SVETLANA KOZIĆ: Lendgrebing u Srbiji

26 Sep 2018

U suštini, da li ćemo sačuvati i malo zemlje za naše ljude zavisi od vremena koje ova vlast bude imala na raspolaganju da je rasproda ili da u dugogodišnji zakup

Donošenje čuvenog “Tenisovog zakona” osvetlilo je, još krajem 2015. godine, nameru Vlade vođene od strane SNS-a da velike, čak i strane kompanije pri zakupu državnog zemljišta stavi u povlašćen položaj u odnosu na domaće poljoprivrednike. Radi se o Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, nazvanom Tenisovim zakonom zato što je bilo jasno da je pisan kako bi se mogao sprovesti unapred donet plan da ova nemačka kompanija dugoročno zaposedne 15-ak hiljada hektara državne zemlje za koju su bila zainteresovana naša domaća poljoprivredna gazdinstva. Vlada je time građanima stavila do znanja da planira da velikima omogući zakup u trajanju od više decenija. Zakon je donet uz proteste poljoprivrednika i blokade puteva, a sve to ništa nije vredelo.

Donošenje izmena Zakona o poljoprivrednom zemljištu (avgust 2017.) podiglo je na noge i poljoprivrednu stručnu javnost, jer je vidno otvaralo mogućnost da stranci njive kupe čak i trajno. Svi ovi rizici su nešto od čega se razumne države brane, jer je stavljanje prirodnih resursa u ruke stranaca, bilo da se radi o dugoročnom zakupu ili prodaji, u stvari prodaja nacionalnih interesa i rizik da stranac u državi stekne preveliku moć na tržištu hrane, a da domaće stanovništvo ostane bez pristupa velikim površinama zemlje i/ili čak i na njoj i pod njom postojećoj vodi. Radi se o pojavi u svetu poznatoj pod nazivom lendgrebing* (eng. landgrabbing), ili otimanje zemlje, naročito opasnoj za zemlje niskog životnog standarda i, u poređenju sa okruženjem, niže cene hektara.

Ozbiljno uzburkanu javnost, ministar je tada umirivao obećanjima da će sve biti u redu i da će se pobrinuti da stranci zemlju ne mogu da kupe. Odlazak PKB-a sa preko 17.000 hektara zemlje u ruke Al Dahre dokaz je da nas je izneverio i da je urađeno upravo suprotno.

Tokom procedure donošenja izmena ovog zakona u Skupštini Srbije 2017. godine preko prijatelja poslanika, a i pisanjem saopštenja, upozoravala sam da postoje velike rupe u zakonu i da je strancima lako da se domognu zemlje, tj. da su mere zaštite od toga koje Vlada predviđa krajnje labave.

Ukazala sam tada na dve velike pravne praznine:

  1. Kupovina firmi koje već imaju zemlju u svom kapitalu od strane u Srbiji registrovanih stranih kompanija (strani kapital, naš PIB) i
  2. Kupovina zemlje preko domaćeg posrednika koji je pribavi i unese u kapital preduzeća koje zatim proda strancu.

Više o detaljima ovih teških pravnih nedostataka možete naći u tekstu iz 2017. godine, koji je bio reakcija na ulazak izmena Zakona u skupštinsku proceduru.

Naime, tek godinu dana nakon u realizaciji vladajuće stranke donetih izmena zakona, PKB sa preko 17.000 ha zemlje proleće kroz rupu u zakonu iznad navedenu pod brojem jedan, pravo u ruke stranaca, što deluje kao da je zakon sa pravom nazvan Tenisov zakon, a izmene zakona će možda dobiti nadimak Al Dahrine izmene. Razlog potrebe da se izmene zakona tako nazovu jeste činjenica da su svesno propustile da izmene zakonske odrednice kako bi se stranci sprečili da kupuju firme sa poljoprivrednom zemljom u kapitalu istih, a bilo je ukazano da postoji propust i rizik koji iz njega proističe.

Da li će doći do upotrebe rupe u zakonu pod rednim brojem dva, ostaje da se vidi, ili možda neki to već vide, ukoliko su primetili da neko kupuje poljoprivredno zemljište u velikim površinama i registruje poljoprivedno preduzeće, iako se ranije možda i nije bavio tom delatnošću. Ovo bi moglo ukazati na špekulanta koji sprema preprodaju zemlje strancu prodajom poljoprivrednog preduzeća sa zemljom u kapitalu. Ipak, trenutno ne vidim nikoga od moći i vlasti ko bi se tom poslu našao na putu. Naprotiv, i sami su sa Tenisom i Al Dahrom otvorili sezonu lendgrebinga.

PKB je prodat u celini, što je onemogućilo pristup zemljištu svima koji nisu dolarski multimilioneri. Gle čuda, to nije prva takva prodaja i mnogo liči na nameštanje posla za unapred određenog kupca, baš onog koji ima toliko para.

Duboko je štetno i nekorektno što se državna zemlja arči, a da nije rešeno zaostalo pitanje restitucije. Time se ono ostavlja narednoj generaciji koja, ukoliko se biznis sa lendgreberima nastavi, neće imati šta da vrati, a predlaganje finansijske nadoknade je krajnje bezobrazno kad znamo kako država finansijski stoji.

U suštini, da li ćemo sačuvati i malo zemlje za naše ljude zavisi od vremena koje ova vlast bude imala na raspolaganju da je rasproda ili već da u zakup na 30 godina.

(Autorka je poslanica u Skupštini AP Vojvodine)

* Lendgrebing je sporno pitanje preuzimanja ogromnih površina zemljišta od strane kompanija, Vlade ili pojedinaca. Uz zemljište ovako se preuzima kontrola i nad vodom. Vlade ekonomski slabo razvijenih zemalja pozdravljaju ovakve investitore, dok civilne organizacije ukazuju na njihovu štetnost po lokalne zajednice. Ni jedan narod se nije obogatio od saradnje sa lendgreberima. Efekti na rast zaposlenosti su nikakvi, ili čak negativni. U prilog ovoj tvrdnji ide i spisak zemalja u kojima se proces odavno zahuktao, a to su: Tanzanija, Etiopija, Sudan, Argentina, Indonezija, Brazil…

Podelite ovu stranicu!