SVETISLAV BASARA: Vremenska granica

08 Jan 2016

Ne može se poreći da je liturgija, ako se sme tako reći, otvaranje prozora ka večnosti, a ne ka zidnom kalendaru

Ne trčite pred rudu! Nije u pitanju naučnofantastična priča, mada će u njoj biti i natruha fantastike. Danas, na drugi dan Božića, ponovo otvaramo temu o starom i novom kalendaru i upornom odbijanju srpske crkve (i srpskih nacionalista, inače listom ateista) da se crkveni kalendar upodobi svetovnom, u kom bismo slučaju – poput ostatka sveta i većine pravoslavnih zemalja – najpre proslavljali Božić, pa tek onda Novu godinu, a ne ovako, obrnutim redosledom.

Kako stvari stoje, izgleda da ćemo mi Srbi dok je sveta i veka Božić i ostale praznike – kako to novindžije vole da kažu – “obeležavati” po starom, kao što nam se lako moglo dogoditi – samo da nije stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca – da i svetovna posla još uvek vodimo po julijanskom kalendaru jer je takozvani gregorijanski, ako počem niste znali, u Srbiji stupio na snagu tek 1919 godine.

Meni lično razlika od trinaest dana uopšte ne smeta, kao što mi – dok sam živeo na bratskom pravoslavnom Kipru – uopšte nije smetalo praznovanje po novom kalendaru. To mu dođe kao vožnja levom i desnom stranom puta, trodnevno čudo koje brzo postane nešto sasvim obično. Srpski crkveni oci – ili bar većina njih – žestoko se protive ideji prelaska na gregorijanski kalendar zato što bi to – citiram po sećanju – izazvalo “poremećaj u liturgijskom poretku”. Može biti da bi i izazvalo neki poremećaj, ne poznajem dobro materiju, ali se isto tako ne može poreći da je liturgija, ako se sme tako reći, otvaranje prozora ka večnosti, a ne ka zidnom kalendaru. Ne znam odakle mi ovo, ali imam snažan utisak da bi – u slučaju da se, recimo, Ruska pravoslavna crkva presaludumi i pređe na gregorijanski kalendar – SPC koliko sutra učinila isto.

Za crkvene oce, fakat, imam razumevanja; njima je konzervativnost takoreći u opisu radnog mesta, kakva bi to, konačno, bila crkva koja bi u svemu išla ukorak sa vremenom i olako prihvatala svaku novotariju. Ali šta reći na svojevremeni komentar Slobodana Antonića (i mnogih drugih) da se – opet citiram po sećanju, izvini Antoniću ako sam nešto pobrkao – “o promeni kalendara ne sme ni misliti dok vapi krv jasenovačkih žrtava”. Iz te rečenice – da ne zalazimo u sitnija crevca – provejava, čini mi se, sledeća misao: mi, naprosto, ne smemo koristiti isti kalendar kao i ustaše. Dobro, de, to se da rešiti. Kalendar je stvar izbora. Ali šta da radimo sa Suncem koje ravnopravno obasjava sve na svetu, pa i naše dindušmane. I zašto, na kraju, srpskim nacionalistima smeta mogućnost da se sa “ustašama” graničimo u kalendaru, to jest u vremenu, a ne smeta im što se graničimo u prostoru. Izgleda da je, brat Rus, filozof religije Vladimir Solovjov, bio poprilično u pravi kada je napisao – i ovo citiram po sećanju – da Srbima pravoslavlje služi uglavnom da bi se razlikovali od katolika i da bi ih zbog te razlike mrzeli.

(Danas)