TEOFIL PANČIĆ: Bič i rukavice

23 Mar 2016

Nasuvo: Beogradski Fajgelj i bičevanje Vojvodine

Što smo bliži tzv. izborima, to naša mala kloaka sve nezaboravnije smrdi i to je neprestani frik-šou sve luđi, tako da reč „skandal“ jedva da još ima nekog smisla: šta uopšte još može da nas skandalizuje, ali onako iskreno? Oguglali smo na sve i očekujemo sve; kako i ne bismo kad znamo igrače koji nam to „sve“ sa zadovoljstvom priređuju? Pitajte Stevana Dojčinovića ako ne verujete…

Pa ipak, moja se pažnja zadržala na jednom skandalčiću, pravoj kamilici u poređenju s režimskim kvazitabloidim svinjarijama, ali znakovitom na mnogo načina, a rodno mu je mesto u „kulturnjačkom“ miljeu, koji većini promiče ispod radara pažnje, što je metodološka greška jer se upravo u „kulturi“ uvek najbolje ogledaju i najpre ospoljavaju svi važni društveni trendovi.

Šte je, dakle, bilo? U Kulturnom centru Beograda bila organizovana grupna izložba fotografija, neke od njih bile i vidno istaknute tako da se vide sa ulice, što je normalno, treba privući pažnju potencijalnih posetilaca izložbe. Onda, međutim, nova direktorka KCB primetila da su te fotografije kontroverzne i može biti politički sumnjive, na jednoj se čak vidi lik Premijera sa predizbornog plakata zamrljan farbom, kuku i lele, šta će Nadređeni reći, kako će to biti shvaćeno, pa još u predizborno vreme!? I onda direktorka lepo naložila da se „to“ skine, čemu vući đavola za rep. Autori i kustosi se, dakako, našli iznenađeni i uvređeni, i rešili da protestno povuku celu izložbu. Slobodniji deo tzv. kulturne javnosti gromko je, koliko i nemoćno, osudio cenzuru i pozvao direktorku da podnese ostavku, a kulturnu javnost na bojkot KCB ako direktorka to ne učini. Urednice svih programskih segmenata KCB (ako se ne varam, sve su žene) suprotstavile se cenzorskom potezu direktorke i odbile da se prave blesave i učestvuju u kvaziteatru svoje šefice, tj. u njenom prenemaganju da cenzura nije cenzura nego nešto drugo, boga pitaj šta. Ova se, pak, u tom zaplitanju u kučine dosetila i da se zapravo radi samo o oslobađanju mesta za novi natpis na fasadi KCB, koji treba da bude „na ćiriličnom pismu, u skladu s Ustavom“. Aha, važi.

E sad, zašto je meni sve ovo tako, hm, zabavno, mada je stvar ozbiljna? Pratio sam kritičke reakcije na ovaj slučaj, i bilo mi je bizarno kako se niko nije dosetio da napravi jedno sasvim jednostavno, a upravo neophodno poređenje ili podsećanje. Naime, ovaj skandal u Kulturnom centru Beograda je parafraza, štaviše gotovo pa imitacija skandala koji je pre nekoliko godina u Kulturnom centru Novog Sada izazvao njegov tadašnji direktor Andrej Fajgelj.

Gde su sličnosti? Najpre, imamo „novu“ direktorsku ličnost, opskurnu osobu koja s kulturom, realno, nema nikakve veze. Fajgelj je nepostojeće ime u srpskoj kulturi, direktorka KCB pak – ništa manje nego poštanska službenica! Postavljeni su na svoja mesta kao na političke sinekure. Onda direktor(ka) odluči da cenzuriše jedan likovni rad (sećamo se afere sa slikom raspetog čoveka sa novčanicama, rada Danijele Tasić, na izložbi studenata novosadske Akademije u KCNS) pod sasvim nebuloznim i neodrživim izgovorom. I tada su svi izlagači iz solidarnosti i iz protesta protiv cenzure povukli radove, deo kulturne javnosti se oglasio protestom, tražena je Fajgeljeva ostavka, ovaj je, dakako, nije dao, usledio je bojkot KCNS, bar od onih kojima nije svejedno gde, šta i s kim rade… Nesrećnik je kasnije ipak otišao, ali iz sasvim drugih razloga, a njegova „zaostavština“ tamo još živi, mada u razblaženom, razvodnjenom vidu.

