Tajkuni koji vladaju Vojvodinom

06 Oct 2010

Koncept privatizacije u Srbiji doživeo je veliki debakl, a najgore su, sva je prilika, prošla - vojvođanska preduzeća!

Znani i neznani junaci naše svojinske transformacije, u narodu poznatiji kao tajkuni, prete da potpuno devastiraju vojvođansku privredu. Koncept privatizacije u Srbiji doživeo je veliki debakl, a najgore su, sva je prilika, prošla – vojvođanska preduzeća! Da je tako, dokaz su podaci Agencije za privatizaciju po kojem je do kraja juna ove godine, od početka privatizacije, raskinuto 563 ugovora, ili 20 odsto ukupnih prodaja. Samo ove godine poništeno je 86 privatizacija. U Vojvodini je do sada raskinuto gotovo 200 privatizacija, a procene su da je zbog loše svojinske transformacije najmanje 100.000 ljudi samo u Pokrajini ostalo bez posla.
Razlozi raskida ugovora s novim vlasnicima preduzeća tokom celog dosadašnjeg perioda privatizacije ostali su nepromenjeni – neispunjavanje obaveza koje se odnose na investiranje i poštovanje socijalnog programa, prestanak proizvodnje, neisplaćivanje kupoprodajne cene i prodaja imovine firme mimo ugovorenih uslova.

Znani i manje znani junaci privatizacije

Problemima vojvođanskih radnika s tajkunima nema kraja, a kako je krenulo poslednjih nedelja i dana – neće ga uskoro ni biti. Štrajkovi u vrbaskoj “Medeli”, ili zrenjaninskom IPOK-u nisu ni početak niti kraj radničke borbe protiv ekonomskih moćnika, kojima, očigledno, niko ništa ne može, ali bi morali biti barem neki signal državi da nešto preuzme.
Peconi, Ćopić, Drašković, Moma Spas ili Mile Jerković – samo su neki od novokomponovanih gazda s kojima su radnici vodili i vode borbu za osnovna prava, od fabrika i njiva do rudnika u Vrdniku, a tu spisku nije kraj jer ima, još mnogo onih manje znanih junaka naše privatizacije koji u najmanju ruku ne haju mnogo za to kako im žive zaposleni. Uostalom, poništeno je i gotovo 200 privatizacija vojvođanskih firmi.
Poslednjih godina, meseci i dana javno najviše zamerki upućuju radnici vojvođanskih kompanija, koje je kupila kompanija “Invej” Predraga Rankovića Peconija . Od novosadskog “Albusa” preko “Vitala” u Vrbasu i “Sunca” u Somboru, pa do “Medele” – radnici su bili primorani na to da štrajkovima ostvaruju svoja prava. Čak i da je sve radio po zakonu, indikativno je da u Peconijevim fabrikama radničko nezadovoljstvo konstantno tinja, te da sindikalni lideri tvrde da im se uskraćuju i najosnovnija radnička prava.

Veliki i mali Moma

Hapšenje kontroverznog subotičkog biznismena Momčila Rajića, zvanog Moma Spas, i njegovog sina Momčila Rajića, zvanog Mali Moma, zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj, utajili porez i falsifikovali službene isprave, ponovo je aktuelizovalo priču o tome kako su ovi privatnici upropastili Zrenjaninsku industriju piva (ZIP) i novosadsko preduzeće za ugostiteljstvo, turizam i trgovinu “SM-turist”, u čijem je vlasništvu nekada omiljeno mesto za odmor i rekreaciju Zrenjaninaca – motel “Šumice”.
Sumorna priča o jednoj od najstarijih pivara u zemlji odavno je poznata. Stariji Rajić je njen većinski vlasnik postao kada je pre nekoliko godina za 912.000 evra kupio 51,04 odsto kapitala fabrike. Tačnije, dvoje-troje fizičkih lica otkupljivalo je akcije od radnika, a onda ih je Rajićeva firma “Pan bir” preuzela od njih. Samo tri meseca 2003. godine pivara je radila, a već 2004. proizvodnja je obustavljena. Neko vreme pivo je dovoženo iz Bečeja i flaširano u Zrenjaninu, a onda su radnici poslati na prinudni odmor i sve je krenulo nizbrdo. Svima je jasno da od ponovnog pokretanja proizvodnje u ovdašnjoj pivari nema ništa, ali je interes i grada i radnika da bar sačuvaju imovinu, kako je Rajić ne bi otuđio, što je svojevremeno i pokušao.
Više desetina radnika zrenjaninske Industrije prerađevina od kukuruza IPOK protestovalo je pre par dana ispred Gradske kuće, zahtevajući od lokalne samouprave da sazove vanrednu sednicu Skupštine grada na kojoj bi se raspravljalo o trenutnom stanju u najvećoj skrobari na Balkanu i pokretanju proizvodnje u njoj. Fabrika je već duže u katastrofalnoj poslovnoj poziciji, što je naročito došlo do izražaja kada je njen većinski vlasnik postao kontroverzni biznismen Zoran Ćopić, koga MUP Srbije sumnjiči da je, činjenjem krivičnih dela, oštetio ovo preduzeće za 483 miliona dinara.
U zrenjaninskoj „Jugoremediji” je bila opšta tarapana. Radnici ove farmaceutske kuće više godina su dokazivali na sudu da je navodni vlasnik do većinskog paketa akcija došao prevarom, a borba u Trgovinskom sudu trajala je gotovo četiri godine. Vrhunac afere je nestanak dokumentacije iz Trgovinskog suda u Beogradu.

