SVEDOČENJA: Dobrovoljac

28 Jan 2015

Podsetnik: Kako je to izgledalo 1992. godine

Serijom tekstova portal „Autonomija“ vas podseća na ratne i krvave, namerno zaboravljene devedesete godine. Ponovo objavljujemo priloge iz štampanih medija iz Srbije i zemalja bivše SFRJ. Tekst „SVEDOČENJA: Dobrovoljac“ objavljen je u magazinu „Košava“, koji je izlazio u Vršcu, broj 3, jun-juli 1992.

Razgovor koji je pred vama vođen je krajem 1991. godine. Redakcija “Košave” iz razumljivih razloga neće navesti ime ovog banatskog dobrovoljca.

Ja sam (….) Rođen sam 1959. godine u (…) Inače sam dobrovoljac u Šešeljevim jedinicama. Prijavio sam se jesenas i od onda sam u Vukovaru. Komadant mi je Kameni koji je u udrarnom vodu, ja sam sa njim tamo od onda. Imam porodicu. Imam suprugu i ćerku.

KOŠAVA: Zašto u dobrovoljce, zašto baš kod Šešelja?

Pa, mislim… šta ja znam, ja sam se kod Šešelja odlučio, jedan moj drug što radi samnom, isto, on je otišo kod Šešelja u dobrovoljce, i on mi je pričo kako se tamo radi i sve kako se bore… i ja na osnovu njegove, šta kaže, na osnovu njegovih kazivanja sam se odlučio. Ja sam mislio da to bude kao neka avantura i to, međutim kad sam, šta kaže, zagazio u sve to video sam da ima neki smisao ta borba i to… i zato sam otišao tamo…

KOŠAVA: Rekli ste da ste i ranije osećali neko nezadovoljstvo, neku uznemirenost?

Da, da, i to mislim, pošto sam ja, šta kaže, volim malo više da konzumiram alkohol i to, nisam mogao, šta kaže, i porodicu i to, ne mislim porodicu svoju lično nego oca, majku, pošto mi smo odvojeni iz kuće i to, ja sam mislio da odem malo, da vidim malo, da se smirim psihički, međutim video sam da je tamo, šta ja znam, meni više odgovara ta ratna atmosfera nego… nego ova…šta ja znam… ovde

kosava0000

KOŠAVA: A zašto?

Pa više sam smireniji… i šta ja znam, mislim ovaj krug drugara tamo na ratištu… vido sam da… više, šta kaže, nalazim mira sa njima nego…

KOŠAVA: Dobro… kako je izgledalo to tamo u Vukovaru?

Lepo su me drugovi primili i sve, bio sam kod jednog komadanta koji se zove Kameni, mi smo išli u akcije, to je na čišćenje ulica, idemo petorica s jedne, petorica s druge strane, dobro to nije ni važno, mi smo nailazili na primer na podrume i to, na primer kada treba da se čisti kuća, petorica pritrčavaju, petorica, ovaj, pucaju u tu kuću preko dok oni ne uđu unutra, oni idu gore na tavan, mi idemo u podrume…par puta se dešavalo, na primer, mi vičemo ko ima dole, čujemo dole šuškanje, baci se bomba, ja sam jednom baš naišo bio, da smo naše ljude na primer, koji su bili… čovek, žena, dete, šta ja znam, valjda nisu imali hrabrosti, nisu smeli, nisu znali da smo mi došli njih da spasemo, oni se nisu javili, mi smo bacili bombu i njih smo pobili.

Znači tačno smo naše ljude mi izvukli bili iz podruma i to, a bilo je par puta i Hrvate da smo pobili i tako… naše ljude koji su se javili, mi smo izvukli… a dešavalo se par puta isto, kad izvučemo ove Zenge, ove plaćenike i to, a njih onda vodimo odma na streljanje. Na primer dobije čovek zadatak da odvede desetoricu ljudi na streljanje, naredi mu taj naš komandir, onda ode iza ugla… kao da ih odvede do komande, čujemo rafal mitraljeza…on kaže počeli da beže…mislim te plaćenike i to.