Šta nam sve ovo govori? Ništa što se desilo u Beogradu nije prava premijera, sve je to već viđeno u Novom Sadu, i to u znatno brutalnijem vidu (mora da je to što im se dešava sa trogodišnjom odgodom baš zdravo neprijatno iznenađenje za blaziranu belolistićarsku ekipu iz kruga dvojke…). Metod i princip sasvim su isti, razlika je u intenzitetu, moglo bi se reći. Uostalom, KCNS je doslovno izručen grupici besprizornih lunatika na neograničeno iživljavanje; u KCB je dovedena samo nova direktorska persona, i to u podnošljivijem vidu neke bezbojne oportunistkinje kojoj je samo do netalasanja, a ne u obličju konfuznog „desnog“ ideološkog fanatika sa mesijanskim kompleksom. Uzgred, ima i jedna nezanemarljiva, a žalosna unutrašnja razlika: u KCB – vidi se na ovom primeru – postoji aktivan otpor nasilnoj „intervenciji“ u slobodarski duh i profil kuće, a KCNS je onomad šaptom pao, štaviše, jedan deo tamošnjih starosedelaca oduševljeno je izašao na ulice da cvećem pozdravi novog okupatora, većini njegovih radnika je ionako hronično svejedno kojeg će konja vezati tamo gde mu bilo koji gazda kaže, dok se (vrlo pasivni) otpor se sveo na tihu marginalizaciju šačice „nedovoljno pouzdanih“. Na koncu, još jedna zabavna paralela: sećamo se koliko su Fajgelj & co. beslovesno tandrkali o ćirilici, koja je tobože bila ugrožena od njihovih prethodnika, pa će sad oni evo da velevažno i velepatriotski isprave tu stvar; evo se i nesrećna direktorka KCB dosetila ćiriličnog natpisa svoje ustanove kao spasa i izlaza za nuždu.

Šta nam ove sličnosti i razlike govore u prirodi onoga što nas je (u krajnjoj konsekvenci zasluženo) zajahalo? Sličnosti govore da je to kontinuitet besprizornog komesarenja s nadripatriotskim izgovorom, tj. ona „prava“ narav vlasti s tzv. naprednjacma kao okosnicom, dakle, vlasti koja se sastoji od tobože preumljenih asova evedesetih: ništa se bitno nije izmenilo u njihovim nazorima, kamoli u praksi, samo su malo dešešeljizovali svoju retoriku i metodologiju – a i to samo dok ne prigusti. Šta nam, pak, govore razlike između novosadskog i beogradskog slučaja? Za Beograd će najčešće biti dovoljni tihi, poslušni oportunisti koji ne odaju utisak preterane skrnavosti; za Vojvodinu su mnogo upotrebljiviji oni koji mrak u glavi ne simuliraju iz karijerističkih razloga, nego im je sasvim autentičan i autohton. I to je, kad pogledate, sasvim logično i sasvim konsekventno. Sve političke strukture koje su, u konačnici, neposredno ili posredno proistekle iz „duha petog oktobra“, ali ne onog od 2000. nego onog jogurtaškog iz 1988, a to su i radikali i naprednjaci u svim varijantama, i socijalisti svih dačićevskih, vulinovskih i sličnih boja, i sve opskurne paracrkveno-putinofilske formacije, sve to na gomili i pojedinačno u Beogradu još i može da nastupa u rukavicama, ali u Vojvodini uzima knutu u ruke i kreće da bičuje: Vojvodina je za njih „ideološko“ tj. patriotsko pitanje, ona je njihova trajna veza sa mračnim političkim korenima, njihova “zavetna škrinja“. Mislite o tome, dok nije kasno. Dobro, da se ne lažemo, već je kasno, ali ipak…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!