TAMARA KALITERNA: Rusija izdala, Libija otkucala

28 Feb 2011

Gadafiju stvari ne idu od ruke, i Rusija ga je izdala, okrenuvši tako leđa i Srbiji, Zoranu Liliću i TV Pinku

Savet bezbednosti UN jednoglasno je u subotu uveče uveo stroge sankcije libijskom lideru Moameru Gadafiju, porodici mu i saradnicima, a tužiocu Međunarodnog krivičnog suda naložio da “razmotri situaciju u Libiji od 15. februara”, kada je za manje od dve sedmice ubijeno više od hiljadu demonstranata.
U nedelju je ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov osudio upotrebu sile nad civilima i pozvao Tripoli da poštuje ljudska prava. Prilježni mediji u Srbiji koje država hrani nisu vest o ruskom izdajstvu objavili.
Savet bezbednosti i Rusija su bili isto toliko jednstveni 30. maja 1992. kada su Beogradu uveli sankcije. Tada su Kina i Zimbabve bili uzdržani.
Ovo su druge sankcije svetske organizacije Libiji. Prve su uvedene 1993. zbog izvoza terorizma.

Prijatelj, metalurg i predsednik

I Beograd je jedinstven – ćuti već 12, radnih i neradnih dana. Bog je za sedam dana stvorio svet, a Lenjin Rusiju razgradio za deset dana. Koji su potresli svet.
Progovorio je samo Zoran Lilić, metalurg iz Brze Palanke. Lilić, koga svi mediji tituliraju kao bivšeg predsednika SRJ, a niko kao predsednika Šahovskog saveza Jugoslavije. On je 21. februara rekao da je “Libija iskren prijatelj naše zemlje“, a da narod “nije imao razloga za nezadovoljstvo”.
Posle četiri dana je Lilić ubrzao za Tripoli da bi Gadafija umilostivio i evakuisao do 2.000 srpskih državljana koji su vapili iz pustinje. Lilić je predsednik Upravnog odbora JP “Putevi Srbije” kome je ispod socijalističke časti da deli prostoriju i sekretaricu sa ostalim članovima Upravnog odbora, pa je od Vlade tražio i dobio 105.000 dinara apanaže, kancelariju, auto, vozača, sekretara, diplomatski pasoš i pristup arhivama iz vremena kada je bio predsednik SRJ. U to doba je Gadafi uvozio plaćenike iz Srbije, uključivo “crvene beretke” da se bore protiv islamista.
Dvojica libijskih pilota koji su 24. februara dezertirali na Maltu ispričali su da i vojni piloti iz Srbije iz “miraža” bombarduju demonstrante u Tripoliju i Bengaziju u kojem umire 413 dece zaraženo HIV-om zbog prljavštine u gradskoj bolnici.
Plaćenici u Libiji dobijaju mesečno u gotovini između 10.000 i 20.000 dolara, državljanstvo, ženu, naložnicu, zlatne medalje koje mogu reciklirati i telohraniteljstvo brojne Gadafijeve porodice.

Demantovani dezerteri

Ministarstvo odbrane Srbije je naravno demantovalo dezertere, ali i saopštilo da je suspendovalo sve poslove sa Ministarstvom odbrane Libije. Ministarstvo nije ulazilo u detalje, ali je u junu prošle godine ministar Dragan Šutanovac u Libiji tri dana dogovarao izvoz naoružanja, vojne opreme, gradnju vojnih objekata, “vojnoobrazovnu i vojnomedicinsku saradnju” sa onim koji komanduje gde da srpski piloti gađaju po Libiji. Promašene državljane Srbije na beogradskom aerodromu po povratku iz Libije dočekuje Lilićev stranački, a Šutanovčev koalicioni ortak Ivica Dačić u uniformi Hrista Spasitelja.
Boris Tadić je prvi srpski predsednik koji je posetio Libiju. Kod Miloševića je Irak imao prednost. Tadić je prvi put krenuo za “Veliku socijalističku narodnu libijsku arapsku džamahiriju” šest meseci nakon što je stupio na dužnost. Od tada je tamo bio još tri puta, po različitim Gadafijevim rezidencijama, odneo Gadafiju duborez sa motivom srpske narodne nošnje, a od njega dobio orden. U septembru 2009. za trpezom koja je slavila 40 godina libijske revolucije Gadafi je posadio Tadića do sebe, a na vojnoj paradi marširali su i vojnici Srbije. Jer, Libija je trebalo da predsedava Generalnom skupštinom UN, kojoj je Srbija podnela rezoluciju o Kosovu.

