Sunovrat kulturne elite: Lični interes i strah ispred svega

08 Oct 2017

VOICE: Zašto najveći deo ljudi iz kulture ćuti dok se društvo razara?

Kulturnjaci u Srbiji mahom ?ute i ne reaguju na brojne probleme u društvu i dramati?ne politi?ke anomalije, pa ?ak se ne oglašavaju ni kada su u pitanju dešavanja u kulturi i kulturnim ustanovama u pogledu kadrovske ili repertoarske politike, konkursa na kojima sredstva dobijaju anonimne i vlasti bliske organizacije i pojedinci. To je zbog toga jer se plaše i zbog toga što su verovatno ucenjeni ne?im, smatraju sagovornici VOICE-a.

Retki su oni koji se ne libe da o tome javno govore, a „cela pri?a kriti?ke javnosti svela se na glumce bra?u Trifunovi? i šest i po novinara“, rekao je nedavno na tribini o medijskom mraku novinar Teofil  Pan?i?. U nezvani?nim razgovorima gotovo svi su nezadovoljni tretmanom kulture i njenih delatnika, njenim (ne)finansiranjem, kadrovskim rešenjima, cenzuri, upozoravaju da o kulturi u Srbiji odlu?uju neznalice i amateri, ali retko ko se usudi da javno nešto kaže na tu temu. Naši sagovornici ocenjuju da je nedostatak kritike, ali i kulturnog dijaloga, jako upadljiv u Novom Sadu, Evropskoj prestonici kulture 2021, u kojoj postoje brojne gradske i pokrajinske kulturne institucije, ali da to nije nikakva specifi?nost glavnog grada Vojvodine, jer je situacija potpuno ista u celoj Srbiji.

Demoliran javni prostor

Laslo Vegel: Javni prostor je demoliran

Književnik Laslo Vegel za VOICE ukazuje da je razrušen i demoliran javni prostor u kojem bi se mogao odigrati dijalog, a da je umesto njega stvoren partijski prostor u kojem postoje samo partijske diskusije.

– To bi, pre svega, trebalo da razbiju oni intelektualci koji su formalni ili neformalni ?lanovi partije. Da unutar tih svojih partija nešto u?ine. Tako da veliku odgovornost za tu ?utnju koja sada vlada u Novom Sadu upravo snose partijski intelektualci. Oni bi trebalo da po?nu – kaže naš sagovornik.

Vegel isti?e da ne postoje ni forumi za dijalog, da za dijalog mesta nema ni u medijima, te da svi samo razmišljaju o napadu i o kontranapadu.

– Pokušao sam o tome da govorim, ali to donosi još više nesporazuma. Privatno, svi kažu da je u redu ono što sam rekao, ali nikako da se priklju?e, da pokrenemo dijalog u kojem možda niko ne poseduje baš istinu, ali makar može da kaže šta misli – ocenjuje Vegel.

Isti?e da je razrušen i vrednosni sistem, jer ne postoji konsenzus oko prihva?enih vrednosti.

– Vi sad ni ne znate šta treba menjati. Nema ništa što je prihva?eno, živimo u vremenu postistine. Istina kao takva je pod znakom pitanja – kaže Vegel.

Autodepolitizacija kulture

Teofil Pan?i?: Može jednom da te spase ?utanje, slede?i put ?e samo da bude gore za tebe

Novinar Teofil Pan?i? za VOICE kaže da je ljudski bojati se i da, na ljudskom nivou, ne može da osudi strah zbog kojeg neko ne želi da javno istupa. Ali je takvo ponašanje, dodaje, strašno kratkovido.

– Može jednom da te spase ta vrsta ?utnje. Slede?i put ?e samo da bude gore za tebe. Jer, ako svi budemo ?utali, naprosto ne?emo nikada stvoriti sistemske pretpostavke da se takve stvari ne dešavaju. Ako nemate sistemske pretpostavke da se to ne dešava, to zna?i da ?e se to sutra desiti i tebi. Što bi se reklo, me?ka ?e zaigrati i pred tvojim vratima – kaže on.

Pan?i? ocenjuje da se znatan deo kulturnih radnika ponaša kao jedna vrsta malo „sofistikovanijih sponzoruša“, jer im je bitno da dobijaju nekakav novac, što za sebe, za svoj život, što za nekakvu produkciju.

