Sve će to narod pozlatiti…

16 Nov 2010

Nedavno je u Novom Sadu Centar za ratnu traumu organizovao razgovor trojice ratnih veterana iz Vojvodine sa studentima i novinarima.

Veterani iz ratova koji su se devedesetih godina prošlog veka vodili na prostoru bivše SFRJ, i kada su nevini od bilo kakvih ratnih zlo?ina, u Srbiji su na samoj margini i društvo i država kao da ih se stide.

I dan-danas veoma je malo bilo kakvog organizovanog medicinskog pristupa posledicama s kojima se suo?avaju veterani, a koje se ogledaju kroz psihi?ke probleme, alkoholizam, narkomaniju, nasilje u porodici i posttraumatski stresni poreme?aj (PTSP), poznatiji i kao „vijetnamski sindrom”. 

Premalo organizovanog rada sa veteranima

Ljudevit Kolar, veteran sa vukovarskog ratišta 1991. godine, za Doj?e vele kaže da je medicinsku pomo? zatražio odmah nakon povratka sa ratišta i da je imao sre?u jer je sreo odli?nu lekarku, koja je, kao jedna od retkih, bila posve?ena radu sa ratnim veteranima. Me?utim, kada je ona umrla, i on je bio prepušten „uobi?ajenim terapijama”. 

„Doktorica radi jedan dan u nedelji na odeljenju. Ima dva sata, a za ta dva sata treba da primi 15 pacijenata. Ako uleti neko preko reda, ko uspe da otme vreme, za ove ostale ostane tek toliko vremena da u?u u ordinaciju i iza?u. Bukvalno tako”, pri?a Kolar. 

On od 2006. godine radi u novosadskom Centru za ratnu traumu kao voditelj radionica sa veteranima. Taj centar jedna je od veoma retkih specijalizovanih organizacija koje se bave suo?avanjem sa ratnim traumama, a zatim i konstruktivnom primenom dobijenih iskustava za ublažavanje psihi?kih posledica ratova na pojedinca, porodicu i društvo, a samim tim i na izgradnju održivog mira.

Kako se izboriti protiv „pucanja”?

Ljudevit Kolar pri?a da se u grupama za podršku veteranima radi na tome da ne do?e do njihovog „pucanja”, odnosno „sagorevanja”.

„Vidite ovako: kada imate veteransku grupu, u po?etku svako pri?a svoje negativno, teško ratno iskustvo. I kada vi, pored onoga svoga što imate, slušate i ostale, onda u tom trenutku, pored svoga tereta, vi preuzimate i tu?e terete. I to se gomila… Svaki taj razgovor tebe vra?a nazad… Ti ?uješ njegovu pri?u, ali tog trenutka ti zapravo vidiš
svoju pri?u…”, navodi Kolar. 

Ratni veterani i njihove porodice veoma retko su spremne da sebi i okolini priznaju da imaju problem sa traumama. Pre svega, jer se o posledicama ratova veoma retko piše i govori.

“Vi u štampi veterane imate samo kada pobiju neke ljude. Sada više nije interesantno ni ako ubiju dvoje-troje ljudi, sada ve? treba da ih pobije deset da bi izašli u novinama. Uglavnom, veterani izlaze u crnoj hronici”, ogor?en navodi Kolar.
 
Srbija nije u?estvovala u ratovima

Ljudevit Kolar, koji ima dijagnostifikovan PTSP, i dan-danas se tuži sa državom Srbijom koja ne želi da mu prizna u?eš?e u ratu. 

„Ja se od 1996. godine tužim sa državom. Dva puta sam dobio spor i dva puta je vra?en nazad. Državu sam tužio zbog bolesti, jer imam dijagnostifikovan PTSP. I nije problem uopšte u tome, jer imam lekarske nalaze koji potvr?uju kakvo je moje zdravstveno stanje. Problem je u tome da dokažem da li sam bio u Vukovaru ili nisam bio u Vukovaru, što je valjda u skladu sa državnom politikom da Srbija nije bila u ratu”, dodaje naš sagovornik i navodi da je njegova kao i vojne knjižice njegovih kolega – „slu?ajno izgorela”.

Nedavno je u Novom Sadu Centar za ratnu traumu organizovao razgovor trojice ratnih veterana iz Vojvodine sa studentima i novinarima. Jedan od veterana koji je razgovarao s nama bio je upravo Ljudevit Kolar, a u razgovoru smo saznali i to da se ratni veterani iz razli?itih eksjugoslovenskih država, koji su se do ju?e gledali preko nišana, danas kona?no sastaju i shvataju da ih mu?e sli?ni problemi marginalizacije u društvu. Naši sagovornici tvrde da je u Srbiji nebriga prema veteranima ipak najviše izražena, baš kao u pripoveci Laze Lazarevi?a „Sve ?e to narod pozlatiti”.

(Deutsche Welle) 

Podelite ovu stranicu!