Svaki dan nova prepreka, ali savladiva

22 Dec 2015

Dušan Batalo iz Čonoplje je, uz ogromnu snagu i odricanje, postao je jedan od najvećih evropskih talenata u košarci za osobe sa invaliditetom. Od njega bismo mogli dosta toga da naučimo

Kada čujete da je jedan od najpopularnijih i najbogatijih svetskih sportova – u Srbiji na granici opstanka, možda će vam pasti na pamet da se zapitate kako li je tek onda sa onim manje poznatih disciplinama. Kada odete na internet-stranice najčitanijih, najslušanijih i najgledanijih medija u Srbiji, nakon klika na odeljak „sport“ uglavnom ćete videti vesti iz fudbala, košarke, tenisa, pa tek onda eventualno iz ostalih sportova, rangiranih po popularnosti, odnosno isplativosti. Kako tek onda da svoj medijski prostor i pažnju građana dobiju ne samo manje popularne nego i potpuno marginalizovane sportske discipline, poput onih čiji su učesnici osobe sa invaliditetom?

Da li ste čuli za reprezentaciju košarkaša sa invaliditetom Srbije? Ili možda za Savez košarkaša u kolicima Srbije? Niste? Ne budite iznenađeni, nažalost samo retki su i čuli za njih. Eto zbog čega se ovakvi sportovi nazivaju marginalizovanim, jer nažalost za njih saznajete samo slučajno ili tek kada postignu neki planetarni uspeh. Kako se ovo leto približavalo, bilo je neizvesno da li će naša reprezentacija košarkaša sa invaliditetom po četvrti put propustiti Evropsko prvenstvo, koje se ove godine održavalo u Lisabonu. Za razlog propuštanja nekog prvenstva u manje popularnim sportovima kod nas se jednostavno više i ne pita, jer je on najčešće iste prirode: nedostatak novca. Ono malo klubova koji ovaj sport kod nas održavaju u životu (četiri, i jedna košarkaška sekcija), odreklo se dela svojih sredstava kako bi omogućili reprezentativcima odlazak na prvenstvo, uspeli su da skupe još neku pomoć od resornog ministarstva i u julu otputovali na “daleki jugozapad evropskog kontinenta”.

Srce htelo da iskoči iz grudi!

Po povratku reprezentacije sa Evropskog prvenstva u Lisabonu, na kojem su osvojili odlično peto mesto, predsednik Saveza košarkaša u kolicima Srbije Mikica Budimirović, skromno je rekao da ovaj sport nije dovoljno poznat kod nas i pozvao sve ljude dobre volje da pomognu i uključe se kako bi se što više ljudi animiralo i bavilo ovom vrstom košarke. Među reprezentativcima na ovom takmičenju bio i jedan mladi igrač koji već u svojoj 24. godini spada među najveće mlade talente Evrope, i za kojeg se već raspituju inostrani klubovi. Put od školskog terena i seoskog stadiona u Čonoplji, malom selu na severu Vojvodine, pa sve do velikih evropskih terena, Dušan Batalo je morao da pređe uz ogroman trud i veliko odricanje.

Dusan Batalo

Dušan Batalo: Srce je htelo da iskoči iz grudi

„Moja prva utakmica u dresu reprezentacije bila je u Podgorici. Kada sam čuo da spiker izgovara moje ime i prezime, srce je naprosto htelo da mi iskoči iz grudi, a kad sam čuo himnu, osećao sam se veoma važno i ponosno jer predstavljam svoju zemlju. Tada sam bio najmlađi reprezentativac i to je bilo moje ’vatreno’ krštenje na parketu. Sada je sve bilo na još višem nivou i dve nedelje pre Evropskog prvenstva smo imali pripreme, nakon kojih smo se zaputili u Portugal. Osvojili smo peto mesto i tamo sam u stvari video kako treba igrati i boriti se“, objašnjava Dušan.