– Ako im neke pare pristižu, bez obzira od koga, grada, od pokrajine, republike, ako imaju za taj svoj neki mali feud, skloni su da jednostavno zanemare bilo kakav širi društveni kontekst i da javno ne iskazuju  bilo kakve stavove koji bi mogli bilo kome da se u?ine kao društveno kriti?ki i, ne daj bože, opozicioni. Onda je rezultat toga jedna neverovatno duboka depolitizacija naše kulturne scene što je nešto što zapravo u današnjoj Evropi deluje kao potpuno bizarni anahronizam – kaže Pan?i?.

Književnik Filip David za VOICE podse?a da se u zemljama takozvanog realnog socijalizma ve?ina intelektualaca prilago?avala režimu, jer su želeli da žive udobno, da imaju sinekure, da dobijaju stanove…

– To je bio stav te ve?ine: budi uz svaku vlast, ako ti ona omogu?uje da dobro živiš – navodi David.

Državni neprijatelj Trifunovi?

Tvit Sergeja Trifunovi?a

Glumac Sergej Trifunovi? jedan je od retkih koji se danas oglašavaju i bez pardona komentarišu aktuelnu vlast i njene postupke, što je zauzvrat dovelo do toga da je fakti?ki proglašen za državnog neprijatelja. Teofil Pan?i? kaže da Trifunovi? ne ?uti jer je dovoljno hrabar, etabliran i nezavisan, te da to ne radi o?ekuju?i neku funkciju.
– Ali ljudima koji su u nekoj sasvim druga?ijoj situaciji, kojima od toga zavisi nešto, oni ?e triput razmisliti pre nego što nešto kažu – kaže Pan?i?.
Želimir Žilnik podse?a da se sli?na matrica ve? dešavala.
– Ne mislim da to stigmatizovanje kome su izloženi svi koji dignu glas, kao i pomenuti Sergej Trifunovi?, da je to nešto što samo pritiska i plaši Trifunovi?a. To stigmatizovanje, re?nik koji se upotrebljava, histerija, ona mora da plaši i te koji su to napisali. Oni znaju da ?e morati da se sakriju pod zemlju, kao što su pod zemlju sakrili svoje biografije svi oni koji su pisali u „Odjecima i reagovanjima“. Jer „Odjeci i reagovanja“ iz devedesetih godina su imali sli?an re?nik i tu su, nažalost, u?estvovali i neki intelektualci koji se tog svog nasle?a ne se?aju i stide. To ?e se desiti i sa ovim sada – kaže Žilnik.

Dodaje da i danas beneficije dobijaju pojedinci koji su bliski vlastima, te da se uglavnom finansiraju podobna udruženja, pojedinci ili ?asopisi, iako manja, nedovoljna sredstva nekad stignu i do nezavisnih umetnika.

– Oni koji su na vlasti svuda su u te bitne institucije postavili svoje ljude, koji rukovode ?itavom kulturom. I ako vi imate Ministarstvo kulture, koje radi po direktivama neke partijske, politi?ke strukture, onda je „normalno“ da se tako nešto doga?a – kaže David.

Podse?a da se u nekadašnjem jednopartijskom sistemu vodilo ra?una o kadrovima, pa ljudi bez potrebnih kvalifikacija nisu mogli da do?u na odre?ena mesta.

– Imamo opet partokratsku državu, jednu partiju, mnogo goru od one partije koja nam je nekad rukovodila. Mogu da govorim o tome, jer sam dobar deo svog života proveo u jednopartijskom sistemu. Tada se vodilo više ra?una o kulturi i ljudima iz kulture nego što se danas vodi. Danas vam prosta?ki jednostavno kažu: dobili smo na izborima i možemo da radimo šta ho?emo. Danas caruju rijaliti, prostakluk, primitivnost, to je nešto što je postalo naša kulturna svakodnevica – kaže David.

Oni koji nemaju direktne koristi u vidu sinekura i nameštenja ?ute preventivno, smatra Pan?i?.

– Ako nisu dobili pare jednom, ra?unaju: ako se pobunim, ne?u dobiti nikad. A ovako, ako o?utim, možda slede?i put. Možda neko vodi evidenciju, pa ?u biti bolje sre?e. Bojim se da nekome ovo objašnjenje zvu?i banalno, ali na žalost vrlo ?esto se ta banalna objašnjenja pokazuju kao najbliža istini, jer imamo posla sa banalnim ra?unicama – navodi Pan?i?.

Vegel upozorava da u kulturi vlada neka vrsta formalne lojalnosti, i to ne lojalnosti prema ideji neke partije ili vrednosnom sistemu, nego malim krugovima i li?nim poznanstvima.

