Susret ličnih istorija Srba i Albanaca

11 Nov 2010

Albanci i Srbi ne znaju više jedni za druge. Mladi Albanci više ne govore srpski, Srbi ne govore albanski.

Da li je moguće očekivati da će nakon jako dugog perioda bez komunikacije, umetnost biti ta koja će doprineti da Albanci i Srbi ponovo međusobno propričaju?

To je pitanje koje postavlja izložba fotografija i intervjua iz života Srba i Albanaca na Kosovu, pod nazivom “Pogledi: susret ličnih istorija Srba i Albanaca”, koja od sinoć može da se pogleda u Novom Sadu.

Izložba se realizuje u saradnji Asocijacije Kulturanova iz Novog Sada i Multimedija centra iz Prištine. Tokom leta ove godine oni su intervjuisali srpsko i albansko stanovništvo na Kosovu, istražujući njihove uspomene, poglede na svet i razmišljanja o budućnosti. Pored intervjua, fotografijama je zabeležena autentična atmosfera života na Kosovu, sve sa ciljem da se prikaže razmena životnih priča Srba i Albanaca.

Predrasude padaju pred realnošću

Jedan od autora fotografija Nikola Bradonjić bio je po prvi put u životu na Kosovu i odmah je odbacio predrasude koje je pre toga imao:

 „Prilično sam se fino osećao u društvu i Srba i Albanaca i bilo mi je veoma prijatno dok sam obilazio Prištinu i Gračanicu. Prijatno, u smislu da su se neka mišljenja koja sam imao o Kosovu i o Albancima naravno srušila. Ali pri tome mi je na određeni način bilo pomalo i tužno, jer kada dođete do srpskih enklava, shvatite da su ti ljudi u neku ruku totalno izopšteni. Odnosno, ne pripadaju ni Srbiji ni Kosovu.”

Mlada novinarka Ivana Srdanov, jedna od autorki intervjua, takođe je bila po prvi put na Kosovu:

”Moj utisak je da je svako od njih u pravu i da se svako od njih oseća tako kako se oseća jer ima određene predrasude ili strahove baš zato što je prošao to što je prošao.”

„Kaubojština” i tamo i ovde

Nikola Bradonjić primetio je sličnost u tranzicionim vremenima:

„Situacija je generalno kao i ovde: imate luksuzne automobile na ulicama, a imate i bedu. Tako da su oni u principu jedna velika kaubojština, ako tako mogu da kažem. Dakle, veoma slični nama.”

Kao što slušaoci mogu da primete, nismo intervjuisali nikoga od Albanaca sa Kosova. Razlog za to leži u činjenici da otvaranju izložbe autori sa Kosova nisu mogli prisustvovati, zbog političkih problema sa nepriznavanjem kosovskih dokumenata.

Izložbi jeste prisustvovao beogradski dopisnik medija sa Kosova i iz Albanije Idro Seferi, koji za takve probleme krivi isključivo političare, a oni su po njemu i najveći krivci za nepostojanje komunikacije između dva naroda:

„Albanci i Srbi ne znaju više jedni za druge. Mladi Albanci više ne govore srpski, Srbi ne govore albanski. Jako je tužno znati da, na primer, neko ko dolazi iz Gračanice u Prištinu mora da govori na engleskom, a to je samo pet kilometara daleko. Takođe, neko ko ide u Gračanicu iz Prištine isto mora da govori na engleskom. I to je isto ta  tužna priča sa Kosova.” 

Projekat ima i drugu fazu, koja podrazumeva i stvaranje pozorišnog komada, u kojem će glumci pokušati da prikažu odnose između Albanaca i Srba sa Kosova, njihove sličnosti i razlike, a sve to na osnovu prikupljenih razgovora.

Projekat su podržali Evropska kulturna fondacija, Erste fondacija, Kosovska fondacija za otvoreno društvo, Fond za otvoreno društvo Srbija i nemačka Fondacija Hajnrih Bel za jugoistočnu Evropu.

(Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!