TAMARA KALITERNA: Treći izgubljeni kosovski boj

06 Sep 2011

Pečat vredan najmanje 13 miliona evra

Beograd je 2. septembra 2011. u Briselu prihvatio ono što je odbacio 19. jula 2011. u Briselu – pečat kosovske carine. Borislav Stefanović, šef tima Beograda za dijalog s Prištinom izjavio je uoči odlaska na septembarsku rundu pregovora o praktičnim pitanjima da Beograd neće pečat na kome piše „Republika Kosovo“ i ima grb Kosova. Na pečatu koji priznaje Evropska unija je i u julu i u septembru bio isti tekst na albanskom, engleskom i srpskom jeziku „Carina Kosova“. Pečat je četvrtast. Nije okrugao, da se čitaocu ne zavrti u glavi i pročita ono što ne piše.

„Beogradska vlada i vlasti Kosova su se saglasile da otpočnu, posle kosovskog rata prve, direktne razgovore o praktičnim pitanjima“, javio je BBC 22. juna 2003. „Saopštavajući da razgovori počinju u julu 2003. predsednik SCG Svetozar Marović je rekao: ’Želimo da uvjerimo evropske države da imamo viziju, strpljenje i snage da riješimo probleme iz prošlosti’. Funkcioneri EU kažu pominju da će pregovori biti u Briselu, a na dnevnom redu će biti praktična pitanja. Neće se razgovarati o budućnosti Kosova ili o zahtevima Albanaca za nezavisnošću. Niko u EU nije spreman da prihvati takve zahteve“, glasi izveštaj britanskog medija pre osam profućkanih godina i drugog izgubljenog kosovskog boja.

Onda je vreme u Srbiji stalo, ošamućeno od kretanja u krug.

Zbog nepriznavanja pečata koga državni pregovarači nisu videli, ili nisu hteli da vide, privreda Srbije je za mesec dana izgubila 13 miliona dolara, saopšteno je u Privrednoj komori Srbije. Do kraja godine bi mogla da izgubi najmanje 250 miliona dolara. U pitanju je i opstanak „Simpove“ fabrike u Zubinom Potoku na Kosovu. Tako Beograd bez plate ostavlja i kosovske Srbe. Dok su na prinudnom odmoru žrtvuje ih da odmeravaju snage sa KFOR-om na barikadama.

Zbog 50.000 Srba iz četiri opštine Beograd je spreman da proigra evopsku budućnost sedam miliona srpskih Srba druge kategorije, po poimanju vladalaca u Beogradu. Srbi čine 98 odsto stanovnika na severu Kosova, dok ih je u Srbiji manje od 82 odsto.

KOŠTUNICA POČASNI KONZUL U PRIŠTINI

Dok je gubio devize u trgovini sa Kosovom, Beograd je od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) tražio na zajam milijardu evra. MMF će o tome odlučivati krajem septembra. Najviše glasova u Izvršnom odboru MMF-a imaju Amerikanci, Nemci, Francuzi koji su priznali Kosovo. Teško im je objasniti zašto Beograd hoće evre iz Vašingtona, a neće evre sa Kosova, iako jezičke konstrukcije „tzv. država Kosovo“ više nema ni na RTS-u, ni u „Večernjim novostima“, ni u „Pravdi“. „Politika“ se drži „privremene kosovske vlade“, a „Press“ „tzv. premijera Tačija“.

„Press“ prednjači u subjektivnom informisanju o Kosovu, jer je u izveštaju sa avgustovske nje sednice Saveta bezbednosti UN figurirao samo jedan subjet – Vuk Jeremić. Iako je na sednici govorilo 11 ljudi i jedan Rus i list „Alo“ je preneo samo ono što je govorio Jeremić, kome je tog puta dozvoljeno da ostane u sali jer nije izbegavao kosovskog kolegu Envera Hodžaja. U julu ga nisu pustili u svečanu salu kad se razgovaralo o istoj temi, već je morao da u hodniku deli propagandni materijal Srbije o „južnoj srpskoj pokrajini“.

Reuters je sednici u Njujorku prepustio 2.617 „karaktera“ bez razmaka. Od toga je Jeremić u izveštaju zauzeo 353 „karaktera“, a Hodžaj 355 – da se zna ko kosi a ko vodu donosi.

