SVENKA SAVIĆ: Dan maternjeg jezika

21 Feb 2018

U nauci o jeziku postoji zasebna grana – lingvistička ljudska prava, u okviru koje se daju podaci i primeri kršenja jezičkih ljudskih prava iz različitih delova sveta. U ovaj inventar ulaze i primeri iz Srbije

Danas je Međunarodni dan maternjeg jezika, kojim se želi u javnosti naglasiti da je pravo na maternji jezik – jedno od opšteljudskih prava. Zato je uvek dobra prilika da se podsetimo na neke važne definicije povezane sa maternjim jezikom.

Pravo na upotrebu maternjeg jezika u procesima globalizacije u svetu otvorilo je čitav niz pitanja vezana za diskriminaciju (lingvicizam) osobe na osnovu jezičke pripadnosti. Šta je maternji jezik, kakva je jezička politika u svetu (posebno u Evropi) u vezi sa procesima globalizacije i očuvanja maternjih jezika, ili šta će biti sa “malim” jezicima, onim kojima se govori u zajednicama manjim od milion stanovnika, pa onda onima do 10 miliona – samo su neka od krupnih pitanja nauke o jezičkom planiranju danas. Gledano kroz istoriju, jezik je uvek bio domen (ili svojina) imperije (vlasti) i ostaće tako, i u svetu i kod nas, smatraju neki stručnjaci. Govorimo o maternjem jeziku kao svojini individue, kao svojini kolektiva, odnosno, kako država svojim zakonima i propisima te dve svojine (ne) dovodi u međusobnu vezu.

Ako pokušamo sveobuhvatno da definišemo maternji jezik, ostaćemo razočarani – i sam jezik nije moguće jednoznačno definisati. Zato obično dajemo nekoliko kriterija na osnovu kojih maternji jezik može biti određen: 1. prema poreklu – to je prvi jezik koji dete uči u svojoj okolini (nekada nazvan roditeljski, majčinski, zavičajni…); 2. prema kompetenciji – to je jezik kojim se individua najbolje služi; 3. znanju – jezik koji osoba najbolje zna; 4. identitetu – jezik sa kojim se osoba identifikuje (ili sa kojim je zajednica identifikuje).

Međunarodni dan maternjeg jezika je podsećanje svih u svetu da su jezici važni za postojanje društva. Ako se jezici ne neguju, ako zakonodavna strana čuvanja jezika nije valjana, jezici umiru, u svetu i kod nas. Zato je na ovaj dan uvek važno popisati šta nismo uradili, a mogli smo, za očuvanje maternjih jezika zajednica u Srbiji. Pre svega, nemamo jači normativni okvir na koji bismo se oslonili, kako onaj u oblasti obrazovanja tako i onaj u javnom informisanju. Recimo, svedoci smo da romski jezik i nadalje nema ista prava kao drugi jezici nacionalnih zajednica, da listu službenih jezika u Vojvodini valja proširiti…

Posebno je važno da na dan maternjeg jezika ponovo konstatujemo da je upotreba govora mržnje pre dominacija nego izuzetak, posebno u nekim medijima, a da se on sa medija prenosi u svakodnevnu komunikaciju, gde jača. Ali ono što je još opasnije jeste da ga koriste i šire upravo oni koji su stalno u javnom prostoru, a to su neki političari i neki novinari (koji obećavaju da će ostati na vlasti dugo i posle svih izbora).

Mi koji se bavimo upotrebom maternjeg jezika danas u javnoj i službenoj upotrebi dali smo različite predloge za različite oblasti: rodno osetljiv jezik, izbegavanje diskriminacije osoba sa invaliditetom, osoba druge seksualne orijentacije, osoba iz drugih nacionalnih zajednica, starih, žena koje trpe nasilje… Naši su predlozi ostali kao dobra jezička gimnastika, da lelujaju u praznom prostoru.

Maternji jezik nije stalna kategorija individue nego promenljiva, ili dinamička. To znači da maternji jezik možemo usvojiti, upotrebljavati i zaboraviti, odnosno služiti se drugim jezikom kao maternjim, ponovo naučiti maternji jezik… Maternji jezik, i kada ostaje svojina jedne individue, tokom životnog veka menja se (zato i govorimo o dečjem jeziku, tinejdžerskom, jeziku odraslih, starih, jezik struke…). Jedna osoba može imati više od jednog maternjeg jezika (u Vojvodini je to gotovo norma za decu iz dvojezičnih brakova).

Termin lingvicizam odnosi se na kršenje prava upotrebe (maternjeg) jezika sa stanovišta ljudskih prava. U nauci o jeziku je to danas posebna grana – lingvistička ljudska prava, u okviru koje se daju podaci i primeri kršenja jezičkih ljudskih prava iz različitih delova sveta.U ovaj inventar ulaze i primeri iz Srbije.

Standardni jezik je još jedna ideološka tvorevina pomoću koje jezička manjina drži u pokornosti jezičku većinu, jer standardnim jezikom govore obrazovani, a njih je u našoj zemlji mnogo manje od neobrazovanih (ako meru obrazovanosti uzmemo samo srednjoškolsko obrazovanje).

Drugim rečima, oko maternjeg jezika postoji mnogo ideologije i „ne mora čovek uopšte biti lingvista da bi znao da su neka bitna pitanja standardnog jezika svugde – politička pitanja“, zaključuje jedan stručnjak za jezik sa domaće scene.

21. februar 2018.

Podelite ovu stranicu!