Putevi novca

O Miletu Jerkoviću ne treba ni trošiti mnogo reči, jer su proništene privatizacije mnogih njegovih firmi, ili trećina od dvadesetak koliko je kupio, a kupovao je i vojvođanske poljoprivredne kombinate, koje je kasnije preprodavao ko zna kome, pa autobusko-transportna preduzeća i rudnik u Vrdniku. Kako tvrdi policija, poslovao je i s odbeglim narkobosom Darkom Šarićem. Samo raskidanje privatizacija govori o tome kako je Jerković radio i s kojom ozbiljnošću je kupovao firme.
Posebna priča je Anton Stanaj, kojeg je srpska policija uhapsila zbog sumnje u veliki šverc cigareta. On i lica povezana s njim bili su vlasnici većinskih i manjinskih paketa akcija u barem desetak preduzeća iz Srbije, prvenstveno iz Vojvodine. S obzirom na obim šverca za koji je osumnjičen, možda je deo novca do kog je Stanaj na nelegalan način došao iskorišćen za kupovinu tih firmi. Rečeno pokazuje koliko bi inicijativa za proveru porekla novca kojim se kupuju firme u privatizaciji – a koja je ovih dana došla iz Ministarstva ekonomije – bila opravdana da je upućena na vreme, kada je pre nekoliko godina započeo proces privatizacije i razvoj finansijskog tržišta u Srbiji. Do vlasničkih udela u tim preduzećima firme povezane sa Stanajem uglavnom i nisu dolazile kroz privatizaciju nego preko tržišta kapitala. A putevi novca u Srbiji mahom su nekontrolisani i kroz njih lako mogu da prolaze i prljave pare.

Kasno raskidanje privatizacije

Podsetimo, Stanaj je uhapšen 2007. godine zbog sumnje da je organizator šverca velikih razmera “memfisa” i cigareta drugih marki ka zapadnoj Evropi. Policija veruje da je šverc cigareta išao preko podgoričkog preduzeća “Rokšped” u vlasništvu Stanajeve porodice. “Rokšped” je poslednjih godina, direktno ili preko povezanih firmi, došao u posed vlasničkih udela u nizu srpskih preduzeća. Podgorička firma je, veruje se , u trenutku hapašenja Stanaja bila vlasnik vinarije “Erdevik”, kao i novosadske firme “Europamont” koja, je opet, imala udela u nizu ovdašnjih kompanija. Veruje se da je “Europamont” bio vlasnik 23 odsto akcija u novosadskoj firmi “Agrokoop eksport import” i 20 odsto akcija u “Banat semenu” iz Zrenjanina. U poljoprivrednom preduzeću “Stanišić” iz istoimenog sela pored Sombora “Europamont” je bio vlasnik skoro 25 procenata akcija, koliko ima i “Agrokoop”. Tu je i par preduzeća izvan Vojvodine: u beogradskoj Industriji kotrljajućih ležajeva “Europamont” drži skoro 24 odsto akcija, a “Agrokoop” preko devet procenata, a u “Mlinpeku” iz Knjaževca takođe blizu 25. Spisak se tu ne završava. “Banat seme” je tada bilo stopostotni vlasnik novosadske firme “Hemovet”, a “Agrokoop” imao 49,9 odsto akcijskog kapitala preduzeća “Agroseme Panonija” iz Subotice. U vlasničkoj strukturi novosadske firme “Agrovojvodina elnos” takođe se javlja “Agrokoop”, sa blizu 25 procenata deonica.
Šta država može da u radi? Uprkos obećanjima da će gazde biti pod kontrolom i da će sve privatizacije biti proverene, malo toga je urađeno. Jedini potez koja država vuče je raskidanje privatizacije, ali on stiže kasno. Obično kada firma već propadne i kada se sav kapital isisa.

Ljubica Blitva-Trošić

Podelite ovu stranicu!