TEOFIL PANČIĆ: Barokna faza ludila, ili: o visini motke

30 Jun 2017

Nasuvo: Spomenik neumnosti i rešetkasti prozor

Uvek ću žaliti što nisam posetio Berlin u vreme Hladnog rata, dok je Berlinski zid još stajao na svom mestu, fizički razdvajajući svet nesavršene slobode od sveta savršenog ropstva. Mada, opet, ima u tom mom žaljenju i isterivanja neke morbidne, ne sasvim dostojne radoznalosti: lako je gledati na Zid kao na artefakt epohe ako ti pasoš u džepu omogućuje da ga slobodno obilaziš s obe strane…

Za razliku od Berlina, u „antičkom“, VMRO-ovskom Skoplju sam bio, zavirivao sam Aleksandrovom konju pod rep, zabavljao se pred prizorom Prometeja kojem su naknadno navukli gaće, prolazio kroz kinesku džirlo kopiju Trijumfalne kapije, slikavao se na bizarnom pešačkom mostu sa zaumnim kipovima Tošeta Proeskog, Petra Prlička i mog ljubimca Murteze Peze, pljuckao s mosta na vardarsku galiju i, uopšte, pročavao monumentalni megakič kao tragikomičnu nuspojavu jedne nakazne vladavine. Šta li će nove makedonske vlasti sad sa svim tim? Teško je sve to naprosto poskidati i razmontirati, a opet, ako to ostaviš, onda si legitimizovao nakaradost i varvarstvo (kao da su nekakva „baština“), a ako ih legitimizuješ – šta ti daje za pravo da veruješ da se prvom zgodnom prilikom neće vratiti na vlast, željni osvete?

To da Vučićeva Srbija u mnogo čemu oponaša „patern“ Makedonije Gruevskog jasno je od samog početka, jer je to sličan model autoritarno-populističke vladavine. Ipak, pokazuje se da je ovo oponašanje još doslovnije nego što se mislilo, to jest, da i vučićizam tek počinje da ulazi u fazu dekadentnog i pompeznog kiča, grandomanskog ludila i divljanja čistog, esencijalnog primitivizma.

Do nedavno smo, naime, mogli da pretpostavljamo da je pandan „antičkog Skoplja“ famozni „Beograd na vodi“, ali biće da je to preoptimistička ocena koju bi valjalo što pre revidirati. Ne, koliko god bio koruptivan, štetočinski i na svaki mogući način pogrešan, BNV je samo predigra. Mi ćemo svoju „antiku“, „klasicizam“ i „barok“ tek videti, i uzalud vam je i da pokušavate da unapred zamislite u kom pravcu bi to moglo da ide, jer ako vam mozak nije formatiran na odgovarajući način, nema šanse da napipate tačan pravac. Evo, da je meni dalo da zamišljam koju će prostačku megabudalaštinu da smisle na sramotu svakoga s makar tračkom elementarnog ukusa, ni za sto godina dumanja mi ne bi pala na pamet tako besramno idiotska ideja: zabodeš u zemlju motku dugačku, to jest visoku sto i kusur metara, na nju natakariš državnu zastavu kvadrature prosečnog igrališta za mali fudbal, i onda pustiš da se ta sklepotina bez mere i smisla tako vijori nad prestonim gradom Beogradom. Šta je smisao toga, šta je poruka?! Da i „mi“ imamo zastavu? Da, imamo, kao i bilo koja druga zemlja, pa šta? Ne vijore se te gigantske, groteskne krpe ni nad Parizom, ni nad Londonom, Rimom, Berlinom a ni bogami Moskvom, nego samo nad ponekom arapskom ili postsovjetskom tiranijom, nad zemaljma mračne teokratije poput Saudijske Arabije (tamo je, u Rijadu, navodno Vučić i dobio inspiraciju), nad nekolicinom boratovskih srednjoazijskih tiranija, i naravno nad Pjongjangom u Severnoj Koreji. Eto tih estetskih i civilizacijskih izvora inspiracije za ovaj naš besramni bašibozuk, za ova bića toliko lišena svakog osećanja mere, ukusa, nekmoli stida, da ti ne vredi ni da počneš da pokušavaš da im objasniš koliko nemaju pojma ni o čemu i kolike su štetočine čim se pozabave bilo kojom aktivnošću komplikovanijom od čačkanja nosa.

Razume se da se na toj jednoj motki, kao autentičnom „živom spomeniku neumnosti“ (Pankrti) neće stati; gradonačelnik Beograda Siniša Mali već je stigao blagoizjaviti da će „na svakom ulazu u Beograd stajati po tri zastave“ (?!), a nemojte ni najmanje sumnjati da će sada i gradonačelnici drugih gradova pojuriti da dokažu bespogovornu lojalnost Vođi, poručujući mu da nema te njegove idiotske ideje koju oni neće s radošću oplemeniti još idiotskijom realizacijom, pa ćemo kanda uskoro imati takmičenje gradova – zašto ne i sela? – ko će podići što višu motku za što veći i kabastiji barjak. Već zamišljam Vučevića i ekipu kako merkaju Tvrđavu, a možda sam i preveliki optimista: možda bi radije zaboli motku nasred Trga slobode?

Uvek će se naći dežurni demagog da kaže: sa motkama i barjacima ili bez njih, koga je briga, ne živi se od toga? Taj banalni truizam uvek skriva očigledne istine, i uvek to čini sa zadnjim namerama. Naime, upravo se u takvim činovima urbane estetsko-etičke devastacije ogleda prava narav svakog nakaznog poretka, a sve ostalo je šminka, privid, zamazivanje očiju. Slatkorečive govorancije bez sadržine, provincijalna napinjanja za oponašanjem „titovske“ pompe (a bez titovskog značaja i formata), LGBT premijerke i ostala bižuterija, sve je to trunje dana, netalentovano igranje nečega što zapravo nisi, uzaludno bežanje od vlastite prirode i od sopstvenog dometa. Zato će komšija Gruevski biti zapamćen po „antičkim“ spomenicima Ludosti Koja Sebe Slavi i po nezamislivo ružnim zgradetinama, mada će, naravno, odrobijati (upravo danas vidim da je makedonsko tužilaštvo naumilo da ga spakuje u pritvor) nešto sasvim drugo. Nadam se da će mu obezbediti ćeliju s pogledom na bar nešto od njegove graditeljske baštine (dok je, daj bože, ne izbuldožerišu), a isto želim i njegovim ovdašnjim sledbenicima, na čelu s Velikim meštrom sviju hulja: da uvek po pogledu na Motku kroz rešetkasti prozor lako razaberu koja je koja strana sveta. Šalim se, naravno: svečano uklanjanje Motke ipak ne bi vredelo propustiti ni za šta na svetu.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!