SVETISLAV BASARA: Kilo brašna i ferari

06 Mar 2018

U rezultatima beogradskih izbora nema nikakve „nepravde“, nikakvih „viših“ ili „spoljnih“ sila; to je stvarno stanje društva endemski ogrezlog u zemljaštvo, rođaštvo, burazerstvo, zatucanost, primitivizam, i korupciju, društva čija se politička ekonomija zasniva na filozofiji potlača i distribuciji poklon-paketića

Beograđanstvo & beoseljaštvo je na preksinoć završenim velekasabskim izborima – koji su, na sreću, protekli bez gubitaka u ljudstvu i materijalu – četrdeset četiri zarez devet procenata svog poverenja poklonilo El Supremu i njegovoj listi, dočim je drugoplasirani Đilas, Dragan, ne Milovan, (Milovan bi namakao više), dobio osamnaest koma osam odsto, Šapić je, onako bespartijan i inokosan na raboš upisao devet zarez nešto, što je poprilično više od četvrtoplasiranog SPS-a na čelu sa spoljnim Dačićem, koji je na silu Boga – mada, znajući ljude, ne bih isključio ni silu lopovluka – prešao takozvani cenzus.

Što reko Rade Klej, legenda užičkog kelneraja – ide fajront, manguparijo, daj da vidimo šta smo imali. Eh, šta? Maltene isto kao kod Kleja, davnih dana, u kafani „Breza“ – fajront, samo na mnogo većoj skali. Izlaska na izbore – kažu brojke – udostojila se jedva polovina upisanih birača (plus Mile Dodik), što znači da je drugoj polovini savršeno svejedno ko će u narednom periodu biti beogradske dahije, što u izvesnom smislu i jeste svejedno, iako uopšte nije dobro. Daleko od toga. Idemo dalje. Od otprilike 800.000 izašlih, njih 180.000 – dakle ceo jedan Niš – glasalo je (čast retkim izuzecima) za zaumne, maloumne, kamuflažne i diverzione liste, što je još dalje od dobrog, a tek je daleko od dobrog – iako je blizu pravednog, a još bliže zasluženom – to što je Demokratska stranka spala ispod cenzusa i obrela se u društvu Saše Radulovića, Boška Obradovića i drugih divnih strančica i stvorenja bez pokrića.

Pre nego što zađemo u sitnija postizborno-analitička crevca, zastanimo, zapitajmo se kakvi bi rezultati bili da su beogradski izbori održani u Svrljigu, recimo, a ne u Beogradu, pa se onda suočimo sa pustinjom realnosti. Utuvite ovo! U rezultatima beogradskih izbora (po meni vrlo egzaktnom pokazatelju stanja stvari u Srbiji) nema nikakve „nepravde“, nikakvih „viših“ ili „spoljnih“ sila (iako svega toga ima); to je stvarno stanje društva endemski ogrezlog u zemljaštvo, rođaštvo, burazerstvo, zatucanost, primitivizam, i korupciju, društva čija se politička ekonomija zasniva na filozofiji potlača (nije potlačenost, pogledajte na Wikipediji šta je) i distribuciji poklon-paketića, doduše vrlo različitog sadržaja, ali apsolvirali smo onomad da su nesloboda i parazitizam istovetni i kod onih u čijem je paketiću kilo brašna i litar zejtina i kod onih u čijem je paketiću fabrika brašna i ferari. Zbog oskudice u karakterima, dalja smatranja na ove teme čitajte u sutrašnjem broju, a našu današnju kolumnu zaključimo mudrošću „našeg naroda“, koja će, uzgred, biti naša sutrašnja tema: „Što se grbo rodi, to vreme ne ispravi“.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!