SVAKODNEVICA LGBTQ ZAJEDNICE: Između četiri zida

06 Jun 2011

Oni drugačije seksualne orijentacije na svakom koraku su izloženi diskriminaciji, strahu i mržnji. u Novom Sadu, recimo, registrovano je 224 grafita mržnje, od kojih je više od 55 odsto upućeno pripadnicima LGBTQ populacije, mada u Vojvodini, prema istraživanju Gej-strejt alijanse, živi najmanje homofobičnih građana u Srbiji

Više od 60 odsto građana Srbije smatra da nije u redu imati istopolnog partnera. Može se reći da je Vojvodina ipak malo bolja u odnosu na neke druge delove zemlje, pa tako „samo” 49 odsto ispitanika u pokrajini ima negativan stav prema LGBTQ populaciji (skraćenica LGBTQ je iz engleskog jezika Lesbian – Gay – Bisexual – Transsexual – Queer i označava zajednicu drugačije seksualne orijentacije). U Beogradu je to 50 odsto ispitanika, dok u centralnoj Srbiji doseže 60 odsto. Podaci koji su objavljeni u godišnjem izveštaju Gej-strejt alijanse za 2010. godinu govore o tome da u Vojvodini živi najmanji broj homofobičnih građana i da je „svega“ 14 odsto ekstremno netolerantnih. U Beogradu je jedna četvrtina veoma ili uglavnom homofobična.

Mladi drugačije seksualne orijentacije na svakom koraku su izloženi diskriminaciji, strahu i mržnji. Koliko smo postali otporni prema nasilju, pokazuje i činjenica da su samo u Novom Sadu registrovano 224 grafita mržnje na zidovima javnih institucija i stambenih zgrada, a neki od tih natpisa stoje na zgradama više od dve godine. Više od 55 odsto grafita ispoljava mržnju prema LGBT populaciji, a druga polovina grafita prema nacionalnim i verskim zajednicama. Čak 14 odsto poziva na oduzimanje života, navodi se u izveštaju pokrajinskog Zavoda za ravnopravnost polova, koji je natpise dokumentovao u saradnji sa Pokrajinskim ombudsmanom. Oni koji dolaze u Novi Sad takve grafite mogu videti na zgradi železničke stanice, pa čak i na zidovima kulturne ustanove kakva je Srpsko narodno pozorište. Ima ih svuda. Da li ovakvi podaci oslikavaju Vojvodinu kao pokrajinu koja je tolerantna?

T.J. (30) iz Novog Sada kaže da mu nije svejedno što živi u sredini gde ga kao gej muškarca diskriminišu na svakom koraku. – Moji roditelji ne znaju za moju orijentaciju. Ja im ne govorim ništa o tome, a oni me ne pitaju. Ako ipak postave neko pitanje u vezi sa mojim privatnim životom, agresivno reagujem. To mi je odbrambeni mehanizam. Znam da me ne bi prihvatili. Ipak sam odlučio da se u skorije vreme kaming autujem (coming out – izaći iz ormara, označava situaciju kada LGBTQ osoba otkrije svoj seksualni identitet svom okruženju). Uradiću to zato što želim da živim normalno, koliko god je to moguće. Ne očekujem da me podrže, samo da me ne odbace. Ovo nije moj „izbor“. To sam jednostavno ja. Zato i ne volim kada neko kaže da je biti gej – opredeljenje. Nisam ja birao, i na to ne mogu da utičem – objašnjava T.J.

Strah od priznavanja postaje razumljiv kada uzmemo u obzir podatak da bi 17 odsto građana reklo da bi pod motom „batina je iz raja izašla“ upotrebilo fizičku silu prema sopstvenom detetu da ga „preobrati“ u heteroseksualca. Oko 62 odsto stanovništva bi svom detetu objasnilo da je „biti homoseksualac nešto loše“ i da bi bilo bolje da se vrati „normalnim vrednostima“. U ovakvom ambijentu teško je suočiti se sa sopstvenim identitetom.

Zbog ovakve atmosfere u društvu LGBTQ osobama potrebna je sigurna zona i mesto na kojem mogu potražiti pomoć i razgovor. Zato je organizacija Jazas iz Novog Sada i organizovala „svratište“ za LGBTQ osobe. Ono što im svratište nudi podrazumeva mnogo različitih usluga – objašnjava predsednik organizacije Vukašin Grozdanović.

– U okviru svratišta svi imaju mogućnost da dobiju savete od psihologa, kao i da eventualne nesuglasice sa partnerom rešavaju uz stručnu pomoć. Naravno, imamo i lekarsku podršku, pa tako s vremena na vreme organizujemo testiranje na HIV i druge seksualno prenosive bolesti. U našoj instituciji svi su dobrodošli, uz garanciju anonimnosti – kaže on.