Selektor reprezentacije Josip Ajzenberger kaže da su okosnicu tima koji je igrao na Evropskom prvenstvu u Lisabonu činili igrači dva kluba – KKK Dunav iz Apatina i KKK Singidunum iz Beograda, i dodao da su na takmičenje otišli sa devet debitanata od 12 igrača, te da su bili najmlađa ekipa na prvenstvu. O Dušanovoj igri, trudu i napredovanju ima samo reči hvale: „On je prema mom mišljenju jedan od najvećih talenata mlađe generacije u košarci u kolicima, i to ne samo kod nas već i u Evropi. Vredan je na treninzima i ispunjava sve zadatke koji se pred njega postavljaju. Naravno, kada je počinjao, bilo je malo teže da se privikne na ozbiljniji rad i sportski način života, ali je ubrzo i to prelomio i čak suviše brzo napredovao u nekim elementima igre. Treninge imamo tri puta nedeljno u Apatinu, pa on mora stalno da putuje, što je dodatno opterećenje za njega i porodicu, ali se i to uz veliku volju prevazišlo. O kakvom se igraču i talentu radi, nije potrebno ništa drugo reći osim toga da je već imao pozive nekih grčkih ekipa da ide tamo da igra.“

Kad se život preokrene

Do svoje treće godine Dušan je bio u potpunosti zdravo dete, da bi mu se nakon odlaska na more i po život opasnog virusa meningitisa, život u potpunosti preokrenuo. Doktori mu nisu davali nadu za bilo kakav napredak, ali se njegovi roditelji sa time nisu mogli pomiriti i na sve načine se borili za poboljšanje njegovog zdravstvenog stanja. „Dve godine sam sa majkom proveo na rehabilitaciji u Igalu. Bilo je to mnogo vežbi i napora za nemirno trogodišnje dete, ali majka nije odustajala. Pokušavali smo da nađemo i sponzore za lečenje, porodica je u potpunosti bila rastrzana, ali smo ipak nekako uspevali da se izborimo. I najmanji pokret mojih nogu je za sve nas bila velika radost i uspeh. Kada je došlo vreme, roditelji su me upisali u predškolsku ustanovu i ono što je najbitnije – nisu me zatvarali u kuću već su me stalno nosili da se družim i igram sa ostalom decom“, priča nam Dušan.

Upis u osnovnu školu je bio prva veća prepreka koju je tada trebalo savladati, jer mnoge ustanove kod nas ni danas nemaju adekvatne prilaze i liftove za osobe sa invaliditetom, a kamoli krajem devedesetih godina prošlog veka. Dušan je tada morao da prođe posebnu komisiju da bi se redovno upisao u školu, a direktor i prosvetni radnici u Osnovnoj školi „Miroslav Antić“ u Čonoplji, koja je kasnije postala jedan od pionira inkluzivnog obrazovanja u redovnim školama u Srbiji, posvetili su mu posebnu pažnju. Dušan se tog perioda seća po lepim uspomenama: „Dobio sam divnu učiteljicu Mirjanu Selik, koja me je prihvatila sa posebnom pažnjom. Sećam se, kad smo sa razredom išli u šetnje i izlete ona me je nosila i vozila na biciklu da se ne bih osećao zapostavljenim. U školi sam se kretao pomoću male crvene stolice, a majka me je svaki dan vozila u školu i dolazila po mene. U petom razredu sam dobio ortoze i štake, tako da sam se mogao kretati sam, ali pošto škola nije imala prilaz ni lift moj razred je imao časove u prizemlju. Tako sam hodao kroz osnovnu školu.“

Uporedo sa školom, osam godina je putovao do banje Junaković kod Apatina na rehabilitaciju i najčešće morao da uči u autu. Na kraju osnovne škole je, uz savete da upiše smer za posao koji će u budućnosti moći da radi, upisao Srednju ekonomsku školu u Somboru, gde je za razrednog starešinu dobio profesora koji je imao mnogo razumevanja za njega, jer je u svojoj porodici imao osobu sa invaliditetom. „U srednjoj školi sam imao prave drugare koji su mi pomagali na svakom koraku, nosili su me na sprat u učionice, posle časova me nosili dole, i tako četiri godine. Imao sam neke profesore koji i nisu baš imali razumevanja, ali ja nisam nikad tražio nikakve privilegije, samo sam tražio da se ponašaju prema meni sa dozom razumevanja“, objašnjava on i dodaje kako su njegovi roditelji sami morali da organizuju odlazak u školu i da dodatno plaćaju prevoz, jer on nije mogao da ide autobusom.

