TAMARA KALITERNA: Bogumili i fariseji bogu mili

30 Jan 2011

Kako je obeležavanje Novosadske racije SPC iskoristila kako bi se živima osvetila preko mrtvih, u želji da se domogne "svoje upropašćene imovine"

Šarenim vencima i bezbojnom patetikom Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta je obeležen u Beogradu i na Keju žrtava racije u Novom Sadu, javila je RTS.
Ministar prosvete Srbije bio je zauzet svetosavštinom, pa je Rasim Ljajić, iz vrednosno ravnodušnog Ministarstva rada i socijalne politike podsetio 27. januara na beogradskom stratištu na crveno slovo u kalendaru čovečanstva: “Srbija je, posle Estonije, bila druga okupirana teritorija koja je u avgustu 1942. očišćena od Jevreja”.
Estonija se etnički očistila za pet, a Srbija za 13 meseci. Druga je razlika između dve zemlje što su u Estoniji Nemci vladali sami, bez saveznika i kvislinga. Srbija, kao i Mađarska nije bila pod potpunom kontrolom Nemaca, već pod kvislinškim režimom. Partizani su govorili – saradnici okupatora i domaći izdajnici.
Berlin je proglašen “Judenfrei” posle 23 meseca – 19. maja 1943.
Socijalistički popečitelj je na dan holokausta kadio svetitelju Savi koji je episkopiju u Dabru postavio uz bosansku granicu, da sprečava bogumilsko učenje (Vladimir Ćorović: “Istorija Srba, Latinsko carstvo i stvaranje Srpske kraljevine”); one koji “časne ikone odbacuju, ne slikaju ih i ne klanjaju im se”, prokleo kao hulnike i jeretike, a u manastiru Žiča 1221. na državno-crkvenom saboru je papinom krunom krunisao brata Stefana i besedio o pravoj veri. Na to je prvi Sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC) prokleo bogumile: “Zli jeretici, trikleti babuni, koji se lažno nazivaju hrišćanima, i koji se rugaju našoj pravoj veri, izostavljajući iz svetih knjiga reči i preokrećući na zloverje, i koji se otkidaju od svete i pravoslavne crkve, i koji se rugaju svetome i časnome krstu, i koji se rugaju svetim ikonama i ne klanjaju im se – da budu prokleti”. Prokleti su i poglavari bosanske crkve koja je prihvatala hrišćane prognane iz Srbije. (Miodrag M. Petrović: “Pomen bogumila – babuna u zakonopravilu svetoga Save” i “Crkva bosanska”, Beograd, 1995.)
Posle sabora su bogumilske starešine pokrštene: “A ko se, ne povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima, ovoga proklevši a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu”. (Teodosije, “Žitije Svetog Save”.)
Šest dana pre Međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta je na istom mestu bio pomen novosadskim jadnicima: predstavnici grada i Jevrejske opštine organizovali su komemoraciju žrtvama racije 21. januara. U 11.30 na Keju žrtava racije bili su gradonačelnik, predsednik Skupštine Vojvodine, ambasador Izraela u Beogradu, vrhovni rabin Srbije, delegacije jevrejskih opština Novog Sada i Srbije, Matice romske, SUBNOR-a, Vojske Srbije i potomci stradalih.
Od 21. do 23. januara 1942. godine mađarski fašisti su ubili i pod dunavski led bacili 1.246 Novosađana (po drugim podacima 1.426) – 809 Jevreja, 375 Srba, 18 Mađara, 15 Rusa i dva Rusina. (David Cesarani: “The Holocaust in Hungary 1944”, Berg Publishers, 1997.)
Godine 1960. je Institut za istoriju u Novom Sadu objavio da je „od 21. do 23. januara usmrćeno i bačeno pod led Dunava blizu 2.000 lica – Srba i Jevreja“.
Predstavnici SPC nisu došli na Kej 21. januara ne zato što je crkva odvojena od države ili zato što bi zli mogli pomisliti da SPC razbraja mrtve po nacionalnoj pripadnosti, nego su bili uvređeni zbog “nepoštovanja dogovora o načinu molitvenog obeležavanja, prećutnog ukidanja Komisije za obeležavanje i jednostranog menjanja datuma podsećanja na Novosadsku raciju”. U saopštenju eparhije se ne poriče da je komemoracija godinama 21. januara.