KOŠAVA: Mupovci, Zenge?

Da, jednog starog mupovca, mislim ne starog, stariji čovek, četrdeset i pet godina, on se sam pred’o bio, i ovaj, doš’o je i rek’o kao da je, on je… mupovci to su rezervisti, i on je doš’o i počo čovek da plače, da moli, kao reko je da su njemu ostavili ženu i dva sina u zatočeništvu, Hrvati, i rekli su da ako on ne bude pristo da bude Mupovac, oni će da strelljaju mu tu ženu i dva sina, on je jauko bio i što kaže, čovek ne da je jauko, urliko je čovek, i ja sam se tačno zažalio, zato sam se okreno i nisam mogo više da gledam, posle su ga odvezli u to Negoslavce na ispitivanje i čujem posle da su ga streljali.

KOŠAVA: Kakav ste vi imali odnos prema svemu tome?

Kakav sam imo odnos… šta ja znam… mrtav-hladan sam odnos imo prema tome, šta ja znam, pošto sam to već preživeo i …ja vam kažem ovo što sam bio kod kuće to meni smeta…ta tišina i to…bez akcija bez pucnjave i to, kažem ja se i sad osećam normalnom osobom i da mogu da rasuđujem normalno… ali, smeta mi, ne mogu… kod kuće ne mogu da spavam, ja sam kod kuće za ova tri dana spavo pet sati valjda…sa suprugom sam se posvađo par puta… evo baš i prošlu noć… pretprošlu noć sanjam kao da pada krov od neke kuće i to… i moji trojica drugara… ja sad vidim da pada krov, oni hoće da pobegnu, kažem ostanite u ćošku jer pašće krov na vas… prošlu noć opet sanjam, šta kaže, imam psa, kućnog ljubimca, kao da sam ga ja šutno nogom i njemu procurela krv, i on trči po celom dvorištu i prosipa krv… ja jednostavno gledam, mrtav-hladan, kad sam se probudio ja sav u znoju… iako dok odem tamo na ratištu naprimer, artiljerija, haubice, to sve, armija naša bije položaje, ja mirno spavam… jednostavno, šta ja znam, ko da sam kod kuće, mislim zamenio sam kuću s ovim ratištem.

KOŠAVA: Kažu da postoje ljudi koji čekaju da uhvate Zengovce i da ih onda…?

Postoje ljudi, na primer, ima jedan naš što ga zovemo na primer, Ceca, ne znam mu ime, znam na primer, njemu su ćerku, ženu i majku zaklali, i on uvek kad se dovede na streljanje, on uvek traži da ih kolje, kao da se sveti, ima plavu, ovako, bradu malo dužu, i on uvek odvede ih tamo iza, on tamo… šta sa njima radi, ne znam… samo se posle vrati, posle jedno pola sata…

KOŠAVA: Da li ste pre godinu dana mogli da zamislite to sve?

Ne, nisam.

KOŠAVA: Rekli ste mi da ste prvo pile, pa…

A, da, mislim to, to jeste, da, na primer suprugi prvo sam, šta ja znam, ono da se zakolje pile, ajde prvo pile, pa onda prase, pa svinju, to… mislim to sam i onda smatro tako hladno kao životinju, da se kolje životinja… i sad mislim…šta kaže, prvih deset dana sam gledo to… sam mislio kao… grozio sam se, a sad naprimer to isto smatram ko ta životinja kad se zakolje tako isto čovek, na primer ako je on zločinac, ako je zlotvor čovek, ako je činio ta zlodela, i ja smatram na primer, sad kad se budemo vratili u Vukovar, sve koje budemo našli, znači to su crnokošuljaši koji su ljudi činili zločine, koji nije, ovi svi koji su se predali, znači taj otprilike ima nešto u sebi da se smatra da može da se preda kao da ostane živ… a na primer ovi što nam se nisu predali, znači, to su sve ljudi zlotvori koje treba ubiti, zaklati i tako…

KOŠAVA: Mislite da je isto ubiti puškom i zaklati?

