TAMARA KALITERNA: Identitetska groznica

07 May 2011

Dositej je pre 200 godina znao recept za evropski identitet Srbije, ali mi radije biramo Srednji vek, skrivajući se od sebe

Dve vesti iz različitih geografskih i vremenskih zona u petak su se nadvile nad Srbijom – državljani Srbije su na prvom mestu po potražnji azila u EU; državljani Srbije čine polovinu uhapšenih brazilskih narko-bandita. Junaci jedne vesti su uz ostale Romi, junak druge vesti uz ostale je „Ciga“. Jedni bi evropski identitet, drugi se ne odriču srpskog. „Kod kritičnih grupa moramo stvarati osećaj pripadnosti Srbiji“, komentarisala je zbivanja Milica Delević, direktorka Vladine kancelarije za evropske integracije.
Pet godina pre nego je Nemac Jürgen Habermas definisao kategoriju “ustavnog patriotizma” iz škrinje postnacionalizma, Tito je 1974. lansirao “jugoslovenski socijalistički patriotizam” koji je izmiksovao nadnacionalnu odanost režimu sa ljubavlju prema kompatriotima i zemlji čiji je bio predsednik. Ova Titova konstrukcija bi danas veoma prijala ušima evro-patriota u Briselu koji muku muče sa evroskepticima.
Španiji, članici EU, madridska varijanta “jugoslovenskog socijalističkog patriotizma” dobro bi došla u sukobu sa njenim perifernim nacionalizmima, katalonskim, baskijskim. Kovanica “jugoslovenski socijalistički patriotizam” poslužila bi i Švajcarskoj koja nije članica EU, ali u kojoj postoje četiri jezičke zajednice, a ne postoji švajcarska nacija. Titova zamisao podrazumevala je da svi državljani SFRJ dele iste vrednosti i da te vrednosti za svaku etničku grupu imaju isto mesto na skali vrednosti. Zajednička istorija ili etničko poreklo su za “jugoslovenski socijalistički patriotizam” bili drugorazredni.
Državljani Jugoslavije svih naroda i narodnosti bili su od 1945. na strani pobednika u ratu i poprimili su, kao i bolja strana sveta, identitet pobednika, lagodno i nadmoćno osećanje. Na istoj strani kao Jugoslavija bilo je tada pet šestina čovečanstva.

Tito pionir Facebooka

Nije trebalo tražiti ni identitet ni podršku u naciji. Dovoljna je bila država otvorenih granica. Jugoslovenstvo je bilo nešto poput facebook identiteta kakav nastaje kada se na toj društvenoj mreži formira grupa prijatelja, istomišljenika ili saradnika.
Pošto se nacionalni identitet ne prenosi pupčanim vrpcom, državljani Jugoslavije su mogli da ga biraju, obogate, poigravaju se sa njim.
Za razliku od nacionalne samosvesti za kakvu se misli da postoji danas u Srbiji, napuštenoj od svih bivših bratskih jugoslovenskih republika, oni koji su živeli u Jugoslaviji imali su svest o svojoj ulozi, gotovo misiji u svetu koju je svima, iako različitih nacionalnosti, a jednog državljanstva, omogućavao onaj namreškani bordo pasoš.
Nije bio prilike da se proverava da li nacionalni identitet jača kad je patria u opasnosti. Identitet u Srbiji 1999. u vreme NATO bombardovanja nije se sublimisao u identitetu građana Srbije, već u identitetu žrtve, slamke među belosvetski vihorovi. Najudobnije je bilo poprimiti identitet žrtve, jer žrtva je prisiljena, bačena je u nepoznate okolnosti tuđom krivicom i zato je neodgovorna. Odgovorni su oni koji su joj to “smestili”. Osim toga, žrtvi se oprašta i ono što se drugima ne oprašta. Žrtva se i sažaljeva. Za većinu stanovnika Srbije uskočiti u ulogu žrtve bilo je već od 1991. do danas komotnije nego prihvatiti da je Srbija poražena i u NATO bombardovanju i u prethodna četiri rata. Osećaj žrtve je osnažen i primenom zasluženih međunarodnih političkih i privrednih sankcija. I danas je na snazi manihejska shema – Srbija je žrtva, svi ostali joj čine zlo. Autoviktimizacija je kao i ajvar, još jedan srpski brend.

