SVETISLAV BASARA: Čisto deklarativni opstanak

18 Jul 2018

Srpski narod se nađe na ivici opstanka upravo u vremenima kada srpski državni preduzimljivci – možda je tačnije reći „preduzimači“ – napišu neko Načertanije, neki Memorandum iliti po novom – Deklaraciju

Da prekjuče ne kupih Joneskov roman u knjižari Delfi, da uz roman ne kupih i nedeljnik Nedeljnik (po ceni od 1RSD), da u „Nedeljniku“ ne pročitah Panovićev tekst (koji toplo preporučujem vašoj pažnji), potpuno bih bio zaboravio na prošlogodišnju gromoglasno najavljenu Deklaraciju o opstanku srpskog naroda, koja je – kako to kod nas (jebo ti nas) već ide – završila kao što je završio i Memorijalni park posvećen LJubi Popoviću – dakle u korovu i čkalju zaborava.

Nakon što sam u obližnjem kafiću pročitao Panovićev tekst i popio kafu, ne mogadoh a da se (šeretski) ne zapitam: da li poveliko kašnjenje (i mudro nepominjanje) Deklaracije znači da su naručioci (On Vrhovni i Mile Dodik) i pisci (ma ko oni bili) digli ruke od opstanka našeg naroda ili je naš narod, prekaljen kakav je već, saborno odlučio da opstane bez Deklaracije – ili čak Deklaraciji uprkos, kako ćemo videti – kao što je, sa promenljivom srećom, sve sekući uveta i krpeći dupeta, opstajao od svog nastanka u mračnim dubinama praistorije do dana današnjeg, u mnogim stvarima sličnog onom praistorijskom.

Ne znam kako vi, ali ja držim da je blagorazumnije ne huškati naručioce i pisce da pređu sa dela na reči, to jest na pisanje deklaracije, iz prostog razloga što nas kolektivno pamćenje opominje (to jest džaba kreči) da se srpski narod nađe na ivici opstanka upravo u vremenima kada srpski državni preduzimljivci – možda je tačnije reći „preduzimači“ – napišu neko Načertanije, neki Memorandum iliti po novom – Deklaraciju.

U prošlom osvrtu na nenapisanu Deklaraciju, još u vreme kada je ta dubara puštena u opticaj, na ovom mestu sam ukazivao (u stvari džaba krečio) da je recept za opstanak svake nacije, pa i srpske, u suštini vrlo jednostavan i da se svodi na sledeće: jačanje ekonomije, povećanje životnog standarda, poboljšanje profilakse i zdravstvene zaštite, suzbijanje kriminala i – vrlo bitno, možda i najbitnije – odvajanje štampanih i vizuelnih medija od svakog uticaja države.

Kada (i ako) gorenabrojano procveta, po prirodi stvari procvetaju i nacionalni identitet, srpski jezik i ćirilica, dakle sve one stvari na koje Deklaracija stavlja patetično-metafizički akcenat, zaboravljajući (možda i namerno) da opstanak zabrinjavajućeg broja Srba ne ugrožavaju „ugroženi“ srpski jezik i još „ugroženija“ ćirilica, nego hronični nedostatak osnovnih sredstava za život. Znate kako se kaže: mrtva usta ne govore, a još manje pišu, ćirilicom, latinicom, sasvim svejedno.

Ima tu još jedna stvar. Kad god se u Srbiji napiše neka deklaracija o opstanku srpskog naroda, okolni narodi se – poučeni rđavim istorijskim iskustvom – zabrinu za svoj opstanak, što se (tako to na Balkanu ide) rđavo odrazi na kvalitet života, a ponekad i na goli život, srpskih manjina u okolnim republičicama. Opet prekardaših, pa ću našu današnju kolumnu završiti prevodom Deklaracije za opstanak srpskog naroda na prostonarodni jezik. Evo prevoda: Deklaracija o večnom opstanku na vlasti.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!