SVETISLAV BASARA: Mesec genocida

16 Jun 2015

Prošlo je već dvadeset godina - ćućori čaršija po ćepencima - red je, brate, da se taj tobožnji genocid već jednom zaboravi

Da, da, redovan, kao, bože me prosti, mesec knjige. Svakog bogovetnog leta, čim se približi jul, mesec genocida, beogradska patriotska čaršija zapada u stanje teškog amoka. Prošlo je već dvadeset godina – ćućori čaršija po ćepencima – red je, brate, da se taj tobožnji genocid već jednom zaboravi, a Bošnjaci i okolni svet – ne znaju oni za red – ne samo da ne zaboravljaju srebrenički masakr nego pišu nekakvu rezoluciju, još jedan od perfidnih “pritisaka” na Srbe.

Smajlovićkin tabloid – tačnije, podlistak Komsomolske pravde – izlaz iz neprijatne (i sve neprijatnije) situacije vidi u Putinovom vetu. Vladimir Vladimirovičje fakat – kako bi to rekao jedan drugi ovdašnji putinodupeljubac – vlastan da stavi veto na rezoluciju, ali čak ni on nije u stanju da stavi veto na činjenice, koje su neumoljive i uredno dokumentovane. Istovremeno su i tragični i komični pokušaji ovdašnjih “patriotskih” piskarala da raznoraznim polupismenim hokus-pokusima i quid por quoima izbrišu realnost, u čemu, naravno, ne uspevaju, ali uspevaju da u blato srozaju i poslednje ostatke nade da će se Srbija ikada osloboditi tereta rđave savesti i terora pomahnitalih profesionalnih patriota.

Ni srpskim državnicima nije lako u julu, mesecu genocida, Međunarodni red – čija smo pravila, bajagi, prihvatili – nalaže da se pojave u Potočarima, ali unutrašnji nered popreko gleda na (prividno) pokajničke odlaske srpskih državnika. Jeste, ćućori se po patriotskim ćepencima, možda i jesmo ubili par hiljada Bošnjaka, ali “i oni su ubijali nas”. Znate, valjda, priču.

Tako je i ove godine. Velehrišćanin džumhurbaškan, zauzet radovima na kripti u kojoj će – jednog dana u dalekoj budućnosti – počivati njegove celebne mošti, sa indignacijom je odbacio svaku mogućnost da ode u Potočare, ukoliko se sa njim ne pojavi i bosanski džumhurbaškan, a Overlord se još uvek lomi. Kakvu god odluku da donese – blagoizvoleo je izjaviti – bilo da ode ili ne ode, ta će odluka biti samo njegova i ničija više. Eh, šta ti je suverenitet.

Šta ja mislim? Treba li da ode? Suštinski je to potpuno svejedno. Bilo je svejedno – i apsolutno ništa nije značilo – još u vreme kada je Jego ex Sijatelstvo probio srebrenički led. Niti naši državnici idu sa punom svešću da iskrenim pokajanjem čine dobro ne samo srodnicima ubijenih, nego i Srbiji, niti su tamo dobrodošli, niti bi tamo uopšte otišli, a niti bi ih tamo pozivali da nije kletih pritisaka. Sve je to, čestnejši čteci, samo (amaterski) igrokaz za stranu publiku, dočim je domaća publika prepuštena – i sve prepuštenija – od strane države nesebično potpomaganoj indoktrinaciji skomračmom ideologijom iz koje je Srebrenički pokolj i nastao.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!