TEOFIL PANČIĆ: Apatija na vodi, ili: cena, prava sitnica

03 Oct 2015

Projekat „Beograd na vodi“ kao da je postao lična svojina, centralna opsesija i željena zadužbina aktuelne vlasti, pre svega samog Aleksandra Vučića

Nedeljna doga?anja oko polaganja kamena temeljca za „Beograd na vodi“ kazuju nam mnogo, samo ako umemo da ih ?itamo, ne samo o tom projektu, nego i o vlasti koja ga gura, opoziciji koja mu se protivi, i gra?anima koji… hm, uglavnom „gledaju svoja posla“, mada je sve nejasnije koja su to posla.

?itava pri?a oko ove mastodontske (za sada i dalje) špekulativne operacije, koja preti da – ?im se neopozivo izlije u realan javni prostor, a to izlivanje upravo zapo?inje – trajno i nepopravljivo izmeni lik i vizuru milionskog grada (i to svakako ne na bolje, osim ako vam provincijalna verzija Dubaija – minus „sitnice“ kao što su more i pustinja – ne izgleda kao estetsko-urbanisti?ki ideal), niti je „lokalno beogradska“ niti je samo komunalne i urbanisti?ke naravi.

Najpre, u igri je veliki novac, ali baziran mahom na parafinansijskom ?arobnjaštvu (ovo je pristojan naziv; realisti?an naziv zvu?i mnogo manje fino) koje od ni?ega pravi nešto, to jest, koje profit izvla?i iz bagatelno (za)kupljenih javnih površina, ili tako što daje novac koji joj je prethodno dat preko groteskno povoljnog kredita ili na neke sli?ne na?ine, u svakom slu?aju dosledno protivne svakom javnom interesu Beograda i Srbije. Ne ra?unaju?i, dakako, interes onih kojima ?e se nekako „slu?ajno“ desiti da se u svim tim transakcijama volšebno obogate, tako što ?e se u toku transfera iz opšteg javnog dobra u privatan posed emiratskih vlasnika jedan deo novca neobjašnjivo zaglaviti u njihovim džepovima. Ali ne, ne?e se to desiti, uveravaju nas iz vlasti, sve je ovo ?ista filantropska operacija na polzu Beograda; ne deluje da im u tom pogledu veruju ?ak ni oni koji su mahali zastavicama kod Geozavoda, javno sre?ni zbog kamena temeljca kao da ?e li?no stanovati u jednoj od stambenih kula koje navodno samo što nisu izgra?ene.

Iz razloga koje ?emo još dugo odgonetati, i uz mogu?nost da se nekog lepog i ne tako bliskog dana time pozabave i institucije tre?e grane vlasti, projekat „Beograd na vodi“ kao da je postao li?na svojina, centralna opsesija i željena zadužbina aktuelne vlasti, pre svega samog Aleksandra Vu?i?a. Projekat je i sa pravne i sa ekonomske strane veoma ozbiljno osporen sa veoma relevantnih i kompetentnih adresa stru?ne javnosti, a sa arhitektonskog i urbanisti?kog stanovišta naprosto je zbrisan, to jest, od Akademije arhitekture pa nadalje, nema relevantne stru?ne intitucije ili uglednog pojedinca koji se nije izjasnio pretežno ili u celini negativno o celoj toj zamisli, smatraju?i je katastrofom, ?ak i kad bi bila „besplatna“ za državu i gra?ane, a besplatna svakako ne?e biti, naprotiv. Sve je te, blago re?eno, kritike, vlast s Vu?i?em na ?elu odbacila bez ikakvog premišljanja, a projektu BNV namenila tako jaku reklamu da je celu jednu radio-televizijsku stanicu (nekada ugledni Studio B) pretvorila u propagandni servis tog projekta. Rezultat, s njenog stanovišta? I mršav i zadovoljavaju?i, kako se uzme.

Vlast je, naime, izgleda uspela da anestezira javnost – kao što to, uostalom, sve vreme radi i na „makropoliti?kom“ nivou – dovoljno da je u?ini pretežno ravnodušnom i anemi?nom, suštinski nezainteresovanom za bilo šta, ili bar nevoljkom da se angažuje u korist ili protiv bilo ?ega. Videlo se to i u nedelju: zapravo je smešno da vlast s ovakvim resursima nije u stanju da za javnu podršku svojem zadužbinskom projektu angažuje bilo koga osim ša?ice strana?kih aktivista i retkih zalu?enika, iz ?ega se vidi da je podrška BNV prili?no jadna. S druge strane, šta je s protivnicima? Ni oni ne deluju baš impresivno. Oni su u nedelju „marširali u dve kolone“, što je one koji dugo pamte pomalo podsetilo na „studentske“ vs. „opozicione“ šetnje iz slavne sezone 1996-97: na jednoj strani skup Demokratske stranke i njenih saveznika, na drugoj gra?ansko udruženje „Ne davimo Beograd“. Opet, ni ti skupovi – mada je nesumnjivo jako dobro da su održani – nisu bili baš raskošno pose?eni, što ne svedo?i samo o trenutnim mogu?nostima onih koji tvrde da su alternativa sadašnjoj vlasti, nego i o generalnoj apatiji ve?ine gra?ana: oni su se zatvorili u famozna „?etiri zida“, odlu?ivši da ionako ni o ?emu ne mogu da odlu?uju. Takva apatija uvek na kra?i rok ide u prilog vlastima, samim tim što prolongira status quo, ali je varljiva i nepouzdana: niko ne zna kada i kako može da se okon?a, teško je predvideti šta bi bio fitilj koji može da probudi javnost, da potpali neko sasvim druk?ije raspoloženje.

Generalno, pištaljke i žute plasti?ne patke ne izgledaju kao nešto što ?e impresionirati i pokolebati vlast oko Beograda na vodi, kamoli da bi je uzdrmali kao takvu, ali ne zaboravimo da pištaljke ni devedesetih mnogima nisu izgledale opasne – ali su to ipak bile, jer se tadašnji režim od njih nikada nije oporavio. Guske su spasile Rim, možda patke, makar i plasti?ne, ipak spasu Beograd, ko zna; svakako ?e im biti lakše da to u?ine ako im i Beogra?ani malo odlu?nije pomognu.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!