„Večernje novosti“ su od sednice napravile 4.621 „karakter“. Od toga su Jeremiću dodelili 1.759, a Kosovaru 171 karakter – niti deset odsto. Razlika između britanskog Reutersa i samozvanog „najtiražnijeg dnevnog lista u Srbiji“ je kao između engleske trave, koji se gaji 400 godina, i trave na kozjim stazama. Novinska agencija Reuters je osnovana 1851. a „Novosti“ 102 godine kasnije.

Stefanović je carinski pečat proglasio atributom državnosti, jer je Brisel Kosovu 1999. dozvolio izvoz u EU bez carinskih ograničenja, a ostatku Srbije godinu dana kasnije.

Samostalni put Kosova u EU omogućila je vlada Vojislava Koštunice, prvoborca protiv nezavisnosti Kosova kada je 2004. i 2006. usvojila Informaciju i Plan realizacije prioriteta u Evropskom partnerstvu Srbije. Dva putića koja od izvora vode na dve strane su se ponovo srela 21. jula 2011. kada su se Agencija za regionalni razvoj Srbije i Agencija za podršku malim i srednjim preduzećima Kosova saglasile da osnuju Asocijaciju agencija za ekonomski razvoj jugoistočne Evrope. Priključile su se Makedonija i Crna Gora, koje su priznale Kosovo.

SLOBINI HAPSE PO NEMANJINOJ 11

Osim premijera Koštunice, državnost Kosova je naslutio njegov predsednički prethodnik Slobodan Milošević, kada je ubijene Kosovare privatnim automobilima, hladnjačama, oklopnim transporterima i kamionima prevozio u Srbiju da zauvek i daleko, u drugoj državi sakrije zločine. State department i Haški tribunal se slažu da su Miloševićevi ubili „oko 10.000 civila“. Neke su dovlačili u Srbiju kao ratni plen. U Srbiji je po drugi put 1999. sahranjeno između 830 i 1.l00 Albanaca, Albanki i dece. I Milošević i Koštunica su Kosovo priznali pre nego je proglasilo nezavisnost 2008. Nije Koštunica, nego je predsednik Srbije Boris Tadić neobavešten lik.
Odbornike opozicije četiri severno-kosovske opštine krajem avgusta u Beogradu nisu hteli da prime ni Tadić, ni potpredsednik vlade Ivica Dačić, ni ruski ambasador Aleksandar Konuzin. Otpisane je primio samo patrijarh, koji ponavlja da „Crkva prevazilazi državne granice“.

Dačić je i ministar policije. Službenici koji za njega čitaju inostrane medije su mu preneli kako je Hodžaj izjavio pred članovima Saveta bezbednosti da su članovi srpske vlade nekoliko puta ulazili ilegalno na Kosovo i„podbunjivali ljude koji su postavili ilegalne barikade“, te da Srbija „finansira i podržava sopstvene paravojne nelegalne formacije na severu Kosova“.

Kako Ustav Srbije u članu 55. zabranjuje paravojna i tajna udruženja, a Dačić je prva lisica Srbije, morao bi da uhapsi kolege-ministre na tajnom zadatku i čuvare srpstva na barikadama kad pobegnu u maticu. Kao što je pobegao osumnjičeni za ubistvo kosovskog policajca Envera Zumberija krajem jula.

Na graničnom prelazu Jarinje istim odbornicima vojnici iz američkog kontigenta KFOR-a sa uperenim puškama nisu dopustili da uđu na Kosovo gde upražnjavaju vlast Srbije. Odbornici nisu hteli da im proveravaju identifikacione dokumente. Pokazivali su zdravstvene knjižice gde piše da je srpski nacionalizam endemska bolest na severnom Kosovu i počasne ulaznice za stadion JNA 25. maja 1979. kada je Azem Vlasi, danas savetnik kosovskog predsednika i premijera, na tribini stajao pored Tita, a štafetu je Titu uručila studentkinja Medicinskog fakulteta u Prištini Sanije Hiseni. Fakultet je danas etnički čist, a emigrirao je u Kosovsku Mitrovicu. Plači, voljena zemljo.

Podelite ovu stranicu!