Drugi nisu drugačiji

U Jugoslaviji do 1991. nacionalni identitet se nije sukobljavao sa državnim identitetom kao što se desilo sa Slovencima, Hrvatima, Bošnjacima, Kosovarima u Miloševićevim ratovima. Vera, jezik i pismo grupe iz druge sredine nisu bili diskriminisani. Maturski rad iz materinjeg jezika u gimnaziji nazvanoj po velikom hrvatskom pesniku sam napisala ekavicom iz oportunizma i dobila najvišu ocenu.
Nisu svi državljani Jugoslavije voleli Jugoslaviju od Vardara pa do Triglava, ali je državljanstvo Jugoslavije, zemlje poštovane u svetu bilo razlog za patriotizam.
Godine 1962. prikazivao se film “Prozvan je i V3” o streljanju učenika i profesora kragujevačke gimnazije 1941. godine. Na projekciju sam išla organizovano, sa razrednom i drugarima iz zagrebačke gimnazije. Nisam brojala kakve su nacionalnost bili oni koji su plakali. Više od polovine Zagrepčana iz razreda je plakalo zbog nepoznatih Šumadinaca. U julu 1963. na plaži smo iz tranzistora čuli da je zemljotres u Skoplju. Čitava grupa nas desetak turista, od kojih niko nije bio iz Makedonije, obukla se i pošla u obližnju bolnicu da da krv za nepoznate. Ista spontana reakcija postojala je i kad su trupe Varšavskog pakta napale Čehoslovačku 1968. iako je front jugoslovenske solidarnosti sa Čehoslovacima bio i ideološke građe – borba protiv sovjetske dominacije.

Nacionalni duševni poremećaj

Današnji identitet Srba nastaje ušančavanjem, svođenjem, uz bezrazložan strah od opkoljenosti. Srpski identitet se proglašava ekskluzivnim, bez ičega zajedničkog sa drugim identitetima. Njegov pandan postoji isključivo u dalekoj prošlosti, toliko dalekoj da ne može da se verifikuje, treba joj verovati na reč. Više od jedne knjige, naravno srpskih autora govori da su „Srbi narod najstariji“. Otud identifikacija sa Hazarima, sa Mojsijevim izabranim narodom. Međutim, iako se pravoverni Srbi identifikuju sa Jevrejima posle holokausta, a Kosovo kvalifikuje kao „srpski Jerusalim“, antisemitizam je veoma raširen u Srbiji u kojoj više nema ni 2.000 Jevreja.
Pripadnici srpske nacije u 21. veku uporište identiteta nalaze kao u Srednjem veku – u veri. Verom su pravoslavci 85 odsto onih koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi. Oni koji obećavaju da će se najesen na popisu stanovništva izjasniti kao „marsovci“ ili „džedaji“ samo su izraz bespomoćnog protivljenja toj klerikalizaciji.
Da je nacionalni osećaj „srpstvo“ preraslo u najteži duševni poremećaj zvani „psihoza“ dokazuje i nacionalni fetišizam – čas je to krst, čas sarma, čas teniski reket, pa onda Sveti Sava u svakoj inkarnaciji – kao stanar najveće crkve na Balkanu, kao državni praznik, kao slavski kolač, kao progonitelj bogumila, kao žrtva bockanja iglom na goblenu; čas je fetiš Kosovo kao deo nameštaja u dečjoj sobi, anatomski organ, član ustava, škrabotina na tarabi, najskuplja reč…
Recept za evropski identitet Srbije znao je pre gotovo 200 godina kaluđer Dositej Obradović u pesmi Srbiji koja nikada nije postala himna: „Davno si zaspala, U mraku ležala, Sada se probudi, Pokaži Evropi tvoje krasno lice, Sve dobre duše tebi se vesele“. Za svečanu pesmu je izabran molećivi, bolećivi, metafizički vapaj bogu u sekularnoj državi.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!