TEOFIL PANČIĆ: Bekstvo iz Vučića

31 Jul 2016

Nasuvo: Izložotina i psihodelija

Što više o ovome razmišljam, to mi izgleda sve logi?nije: svi mi, i cela ova zemlja s nama, verovatno uopšte ne postojimo „u stvarnosti“; mi stanujemo samo u snu jednog ?oveka, mi smo izmaštani statisti njegove privatne psihodrame. Ako se sanja? probudi, najebali smo: rasprši?emo se kao avetinje, jer to i jesmo. U nešto optimisti?kijoj verziji: stvarni „mi“ pak negde postojimo, ali ne možemo da dopremo do sebe – opet, zato što smo zarobljeni u snu onog ve? spominjanog; da bismo se uopšte mogli susresti i spojiti sa svojim realnim egzistencijama, prvo bismo morali da se oslobodimo iz tog psihozato?eništva.

Ne, nisam gutao lude gljive niti farmakološke psihoaktivne supstance, nego samo pokušavam da objasnim (najpre samom sebi) „kako je sve ovo mogu?e“, a da mi to objašnjenje ne zazvu?i sasvim idiotski i izuzetno uvredljivo. Plus depresivno. U tom kontekstu, neka vrsta psihodeli?nog tuma?enja Ovoga Ne?ega po ?emu tumaramo kao po nekakvoj pustinji realnosti deluje mi kao manje strašno od odviše banalne istine da smo naprosto samoizru?eni u ruke jednog pretencioznog diletanta krajnje mra?ne istorije, smušene sadašnjosti i nevesele budu?nosti, te njegovih još neverovatnijih posilnih, batlera, majordoma, a?utanata i adlatusa, ina?e sve od reda bra?e i sestara, pošto su svi do jednog i jedne iz istog legla: od Zla oca i Još Gore majke.

Da se razumemo, odavno ja podozrevam da s „našim“ u?eš?em u stvarnosti nešto fundamentalno nije u redu, ali ono što je definitivno prevagnulo na stranu gornjeg „zaumnog“ tuma?enja jesu re?i Maje Hidžab Gojkovi?, koja je onu stupidnu i sramnu izložotinu (nemam razloga, osim sasvim formalnih, da za To koristim re? „izložba“) u beogradskoj galeriji Progres, a gde „vise“ radovi svih – ne baš ni tako brojnih – koji su zucnuli nešto protiv Aleksandra Vu?i?a i njegove kamarile, nazvala „konceptualnom umetnoš?u, nešto poput Marine Abramovi?“.

Da, ona je to rekla – baš to i baš tako. I sasvim javno i pod svojim imenom: nije bila ?ak ni skrivena hidžabom. E sad, kontam ja, da živimo u „pravoj“ realnosti, ovako bi nešto bilo sasvim neizgovorljivo i upravo nezamislivo da se izgovori, a ?ak i ako bi se nekom nastranom greškom u sistemu Uopšte Mogu?ih Doga?anja našla neka takva mudrica koja bi to izrekla, tog bi joj trenutka nebo u znak protesta ljosnulo na glavu, ?ime bi osnovni logi?ki poredak sveta ipak bio iznova uspostavljen. Otuda možda ni mentalna ošte?enja koja bismo neizbežno pretrpeli direktnom izloženoš?u zra?enju te izjave ne bi bila trajna. Ovako, bogme… Mrka kapa. Konzervativna procena govori da je oko 16 hiljada triliona moždanih vijuga gra?anki i gra?ana Republike Srbije starih od 7 do 87 godina trajno i neopozivo uništeno neopreznim i nezašti?enim izlaganjem dejstvu tih re?i osobe koja u psihodeli?nom svetu u kojem smo zato?eni obavlja funkciju predsednice parlamenta. I kako da se onda ne nadam da taj svet ipak nije „prava“ realnost, nego da je ova negde drugde?! Tja, još samo da na?emo izlaz odavde, pa da begamo!

Sasvim ozbiljno, ovo-u-?emu-živimo odavno je transcendiralo „?isto politi?ki“ problem i postalo je parafenomen psihološke naravi, sa ozbiljnim eti?kim, zdravstvenim i dakako moralnim implikacijama. U tom je smislu možda i dobro što je famozna Izložotina napravljena, jer je ona nesumnjivo jasan trag o naravi Ovoga U ?emu Smo, jer nakon nje više niko ne može da se pozove na naivnost i neobaveštenost i nastavi spokojno da tvrdi kako živimo u ne?emu što ima makar i konture normalnosti.

Zanimljivo je kako je manje-više svima izmicao jedan apsolutno božanstven detalj: tzv. Informativna služba SNS, koja je navodno priredila ovu Izložotinu (oni koji vole da tvrde da su dobro obavešteni tipuju da su pravi autori profiji iz jedne notorne Agencije za prodaju magle, kopanje nozdrvnih ruda, presipanje šupljina u praznine, rasipanje tu?ih para i gubljenje vremena) saopštila je da je u nare?enom prostoru izložen samo manji deo (2.523 artefakta, ako sam dobro zapamtio) od „necenzurisanih laži“ o Voljenome i njegovoj bratiji, a da je puni broj tih nepodopština, ne držite me za re?, ali recimo 6.742, tako nekako.

E sad, zamislite ljude koji uredno broje i evidentiraju tzv. negativne sadržaje o nekoj stranci, vladi, predsedniku?! Kako se – a bogme i zašto i ?emu? – to uopšte može izbrojati u demokratskom i otvorenom društvu? Kako je ostalom mogu?e imati iole relevantan uvid u sve što se o bilo kome i ?emu govori i piše, utoliko pre što su ovde ubrojani i tvitovi i fejsbuci i svakakva ?udesa iz sive zone izme?u privatnog i javnog? Zamislite samo da vam iz ameri?ke Demokratske stranke, recimo, zgroženo saopšte da su „O predsedniku Obami objavljena 12.493 negativna medijska sadržaja“, uklju?uju?i i onaj kad ga je ugledni mislilac Musavi Džo iz Oklahoma Sitija (preko dana to?ilac goriva na benzinskoj pumpi) na svom zatvorenom fejsbuk profilu nazvao „napornim seronjom“?! Ne, ne možete da zamislite, naprosto zato što i Obama i njegova „informativna služba“ i gra?ani njegove zemlje stanuju u stvarnosti, kakvoj-takvoj, dalekoj od idealne, ali ipak.

A mi za to vreme glavinjamo beskrajnim zavojitim hodnicima Vu?i?eve glave (prenakrcanim samo i jedino fotošopiranim autoportretima, bajdvej) pani?no traže?i izlaz, sve manje se nadaju?i da ?emo ga na?i, pa i tome da još uopšte ima sveta negde napolju, onog pravog, onog u kojem nebesa neizbežno padaju na glavu onima koji prekardaše sa drskim budalaštinama i drugim ritualnim unere?ivanjima po pameti i ?asti umereno razumnih i normalnih ljudi. Vremena je sve manje, nade je sve manje, ali opet, vredi kopati, slutim da Stvarnost ipak nije daleko, ponekad za?ujem poneki njen odjek, zato se ne treba prepuštati malodušnosti, jer baš bi to voleo onaj koji nas prepredeno ube?uje da Napolju nema ni?ega. Naprotiv, Napolju je sve, a Unutra, pravo da vam kažem, nema ni?ega. Zato toliko i zve?i.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!