Vidite, kad sam ja video koliko ljudi zaklanih ima, koje smo nalazili po podrumu, na primer ovaj… meni nije ništa taj što se nije predo, znači on je sigurno nekog zaklo, a ja koliko sam vido, šta kaže, i ljudi i žena i dece i starica zaklanih, na primer, ja sam prvi u stanju njega da uhvatim i da ga pre zakoljem nego da ga ubijem, iako mi se predo… ja naprimer prvi ću da se prijavim da ga zakoljem…pošto znam da je on isto bio koljač i da je klao.

KOŠAVA: Samo zbog toga?

Samo zbog toga što sam video šta je on uradio, možda nije on, možda ima čovek koji iz straha nije smeo da se preda, a na primer ako je meni čista duša, što on na primer ne vi sad, vi dođete, ej, predaj se, izađi iz podruma, predaću se, kog si ubio-nikog, ajd opet će da se ispita, možda ima šanse da ostanem živ, a znači ovaj što je klao, znači on sam smatra da nema šanse, on je znači zato osto tu, i šta treba sa njim raditi?

KOŠAVA: Postoje vojni sudovi koji u takvim slučajevima izriču kaznu streljanjem.

Na primer, da sam ja naišo, ustvari ne ja, nego moji, šta kaže, ja pričam u hiljadu ljudi, u deset hiljada ljudi, na sve što smo nailazili, znači oni nisu streljali naše Srbe nego oni znači njih su klali, masakrirali, i što ne bi, naprimer, ja sad njemu to isto vratio… da ga pustim naprimer, da uđe posle u Ujedinjene Nacije, i da ga uzmu kao ratnog zarobljenika i da ga puste opet da se vrati kući? I opet sutra ako bude bojište, neko ratište, on će opet sutra da dođe da kolje… i to da radi.

KOŠAVA: Ipak, prvi put… kako je prvi put?

Pa prvi’ deset dana, što kaže, ja sam gledo kako ljudi rade to, nije mi bili svejedno, šta ja znam, posle kad sam vido… kad smo u jednu kuću naišli, kad sam vido staricu i starca zaklane, šta kaže, tačno odavde-dovde im bila odsečena glava, onda sam rešio, reko, kad oni mogu da zakolju, klaću i ja…prvi put, pravo da vam kažem, sam se napio bio i…uzo sam kamu i…nisam ga zaklo, samo udario u leđa nožem… ubio i gotovo… i ništa onda pustio sam ga, ovi ga posle dotukli mitraljezom i gotovo. Posle ide lako, šta kaže, šta sam vam reko isto, kad se vidi šta oni rade i … pa bilo mi muka, teško… povraćo sam… sanjo sam ga posle bio dve noći… sve mi njegov lik dolazio pred oči, a posle sam uzo onaj… što su mi dali, one tablete… sam popio analgin, dve rakije… posle mi bilo svejedno… iako od onda ne upotrebljavam vište ni to, to sam dva puta upotrebio, nisam ih posle ni sanjo ni ništa.

KOŠAVA: Da li se bojite?

Ne.

KOŠAVA: Rekli ste da se bojite. Čega?

…Bojim se zatvorenog prostora, njega se bojim… mraka i zatvorenog prostora, njega se bojim.

KOŠAVA: To od sad, od skoro?

Pa, od kad sam otišo tamo.

KOŠAVA: Vi ipak niste bili spremni na sve to?

