SVETLANA SLAPŠAK: Mast

22 Aug 2011

Smisao zatvora za ratnog zločinca nije samo to da vremenom svog života otplati druge koje je uništio; smisao je i to da niko nikada više ne mora da zna bilo šta o njemu

Već duže vremena pokušavam da saberem značenja i povežem elemente događaja sa srpskom crkvom i njenim kulturnim podvižnicima, zločincem osuđenim u Hagu i u Srbiji i njegovim pisanjem, i reakcije domaćega bunjišta, na kojem – hvala božanstvu koje štiti moj razum – još nisam primetila pominjanje zaštite umetničke slobode. Kako god da sklopim i rasklopim ta značenja, jedno i užasavajuće stalno iskače: kanibalizam. Zločinac, autor i samobranitelj, podupiran u svojim naporima kako od čudovišne političke stranke tako i od u najboljem slučaju zastrašujuće ignorantskog jednog ili više popova i čitave crkve, jer se niko od njenih pastira još nije jasno ogradio, naime u odlomku koji je dostupan i široko citiran zasniva svoju odbranu – na masti. Jedno od zgarišta, gde je žive muslimane zatvarao a zatim spaljivao, ne pokazuje naime tragove masti. Osuđeni zločinac, snabdeven forenzičkim znanjem nejasnog izvora, pobedonosno dokazuje da svoje žrtve uopšte nije spaljivao, jer nisu za sobom ostavile mastan trag. Smisao zatvora za ratnog zločinca nije samo to da vremenom svog života otplati druge koje je uništio; smisao je i to da niko nikada više ne mora da zna bilo šta o njemu, ponajmanje da sluša ili čita njegovo kanibalsko podrigivanje. Nema smrtne kazne, ali ima smrti informacija o njemu, smrti zanimanja za njega, smrti sveta u kojem je mogao živeti. Ništa ne opravdava taj glas sa druge strane dobra i zla, to mljackanje kanibala koji zaključuje da je žrtva bila suviše mršava i da se zato „ne računa“. Možda uistinu ne postoji zakon koji bi osuđivao širenje stanovišta koja propagiraju istrebljenje drugih, ali verovatno postoji relativno veliki broj pravnih postupaka, građanskih tužbi i prijava koje bi se morale podneti protiv svih koji su knjigu objavili, promovisali, prikazivali i javno lagali o tome da nisu znali o čemu je reč: jer jedino ta laž baš nikako ne prolazi.

Argument nedostajuće masti se povezuje sa čitavom džunglom metonimija, metafora i parabola koje su uključivale mast, čvarke, svinje i njihove telesne otvore među srpskim nacionalistima, počev od verbalnog sodomizma Brane Crnčevića pa nadalje. Grad sa nemasnim pokojnim stanovništvom je možda zaista proklet: preti mu još i prenos ostataka Ive Andrića, koji je zabeležio samo deo grozota. Novo doba ga je uveliko prevazišlo. Savršeno perverzna ideja da se svetski pisac ondese na mesto nekih od najgnusnijih zločina, da se njegova svetska slava svede na lokalno potkusturicivanje, u neposrednoj je semantičkoj a bogme i idejnoj vezi sa argumentom masti. Proslavljanje posnog, pravoslavnog Višegrada se podudara sa zločinčevim tekstom. I da li su na ovaj primer kulturnog kanibalizma reagovali bar oni koji su godinama sticali ugled i novac mrveći i prežvakavajući delo Ive Andrića? Naravno da ne.

Još jednom: smrtne kazne nema. Prisilnog ćutanja mora biti. Ako ga ne reguliše zakon, moraju kontrolu preuzeti građani koji tu titulu zaslužuju. Pitate me možda da li treba zabraniti knjigu? Sa stanovišta nekoga ko je dvadest plodnih godina svog života utrošio i u borbu da se nijedna knjiga ne zabrani, tvrdim da da; princip umetničke slobode ne važi u slučaju rata, istrebljenja, genocida, rasizma, i svih verbalnih proizvoda koji to podržavaju. Izdavanje knjige ratnog zločinca je zločin, za koji treba kazniti izdavača i urednika, kao i sve institucije i pojedince koji su učestvovali u promociji zločinčeve knjige. Višegrad, ako je to ikako mogućno, treba spasti od Kusturice. Jer reč je ipak o istoj priči.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!