U iščekivanju ribljeg gripa

Gadafi se pozdravio sa gostima i zaputio na Generalnu skupštinu UN, gde je govorio više od sat i po, izvređao zapadne državnike, Savet bezbednosti nazvao „Savetom terorizma”, od evropskih zemalja tražio odštetu od 7,2 triliona dolara zbog kolonijalizma u Africi, virus H1N1 pripisao Mosadu, i pitao da li nakon ptičjeg i svinjskog sledi riblji grip? Posle svega je pocepao Povelju UN.
Osim Vuka Jeremića i Dragana Šutanovca koji su Libiju obilazili po službenoj dužnosti – prvi da osigura da se Libija ne pokoleba u lekciji da je Kosovo oduvek i zauvek srpsko, a drugi da zaposli oružare, Gadafija je bezrazložno posetio ministar trgovine Slobodan Milosavljević. Libija je jedna od retkih zemalja sa kojima Srbija ima suficit u trgovini, jer je izvoz dvostruko veći od uvoza. Iznosi oko pet miliona dolara, a u vreme SFRJ bio je 200 miliona dolara. Izvozne liste su standardne: sredstva za ubijanje, tekstil, nameštaj, kukuruz, nacrti, posuđe, bombone, negazirana mineralna voda. Uvozi se nafta, krzno i sveža morska riba.
Kada ga je iz neobjašnjivih razloga obilazio socijalistički ministar prosvete Žarko Obradović Gadafi bi mu poklonio svoju “Zelenu knjigu” – politički vozni red pod naslovom “Treća univerzalna teorija – alternativa kapitalizmu i ateističkom komunizmu”. Knjiga je počela da se objavljuje 1976. – one godine kad je Mao završio svoju “Malu crvenu knjižicu”, amanet čovečanstvu iz doba socijalizma.
U Gadafijevoj sveščici piše da “ljudi treba da rade samo dok zadovoljavaju svoje potrebe”; da će “crna rasa zavladati svetom, jer zbog tople klime u kojoj živi nije opsednuta radom” i da je “nacija nacionalni politički kišobran pojedinca”.
Bila je u pustinjskoj socijalističkoj kraljevini kod onoga koji sebe zove “kralj afričkih kraljeva” i neuropsihijatrica Slavica Đukić Dejanović. Pošto je Gadafijevo zeleno, obavezno štivo u Libiji, morala je da pročita u njegovom poglavlju o ženama: “Žene su ženskog, a muškarci muškog roda. Ginekolozi tvrde da žene imaju menstruaciju svakog meseca, dok muškarci, pošto su muškog roda, ne trpe zbog menstruacije”.
Žena sa dva prezimena je trostruka potpredsednica SPS. Kao dvostruka potpredsednica u vreme Miloševića bila je deo njegove Familije. Njegova supruga, a njena koaliciona ortakinja napisala je u Gadafijevom stilu, a u univerzitetskom udžbeniku “Sociologija” iz 1988: “Brak je zajednica muškaraca i žena, odnosno muškarca i žene u kojoj se odvijaju seksualni odnosi između njih i u kojoj se rađaju deca”. To je bila obavezna literatura u krugu Familije. Kada je neuropsihijatrica prestala da brine o Familiji, pročitano ju je kvalifikovalo za ministarku za brigu o porodici u prelaznoj vladi od oktobra 2000.
Hokejašima nemačkog Iserlohna je 1987. ponuđeno da na dresovima reklamiraju “Zelenu knjigu” za 900.000 dolara. Gurali su se sa njom na leđima dok to policija nije zabranila jer krši “političku neutralnost sporta”.

Libijski burek

Gadafi, u teritorijalnom sendviču između Tunisa i Egipta, javno je slao podršku liderima dve zemlje dok ih nisu svrgnuli, a njega samog dopala čaša žuči.
Na šest miliona stanovnika Libija ima 119.000 vojnika, policajaca, pripadnika tajnih službi i “revolucionarnih komiteta”. I nebrojeno “islamskih legionara”, libijsku podvrstu Legije stranaca.
Lilić se posle tri dana vratio iz Libije neobavljena posla. Lučke vlasti nisu dozvolile brodu pod crnogorskom zastavom da uplovi u luku Ras Lanuf jer je “u luci veliko nevreme”. Brod je iznajmila Rusija da evakuiše svoje i državljane još 21 zemlje, među kojima i Srbije. Lavrov je Rus. Brod je ukotvljen na olujnom otvorenom moru. Pomorski običaji nalažu da posade brodova, u slučaju nevremena imaju pravo da uplove u najbližu luku bez dozvole. Jer, tamo je mirno more, ima lukobrana i čvrstih vezova.
Uveče 27. februara Lilić se, sveže izbrijan pojavio u studiju TV Pink u terminu večernjeg dnevnika gde je sa novinarom Miodragom Popovićem slagao utiske iz Libije. Novinar je emitovao svoj ekskluzivni telefonski intervju sa vođom libijske revolucije u kojem ovaj govori o “malim grupama pod uticajem narkotika i Al kaide koji ubijaju policajce i vojnike”; “malom broju poginulih sa obe strane”; “nevažećoj rezoluciji Saveta bezbednosti”… Kaže još nešto: “Oni su hteli da Danijela, oficira srpskog vazduhoplovstva poduče da kaže za novac da je Libija tražila od Srbije avione za napad na libijske građane”.
Lilića čudi da “ljudi odlaze iz Libije iako izjavljuju da se osećaju bezbedno”. Kadrovi se vrte u krug: palme njišu grane, na plažama nema kupača, mladić jede libijski burek, ribe se koprcaju u kantama na priručnoj ribljoj pijaci…
I tako čitavih 34 minuta na televiziji koja je poznata po brojnim surreality show.

Podelite ovu stranicu!