Nepristupače institucije

Julijana Catalinac - predsednica Centra za samostalan zivot osoba sa invaliditetom Sombor

Julijana Čatalinac: Nepristupačne javne institucije, ali se stvari ipak kreću nabolje

Julijana Čatalinac iz Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom kaže da ukoliko želimo da pomognemo u prevazilaženju predrasuda prisutnih u našem društvu prema osobama sa invaliditetom, potrebno je kao prvo da se stavi akcenac na javne ustanove i njihovu neprisupačnost. „Javne ustanove u Somboru su gotovo sve, počev od Centra za socijalni rad, preko Fonda za zdravstvo i Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, nepristupačne. Što se tiče saobraćajnica, pešačkih prelaza i otklonjenih bankina – tu je stvar već bolja. Čula sam da je ’Severtrans’ kupio niskopodne autobuse koji uglavnom saobraćaju na lokalu, ali nisam uspela saznati da li imaju rampu koja se spušta sa vrata autobusa, a unutra postoji i mesto predviđeno za kolica. Znači, stvari se ipak kreću na bolje“, zaključuje ona.
Kada govorimo o njihovom zapošljavanju, tu ipak ne deluje kao da se stvari kreću nabolje. U našoj državi ni jedna institucija nema celovitu bazu podataka o osobama sa invaliditetom, ali se, prema Studiji izvodljivosti za unapređenje zapošljavanja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, smatra da ovde živi oko 700.000 osoba sa invaliditetom, od kojih je oko 300.000 radnog uzrasta (od 15 do 65 godina). Prema ovoj studiji njihova stopa zaposlenosti je izuzetno niska i iznosi oko 13 odsto, što znači da je u radnom odnosu samo oko 21.000 osoba, dok je po evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje taj broj oko 20.000.

Ne mogu da shvatim bezvoljne i nezainteresovane

Kada je završio srednju školu, Dušan se prijavio na biro za zapošljavanje i opet morao da prolazi kroz razne komisije i lekarske preglede sa hrpama nalaza. „Čekanje gde god da dođem, a stepenice nigde nisu prilagođene, u ustanovama nema prilaza za osobe sa invaliditetom, a o liftovima da ne pričam. Bez pratioca nigde nisam mogao da uđem“, priča on. Nakon nekog vremena uspeo je da uđe u program za zapošljavanje osoba sa invaliditetom i počeo da radi u Gradskoj biblioteci „Karlo Bijelicki“ u Somboru pod ugovorom po kojem radi šest meseci, pa mora da provede godinu dana na birou, pa opet šest meseci radi, i tako je do sada „prikupio“ skoro dve godine radnog staža.

Reprezentacija kosarkasa u kolicima Srbije na Evropskom prvenstvu

Reprezentacija košarkaša u kolicima Srbije na Evropskom prvenstvu u Lisabonu

Predsednica somborske podružnice Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Julijana Čatalinac vidi obrazovanje kao veoma važnu stvar za osobe sa invaliditetom u borbi za svoje mesto u društvu. „Ono što uvek ističem da je od velikog značaja za osobe sa invaliditetom – to je školovanje i svakako podrška porodice, bez koje teško da bi dete i mlad čovek uspeo da završi školu. Ima izuzetaka, naravno, ali nisu svi toliko jaki da se uhvate ukoštac sa životom i njima treba podrška i pomoć društva“, kaže ona.

Kako je Dušan jedna od onih najvedrijih i najenergičnijih osoba koje upoznate u životu, njegov put ka svetlima košarkaških terena, uprkos svim problemima sa kojima se suočio na tom putu i sa kojima se još uvek suočava, sasvim sigurno ne iznenađuje sve one koji ga poznaju. „Nisam prestao da se borim, već naprotiv, sa još većim žarom živim, putujem, družim se, izlazim i živim život punim plućima. Ne mogu da shvatim mlade ljude koji su bezvoljni i nezainteresovani za svet oko sebe, koji čekaju da im se sve servira na tacni i ne znaju kako da uživaju u životu, a zdravi su i sposobni. Ja se borim da sutra prevaziđem novu prepreku, a prepreka je za nas zaista mnogo“, poručuje on.

Boris Džinić (Autonomija)

grb_vojvodinaTekst “Svaki dan nova prepreka, ali savladiva” nastao je u okviru projekta “Antidiskriminaciono novinarstvo”, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata.

Podelite ovu stranicu!