz Hrvatske je takođe krajnje sporna jer polazi od neodržive, u osnovi nacionalističke premise, a ta je da su oni koji se nacionalno izjašnjavaju kao Bunjevci „zapravo“ Hrvati (pa otuda Hrvatska jeste njihova matična država i mora posebno da se brine o njihovim kolektivnim, nacionalno-manjinskim pravima), bez obzira šta oni o tome imaju za reći. To je stanovište bazično neliberalno i antiliberalno, ono polazi od premise da postoji neka „viša“ instanca koja može da određuje vašu nacionalnu pripadnost mimo, pa čak i direktno protiv vaše volje. Nije, dakle, presudno kako ste se vi izjasnili, nego kako će o tome presuditi neki Autoritet izvan vas, po kriterijumina koje takođe on određuje. Ovo, pak, izvire iz ideje da je nacionalnost nekakva „objektivna“, maltene genetska i biološka kategorija; da je takvo shvatanje ozbiljna društvena nauka odavno prevazišla, to je nešto što bi trebalo da bude stvar opšte kulture, ali u praksi vidimo da nije; da bi trebalo dobro da znamo to da je u poslednjih stotinak godina mnogo puta sa fašističkih pozicija zloupotrebljavano to supstancijalističko shvatanje nacionalne pripadnosti kao nečeg „spolja zadanog“ oko čega se pojedinac ništa ne pita, takođe bi trebalo da je stvar opšte kulture, bar u društvima koja se zaklinju u posvećenost demokratskim vrednostima i ljudskim slobodama.

Ne morate nužno biti nacionalista da biste se dali zavarati nečim što ljudskoj površnosti može izgledati kao zdravorazumska činjenica: recimo, Bunjevci su „zapravo“ Hrvati, Vlasi su „zapravo“ Rumuni, Bošnjaci su „zapravo“ Srbi/Hrvati… Kad smo kod potonjih, znate li da u balkanskim državama postoje i hiljade ljudi koje se ne izjašnjavaju nacionalno kao Bošnjaci nego – Muslimani? Šta ćemo reći za njih – da su to Bošnjaci koji toga nisu svesni?! Taj privid „zapravosti“ najčešće dolazi od neke vrste istorijskog porekla određenih etničkih grupa: nema razmne sumnje u to da su Bunjevci hrvatskog porekla, ili Vlasi rumunskog. No, u međuvremenu se desilo nešto što je jedan deo ljudi izdvojilo iz ranijeg zajedničkog identiteta i konstituisalo novi; istorija je nedovršena i nedovršiva knjiga (dok nas neki meteor sve ne raznese u 3LPM) i otuda stalno donosi takve procese, potencijalno u svim pravcima. Nama se može činiti da je to neprestano identitetsko vrenje danas nešto „veštačko“, za razliku od nekad, kad je bilo „prirodno“ (to vam je recimo ono kad se Matija Bećković prevari pa pomisli da je duboko ironijski pronicljiv sa zaključkom kako je on, eto, „stariji od crnogorske nacije“), ali samo zato što smo vaspitavani da je nacija kao takva obavezno nešto drevno, što postoji „oduvek“, a što je na svaki način besmislica: i Srbi, i Hrvati, Englezi, Nemci ili Rusi takođe su „konstrukti“ koji su u jednom trenutku nastali (ali nekad ranije, mi to ne pamtimo, pa nam je „prirodno“, jer smo to već zatekli!), a pre toga ih nije bilo, i svet je sasvim lepo postojao i bez njih. Slično je, ili može biti, i sa „sintetičkim“, regionalno-geografskim identitetima koji kod nekih ljudi postaju i nacionalni, pa se na popisima stanovništva i u drugim prigodama izjašnjavaju kao Vojvođani, Bosanci, Istrani. Ako ćemo ozbiljno o pojmovima i konsekvencama, naravno da u svemu tome nema niti može biti bilo čega „prirodnog“, ali ne iz banalnih pseudorazloga do kojih dobacuje nacionalistički um, nego naprosto zato jer je (svaka) nacija po sebi prirodna koliko i voćni jogurt: da, voće raste na drvetu, a mleko postoji u kravinom vimenu, ali voćni jogurt vam može doći samo iz mlekare.

Sa nacionalistima, ali i ljudima koji iskreno misle da to nisu, ali nesvesno usvajaju neke nacionalističke premise jer su nacionalromantičarskom indoktrinacijom pod maskom obrazovanja „implementirane“ u njih, problem je u tome što sebe i svoje uvek vide kao voće, a druge kao nekakve truležne gljivice koje bi da ga pokvare. U stvarnosti, međutim, ako prave gljivice dobro uzgojiš, dobiješ zdrav i ukusan kefir.

 (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!