Institucionalna zaštita prava LGBTQ osoba u Srbiji je regulisana ne samo Ustavom već i nekim drugim pravnim aktima, među kojima je najbitniji Zakon o antidiksriminaciji, koji izričito naglašava zabranu diskriminacije građana sa drugačijom seksualnom orijentacijom. Međutim, kao i mnogi drugi, i ovaj zakon se još uvek slabo primenjuje, a napadi se karakterišu kao remećenje javnog reda i mira, a ne u nasilje inspirisano mržnjom i netolerancijom. Zbog toga je broj prijavljenih i procesuiranih slučajeva mali.

– Pripadnici LGBTQ zajednice retko traže pomoć od ombudsmana, ali je bilo takvih slučajeva, što ohrabruje jer pokazuje povratak poverenja u institucije. Do sada smo imali svega nekoliko predstavki, a neke od njih i u pisanoj formi. Na neke smo reagovali, jer se diskriminacija desila u organima i institucijama nad kojima Pokrajinski ombudsman ima nadležnost. Imali smo i nekoliko slučajeva usmenog ili telefonskog obraćanja. I na ove pozive za pomoć smo uspeli da ragujemo. Može se reći da su oni na koje su se žalbe odnosile negirali bilo kakvu diskriminaciju ili postupke koji do toga dovode. Nažalost, diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije veoma retko bude prijavljena nadležnim ogranima jer žrtve tokom postupka budu dodatno viktimizovane, okrivljene da su same odgovorne za položaj u kome su se našle i dodatno budu izložene napadima i nasilju – kaže Danica Todorov, zamenica pokrajinskog ombudsmana za ravnopravnost polova.

Prema njenim rečima, većina ljudi i kada je upoznata sa slučajevima nasilja prema LGBTQ osobama, ne želi da izrazi javni protest i neslaganje. – Ovo se dešava upravo zato što su negativni stavovi prema njima izuzetno snažni pa oni koji ih uzmu u zaštitu takođe mogu da postanu žrtve. Ove osobe su čak i u privatnoj sferi, u porodici i među najbližima, često izložene nasilju i negiranju osnovnih prava. Zato većina potiskuje svoje osećaje i krije svoj identitet. Pošto živimo u društvu koje toleriše nasilje svake vrste, nasilje prema LGBTQ osobama ostaje neprimećeno. Posebno zato što su negativne predrasude prema njima duboko ukorenjene i snažne. Iz negativnih stavova proizlaze i negativne reakcije, čak i u organima i institucijama koje bi trebale da ih zaštite. Nedavno sam saznala da je policija, građane koji su želeli da prijave napad na gej par, uputila na komunalnu policiju – navodi Danica Todorov.

Osim porodice i javnog života LGBT osobe moraju svoj identitet da kriju i na poslu. Naš sagovornik T.J. kaže da kao fizički radnik radi sa ljudima koji često imaju negativan odnos prema njegovoj zajednici pa „mu ne pada na pamet” da govori o svojim osećanjima sa kolegama. – Bio sam u situaciji kada su moje kolege komentarisale položaj LGBT zajednice, pa sam tako slušao priče o tome kako to nije normalno i kako je to neprirodno. Ako je to tako, da li to znači da je brak ili veza među ljudima svedena samo na „životinjske” instinkte? Samo na reprodukciju? Lako je bežati od stvarnosti i negirati da su nekima uskraćena osnovna prava – smatra on.
Nezavisno društvo novinara Vojvodine je u okviru svojih aktivnosti organizovalo fokus grupu i razgovore sa LGBTQ zajednicom. Učesnici su govorili o diskriminaciji ove zajednice prilikom zapošljavanja, ali je jedan od njih ipak izneo pozitivne primere u slučaju pivare Karlsberg Srbija (Carlsberg). Prema njegovim rečima, ova strana kompanija se brine o ljudskim pravima svojih zaposlenih više nego što je to uobičajeno u Srbiji i toleranciju prema onima drugačije seksualne orijentacije ističe kao svoj adut. Predstavnici firme su u kratkom odgovoru na naš zahtev naveli da kompanija Karlsberg Srbija promoviše radna i ljudska prava svih svojih zaposlenih i tako se prema njima i odnosi. „Prilikom zapošljavanja i tokom rada u kompaniji nema prostora za bilo kakvu vrstu diskriminacije, ni negativne ni pozitivne. Pa tako ne podržavamo ni jednu grupu posebno, već zajednicu u celini“, kažu u odeljenju za ljudske resurse ove firme.

Moglo bi se možda reći da problemi „gejeva“ isti kao i problemi svih drugih ljudi. Ali, jednu stvar ne smemo zaboraviti. Dok većina o svojim problemima može javno da govori, LGBTQ zajednice se same moraju boriti za svoja prava uz jasnu poruku: „Ostanite među četiri zida i na društvenoj margini“.

Norbert Šinković


Članak je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj članka je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

Podelite ovu stranicu!