Šta ja znam, mislim dok nisam otišo bio sam, ja sam prva zdravstvena grupa, to je za pilote ove, podmorničare… uvek sam bio, mislim, i dan danas staložen i sve… mislim mogu lepo da pričam… ne znam, jedino zatvorenog prostora, to me… i od mnogo ljudi, na primer, meni su naprimer, juče došli njih nekoliko da me vide, ja sam moro da pobegnem van… sam otišo u dvorište, kao da vidim psa, oni šta je, ma reko ništa… muka mi je, reko, nešto…

kosava01KOŠAVA: Vaši drugari, kakav odnos oni imaju prema smrti?

Isto ko i ja. Kad idemo u akciju, šta se desi, naprimer, šta se vidi mrtvo, pobijeno, šta se pobije i to, kad se vratimo, to nema diskusije posle… imamo jednog matorog što ga zovemo Ćale, on nam skuva pasulj, čorbu i to, tu smo preko od komande gde nam Vojvoda bio spavo, uopšte nema diskusije ko je koga ubio, ko je koliko ubio i to, to se normalno, što kažu, umiješ se, opereš ruke, jede se posle, šta kažu, pije se malo, kuva se kafa… muzika, mislim, normalno, kao da smo se vratili sa nekog veselja… mislim nema diskusije.

KOŠAVA: Zahvaljujući TV-u i štampi znamo šta rade Zenge i Hrvati uopšte, čuje se da ni ovoj strani nije nepoznato takvo iskustvo?

Pa rade ovi Arkanovi… Arkanovi naprimer vade oči, seku uši i to… oni na primer kad dođu u akciju, to sam čuo, šta kaže, nisam ih vido ali mi kažu koji su bili, oni na primer kako su bili u šatorima kraj Dunava, oni na primer gledaju ovako, odseku glavu, vežu za šator, ko ima više glava, donose uši, oči… šta ja znam… jezike seku…

KOŠAVA: Da li ima i žena sa Vama na frontu?

Imamo neke u sanitetu… imamo jednu malu iz Smederava, šesnaes’ godina, pobegla od oca i matere, tu sedi, previja tamo, imamo jednu malu iz Osijeka, isto, ona je Hrvatica, ona je medicinska sestra, ustvari ne, jednom kad sam dobio tu ranu…

Kažem ja njoj, reko ajde da mi daš tu… prepiso mi lekar taj Brufen, inekcije neke, i ja kažem, ajde daj mi tu… kaže ona, nemam, reko, kako nemaš vidim, ono znaš, vidi se tamo inekcije-ima, kaže ona, ali pokaži mi kako se otvaraju inekcije!? Šta je bre ovo?… Kad ona kaže, pa nije, ja sam bila samo na praksu, pa koja si ti medicinska sestra kad ne znaš da daš inekciju, ja da joj otvorim i da joj spremim sve i onda da mi da inekciju? …Mislim sve tako imamo sve. I neka žena bila lekarka kao… ja sam dete bila lekarka, aj dobro da izvinete sad, mislim ako nije da se kaže, ja sam dva dana mokrio čistu krv, ona mi dala neke ovako male tablete… ko one trnjine, što dođu kroz vidne onako, ko zmijino grožđe ono, kako se zove, e tako, ja popijem dve, reko kad ću druge dve, ne znam pročitaj na receptu… čitam na receptu, ono sve na nemačkom piše… pa reko znate vi? …pa popi dve, pa uveče još dve, pa još dve, pa što reko, treba ja da crknem?… Mislim evo tako mi imamo sanitetsku pomoć.