Sutradan je producentska kuća SPC preko Eparhije bačke objavila novo saopštenje. Za svoj izostanak i osvetu živima preko mrtvih okrivila je “lokalnu samoupravu koja je godinama parazitski koristila imovinu Crkve, a kada je Zakonom o restituciji nešto od te imovine vraćeno, ista je, kao po pravilu, zbog neodržavanja, bila delimično ili potpuno upropašćena“.
Eparh je izračunao da „nazovipomoć koju su dobili pojedini hramovi u Novom Sadu predstavlja iznos nekoliko puta manji od onog što se izdvaja, na primer, za organizaciju festivala Egzit i drugih sličnih festivala. Taj novac se izdvaja od poreza građana Novog Sada koji su se, prema poslednjem popisu, u preko 95 procenata izjasnili kao vernici“. Vernici, po mišljenju eparhije SPC, od svih kulturno-zabavnih i rekreativnih sadržaja priznaju samo molitvenu gimnastiku, a verujući su i kada pripadaju prorijentalnim kultovima, sektama, mantrama, peripatetičarima, nazarenima, svedocima, braći, spiritistima i ostalima koje SPC ne priznaje.
Da je SPC vrhovni sudija i pozorišni kritičar je avgusta 2006. pokazao vladika Irinej kada je zvao policiju da prekine uličnu predstavu italijanskog Teatra dei Venti jer je, iako je nije odgledao, ocenio kao “arogantnu i primitivnu satanističku seansu”.
Kao da je svaki dan Bogojavljenje, Eparhija je i 22. januara saopštila da “ubuduće od sadašnje gradske vlasti neće ni tražiti, ni primiti nikakvu vrstu pomoći“, i nastavila da mrkonjićki-udarnički u gradu sa deset popisanih religija, 368 vernika bez veroispovesti i 4.500 nevernika, zida još sedam crkava samo za svoje. Podaci o veroispovesti Novosađana su u 3. knjizi Republičkog zavoda za statistiku, a kako treba da se ponašaju hrišćani piše u 3. knjizi Mojsijevoj.
Ljutito bačko sveštenstvo je svoj pomen služilo u nedelju u 12.00 časova pored spomenika Jovana Soldatovića iz 1970. I tu su ponovo, posle dva dana došli predstavnici 129 novosadskih Jevreja.
Služio je Irinej, sasluživalo mesno sveštenstvo, a dovedene su članice Kola srpskih sestara. Kako se Kolo oduvek humanitarno, kulturno i prosvetiteljski angažovalo oko živih, a SPC nikada nije dirala njegovu autonomnost, može se posumnjati da je tog januarskog dana na obali Dunava bilo drugo Kolo srpskih sestara – ono sa CD-a na kojem su Pinosavkara, Pljeskavac, Srpkinja, Srbijanka, Cicino kolo, Hajdučko kolo, Kokonješte, Kolubarski vez, Kolumbarka, Opsa, Retko kolo, Ripna maca, Tankosava, Užička čarlama, Devojka se u drenovcu kupa, Inžinjersko kolo, Mesarsko kolo, i sve tako naokolo.
“Je reviens en trois jours, ne te laves pas” (Dolazim za tri dana, ne peri se”), pisao je Napoleon Josefini. I Faust, preduzimač sa đavolom, je Margeritu cenio po mirisu tela. Irinej bački je jedan od trojice vladika koji su 2004. godine oćutali pohvalu četvrtog, Atanasija Jevtića “finom znoju Justina Popovića”, koji miriši i “nakon 25 godina. Ima ljudi s neprijatnim znojem, jadni muslimani pošto jedu loj”. Dva meseca pre toga je Irinej zvao vernike da “zaštite veru i tradiciju” od svih kojima se pričinjavaju kobasice u vreme posta.
U Jevanđelju po Mateju Isus govori: “Na Mojsijevu stolicu sedoše književnici i fariseji… po delima njihovim ne postupajte, jer govore a ne tvore, nego vezuju bremena teška i nezgodna za nošenje i tovare na pleća ljudska, a prstom svojim neće da ih pomaknu, a sva dela svoja čine da ih vide ljudi; I vole da im se klanja po trgovima… Vođi slepi, koji oceđujete komarca a kamilu proždirete. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu, a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slepi, očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste”.

Podelite ovu stranicu!