– Nema razlike izme?u ideja, samo formalno, nego upravo neke veze, vezice, snalažljivost, kvazilojalnost… To je, u stvari, jedan bu?kuriš. Ideje su razvodnjene, nemaju više neku autenti?nu vrednost. To polagano prolazi i u kulturu, i kulturni radnici postaju izuzetno oprezni, ?ute, uplašeni su – kaže Vegel.

Duga tradicija ?utanja

Režiser Želimir Žilnik ocenjuje da je kultura ?utanja deo ovdašnje tradicije i da se uvek pojavljuje u situacijama kada su na vlasti garniture koje su, s jedne strane autoritarne, a s druge neuspešne, i koje su nesigurne u pogledu svojih kvalifikacija, znanja i rezultata.

– Rezultat tog ?utanja bila je, s jedne strane, kontrola medija, s druge strane brutalnost diskvalifikacija i napada na svakog ko pisne – kaže Žilnik za VOICE, podse?aju?i da je godinama trajala zabrana emitovanja, pa ?ak i pominjanja filmova poput „Misterije organizma“,“Rani radovi“, „Kad budem mrtav i beo“ ili „Zaseda“, uprkos tome što su njihovi autori svojim ugledom dizali i ugled zemlje po svetu. Sli?ni mehanizmi i danas vladaju, samo brutalniji.

Želimir Žilnik: Sli?ni mehanizmi kao u vreme jednopartijskog sistema, samo su danas brutalniji

– Da li je to zbog toga što su ljudi plašljivi ili zbog toga što je sistem imao mehanizme da bude, s jedne strane prete?i, a s druge strane da zatvori sve slavine? Ja mislim ovo drugo. Rediteljima su oduzimani pasoši, a Živojin Pavlovi?, koji je bio profesor Akademije, premešten je u špajz gde se drže kamere i stativi i re?eno mu je – ti ?eš sada biti ?ovek koji izdaje naloge za opremu. To su relatvno surove mere. E sad, šta ?e mladi ljudi, njegovi studenti, da urade i kažu kad vide to? Oni ?e jednostavno da se povuku. S druge strane bilo kakvo dizanje glasa izazivalo je cunamije napada, razume se malo razli?ite retorike nego današnje, ali prakti?no sa istim namerama – da se pokaže da je vlast nedodirljiva, da su odluke garniture neupitne i da se pokaže da ?e svako ko pisne biti sklonjen iz javnosti – kaže on.

Apatija i neznanje

Filip David se prošle godine, primaju?i nagradu za Najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji, javno ogradio od prisutnog Tomislava Nikoli?a i njegovog delanja tokom devedesetih. Osim pojedina?nih glasova podrške i sramnih napada u kojima su mu prebrojavali krvna zrnca, nije bilo masovnog istupa „kulturnjaka“ u njegovu odbranu. Rezultat – slede?e godine nagrada, koju je trebalo da primi Dragan Veliki?, ukinuta je bez ve?e pompe. David to tuma?i apatijom koja je zavladala na svim nivoima, od studentskih do umetni?kih udruženja.

Dodaje da je sada sve na pojedincima, ali da to i ne mora da bude loše.

Za vreme Miloševi?a bilo nade

Sagovornici VOICE-a saglasni su da je za vreme vladavine Slobodana Miloševi?a bilo istih izazova i teško?a, ali da je postojala i nada. Filip David isti?e da je tadašnja pobuna intelektualca bila moralni, a ne politi?ki stav.
– Nije zavisio od toga da li sam za ovu ili onu partiju, nego jedan ?ist moralni stav da se zaustavi i spre?i to što je dolazilo. U tom smislu sam sa par svojih prijatelja i kolega pokušavao sve da u?inim da, zapravo,  ako i do?e do razlaza Jugoslavije, da to bude mrnim putem – kaže David.
Podse?a da su sa tom idejom osnivani Nezavisni pisci Jugoslavije, Forum pisaca, pa Beogradski krug kao i prvi Nezavisni sindikat.
– Pokazalo se da je ta policijska snaga, volja, sila koja se pretvorila u oružanu silu, bila ja?a od svakog pojedinca i svakog sli?nog udruženja. Ali to ne zna?i da se treba zaustaviti i predati se. To je jedan moralni stav koji vam ne dopušta da, ako ste javna li?nost i ako imate priliku da govorite, da se zavu?ete u mišju rupu i da ?utite kao da se oko vas ništa ne doga?a – isti?e David.
Želimir Žilnik kaže da smo u to vreme svi mogli da vidimo i ratna razaranja i plja?ke, ratne zlo?ine, ali i mirovne inicijative me?unarodne zajednice, nakon ?ega je javnost imala nadu da ?e se to nekako srediti i da ?e se rat završiti.
I Laslo Vegel ocenjuje da je za vreme Miloševi?a bilo više optimizma u društvu.
– Ljudi su mislili da ako nešto progovore i ako javno istupaju, da ?e to onda promeniti stvarnost. Ali sada je taj optimizam nestao i mi smo sada društvo letargije – ocenjuje Vegel.