U Negoslavce ima… znate koliko ima njih, ja sam bio onde kad su mi previli tu ranu, ima pet hirurga, to još da ispričam, to sam video i doživeo, došo ranjenik sa ovog, iz Mirkovaca, čovek ovako odavde – dovde mu granata, šrapnel, to mu sve ovako razneseno, vidi mu se, šta kaže, i ova, jagodica, dve prostrelne rane kroz nogu, ruka ovako, o’de, to mu ispržilo valjda, sigurno od zolje, i on leži ovako i viče, ljudi-vode, a onaj doktor, hirurg, neki mladić visok, ja bi ga ubio na sred sale, kaže, čekaj nemoj da se dereš, nisam još od jutros kafu popio, i otišo da pije kafu, ostavio je takvog čoveka, i ja posle dođem i polako mu sipam vode, a sestra došla, šta radiš, reko beži, nemoj da te pojedem, reko, zubima, a ona se okrenula i otišla tamo. Umire čovek, a on kaže šta se dereš, još nisam popio kafu!, zapamtio sam ga, žuti neki, plavi hirurg, kao neki… to sam isto doživeo, da je bio automat pored mene, tačno bi ga izbušio tu, pa na vojni sud nek me strelja, strelja i gotovo!

KOŠAVA: Kakav je vaš odnos prema JNA, mislim vas dobrovoljaca?

Pa odnos, kakav je odnos: Vojska, šta kažu, uz pomoć JNA je oslobođen Vukovar, ja ne znam, oni su možda, njima svaka čast, artiljerijom što su tukli iz Negoslavaca, preko naših položaja, mi šta smo ostavljali to u redu, ali odavde pravo da vam kažem, ja od ulaza u Vukovar nisam vido… bio je jedan pukovnik, jedan general-major bio, bili na razgovor i… šta ja znam…

KOŠAVA: Jeste li razmišljali ko je kriv zbog svega ovoga, mislim zašto ratujete i sve to što preživljavate?

Pa ko je kriv, komunisti, ko je kriv.

KOŠAVA: Komunisti?

Pa da, komunisti, ko je drugi? …šta ja znam, netrpeljivost neka među narodima, pička ga materina znala… ne znam, za mene… zaratilo se, ja sam došo da ratujem, i ko je kriv, šta je… ne znam.

KOŠAVA: Mislite da je Vukovar morao da bude razoren?

To ne znam, pitajte Armiju… po našem nije moralo. Kad smo išli u čišćenje, meni je sve jedno dal kuća ima krov ili ne, naprimer razrušen a dole osto podrum, mi smo mogli isto tako da čistimo to…šta ja znam… nije moralo toliko da se razruši. Što reče jedan deda kad smo ih izvlačili, jedino da se uzmu tenkovi i da se to razori i onda da se preore, kaže, pa da se sadi ili krompir ili nešto da bude, kaže, ovako, u Vukovar niko živi neće da se vrati.

KOŠAVA: Pa da li vredi sve to?

Po meni ne vredi…ne vredi ni ovo u Vukovaru što uradiše.

KOŠAVA: Ko vas dobrovoljce oprema, finansira?

…Pa mi sami.

KOŠAVA:? ?

Mi sami, iz kuća, šta nađemo…

KOŠAVA:?

…Ozbiljno, ha, ha… pa imamo iz Francuske, odakle… dobijamo sokove od dve litre, onda mleko, ono u prahu i to, neke ko soda ovako velike flaše i onda uzmete i napravite odma mleko, sve u čašice odma, ona stoje dole, to iz Francuske se dobija…

KOŠAVA: A iz Amerike?

Ha, ha… dobro i cigarete smo dobijali, američke jel, dobro…i dum-dum metkove smo dobijali i one tablete smo dobijali, to je sve od NATO pakta.

KOŠAVA: kakve tablete?

To su ovako velike, po tri komada…šta?… to je za smirenje kao, ne, pa ima u NATO paketima, pa prikazuju se, bre, na televiziji, tri tablete ovako, velike… to je deset grama, tako… popiješ i onda si tri dana miran… pa da… meni će da ode autobus?

Košava objavljuje ovaj razgovor sa (ne)skromnom nadom da će on jednog dana možda biti deo mogućeg dosijea za utvrđivanje krivice jednog režima.

(KOŠAVA, broj 3, jun-juli 1992.)

Podelite ovu stranicu!