Dovoljno je da imate pojedince ?iji glas nešto zna?i, pa da se situacija po?ne vremenom menjati – kaže on.

Žilnik misli sli?no, isti?u?i pri tom da imamo jednu od najkreativnijih, najhrabrijih i najproduktivnijih grupu intelektualaca koji ne ?ute.

– Ono što pišu Teofil Pan?i?, Biljana Srbljanovi?, Miloš Vasi?, Dragoljub Žarkovi?, Viktor Ivan?i? ili književnici, od svakodnevnih kolumni Svetislava Basare pa do Marka Vidojkovi?a i mog prijatelja Nenada Rackovi?a, to je literatura kriti?nija, kreativnija, direktnija nego išta što se pisalo u poslednjih šezdeset godina – kaže Žilnik.

Postsocijalisti?ki autoritatizam

Žilnik ukazuje da je u postsocijalisti?kim zemljama na delu novi autoritarizam koji dovodi na vlast diktatore, a kao primer navodi Poljsku, u kojoj ministarstvo kulture i cela politi?ka garnitura idu ka srednjovekonvnom religioznom zanosu i falsifikatima istorije, uz potpunu negaciju svih dostignutih umetni?kih sloboda, a sli?no je, kaže, i u Ma?arskoj i Srbiji.

– Živimo u momentu kada na vlasti imamo ostatke režima koji je krenuo u nacionalisti?ku i ratnu retoriku i izgubio sva ?etiri rata, ali se ne suo?ava sa gubitkom tih ratova. Ali gubitak svih ratova na svetu podrazumeva konsekvence – kaže Žilnik.

Vegel isti?e da u svim poskomunisti?kim društvima vlada sli?na letargija, jer umetnici više ne veruju da njihova re? uopšte nešto vredi, te da vlada parakultura.

– Nije ni ?udo da ni kulturni radnici više nemaju vere u sebe. Veliki deo kulturnih radnika možda i ?uti samo zbog toga što želi da preživi – kaže Vegel.

Nerazumevanje kulture od strane politi?kih elita Žilnik ilustruje golgotom koju prolazi njegov „Tera film“ koji, iako privatizovan po zakonu, postaje meta prethodne pokrajinske vlasti koja je u?inila sve da ga opet podržavi. Dodaje da taj posao nastavlja i nova, naprednja?ka vlast.

– Tu postoji jedna vrlo ?vrsta sprega i konsenzus: otmi sve što možeš, a uništi sve što ima neko dostojanstvo koje nam preti, jer ?e možda nešto iz naše prošlosti izvu?i na svetlo dana – kaže on.

Nema lakog rešenja

Filip David: Bilo bi važno da mladi pisci, koji nemaju hrabrosti, progovore o vremenu u kojem živimo

Filip David o?ekuje od mla?ih pisaca, kojima nedostaje hrabrosti, da se u javnom životu politi?ki i moralno opredele i javno kažu šta misle o ovome u ?emu danas živimo. Teofil Pan?i? kaže da nema jednostavnog rešenja, ve? da postoji samo dugoro?ni, naporni, kontroverzni, ali jedini isplativ put – da se insistira da na tome šta su prava i odgovornosti svakog pojedinca.

– I vlasti na svim nivoima, grada, pokrajine, republike, kao i kulturnih institucija i svega drugog. I, prosto, ne bojati se, ne deliti taj malogra?anski strah od politi?kog u umetnosti. Politika i umetnost su neodvojivi. Kod nas se sve to banalizovalo, pa se smatra da je politika kad si ?lan neke stranke. Politika je mnogo više od toga; biti politi?ki angažovan zna?i, naprosto, biti svestan gra?anin – kaže Pan?i?.

Dodaje da razume da neko bez obrazovanja ne shvata da je njegov položaj u životu direktno ovisan o politi?koj  konstelaciji u društvu, ali da intelektualac i umetnik moraju imati tu vrstu svesti.

– Ako je ne ispoljava, samo zna?i da je ili ne?im ucenjen ili da sam svojevoljno pristaje na jednu vrstu pozicije sponzoruše – zaklju?uje Pan?i?.

Dalibor Stupar (VOICE)
Nalovna fotografija: pixabay

Podelite ovu stranicu!