Sudbine dece-vojnika i njihovih žrtava

17 Nov 2012

Danas su izbori u Sijera Leoneu, zemlji koja je mnogo napredovala od kraja građanskog rata pre deset godina. Ipak, bivšu decu-vojnike još uvek prate njihovi zločini, a žrtve već deset godina čekaju obeštećenje

Mahmud Sesaj (ime je promenjeno) ume da se služi alatom. Zna kako da zameni gume na belom terencu ispred radionice, ili da promeni ulje i proveri motor. Ali njegov alat je ranije bila mačeta – odseca je ljudima glave. Mahmud je jedan od 10.000 bivših dece-vojnika. Teško je to prihvatiti sada, deset godina kasnije: mladić u plavom kombinezonu, na početku dvadesetih, izgleda kao i drugi šegrti u radionici. Lokalna humanitrana organizacija u gradu Makeni na severu zemlje mladim ljudima nudi priliku da postanu kuvari i mehaničari. Nemačka humanitarna organizacija „Hleb za svet“ podržava taj program. Ali Mahmud Sesaj ne želi da govori o prošlosti pred svojim kolegama. Razgovaraće sa nama ispred radionice.

Ubio svoju porodicu

„Živeo sam kod tetke u okrugu Tonkolele“, seća se Mahmud Sesej. Pobunjenici su njih dvoje kidnapovali i odveli iz sela. Dali su dečaku droge i prisilili ga da se priključi pobuni. Kratko vreme nakon toga, napao je sopstveno selo kao pripadnik pobunjenika. Njegov ujak i još nekoliko rođaka su tom prilikom zarobljeni. „Moj komandant mi je naredio da ubijem zatvorenike. Nisam hteo. Tada je uzeo nož, pritisnuo mi ga uz vrat i zasekao mi kožu“, seća se Mahmud Sesaj, dok gleda u zid. „Bio sam tužan, jer su moj ujak, moj brat i poznanici mojih roditelja bili među zatvorenicima. Moj pretpostavljeni je vikao i pretio da će me ubiti ako ne izvršim naređenje. Upucao sam ih mojim oružjem i plakao sam.“

Borci Ujedinjenog fronta revolucije primorali su skoro 10.000 dece na takva dela tokom građanskog rata od 1991. do 2002. Imali su podršku liberijskog šefa države Čarlsa Tejlora, koji je uz pomoć Ujedinjenog fronta želeo da kontroliše rudnike dijamanata u susednom Sijera Leoneu. Međunarodni tribunal ga je zato osudio na doživotnu robiju. Prvi čovek pobunjenika Fodaj Sanko, nekadašnji oficir regularne vojske, umro je 1993. od posledica šloga. Mahmuda Sesaja i druge bivše decu-vojnike posledice rata i danas prate.

Pomirenja nema

Uz to, on je imao mnogo sreće. Na radiju je čuo za program obrazovanja organizacije MADAM i prijavio se. „Kada bi me neko sada regrutovao za grupu pobunjenika, odbio bih. Sada znam dovoljno da nešto postignem u životu“, kaže on i po prvi put se široko osmehuje. To ga čini izuzetkom. Dobar deo nekadašnje dece-vojnika nema obrazovanje. Veliki broj njih vozi taksi, radi sezonski ili prosi.

Mnogi nekadašnji borci su na margini društva i deset godina nakon rata. Još od 2004. Komisija za istinu i pomirenje Sijera Leonea zalaže se nacionalni dijalog. Žrtve i počinioci bi trebalo da – kao u Južnoafričkoj republici – razgovaraju. Taj proces, međutim, nije zaživeo. Odnosno, nekadašnji borci poput Mahmuda Sesaja ostaju van društvene zajednice. On se do danas nije vratio u svoje rodno selo – plaši se osvete. Ni njegov otac ne želi da ima bilo kakve veze sa njim. Mahmud je ga slučajno sreo u Makeni posle rata. „Nije imao ništa da jede, i ja sam mu doneo hranu. Odbio je moj poklon, i rekao da mu ja više nisam sin“, kaže Sesaj dok zadržava suze.

Svakodnevna borba žrtava

Deo žrtava dece-vojnika živi odmah iza ugla, u Makeni. Stotinu metara od MADAM radionice za obrazovanje, nalazi se takozvani logor ljudi nad kojima je izvršena amputacija. Vlada i organizacije za humanitarnu pomoć podižu takva naselja po celoj zemlji, još od kraja rata, da bi se kako-tako pobrinuli za oko 27.000 takvih žrtava. Logor se ističe malim, jednospratnim kućama, koje su sve ofarbane u žuto. Deca se igraju između koliba, stariji se u hladu kriju od vrućine.

U jednom malom gradu kao što je Makena, bivši borci i žrtve rata susreću se svaki dan. „Znam da je i ovde bilo pobunjenika, kao i svuda u Sijera Leoneu. Ali ne znam da li su neki od njih pripadali grupi koja mi je ovo uradila. Prepuštam bogu da me brani“, kaže Asama Koroma. Ona ima malu radnju u logoru. Ne misli na osvetu, iako – osim predvodnika Ujedinjenog fronta – niko od bivših boraca nije odgovarao. „Mora se nekad i oprostiti“, kaže Koroma.

Obećanja umesto novca

Adama Koroma živi bez leve podlaktice već 14 godina. Pobunjenici su jedne noći napali njeno selo i odsekli joj šaku i deo ruke. Sa patrljkom koji je krvario prepešačila je tri kilometara do najbliže ulice. „Tu sam srela jednu patrolu nigerijskih vojnika koji su me povezli u Fritaun.“ Tek je u prestonici zemlje dobila medicinsku negu. Početkom 2004. godine, dve godine nakon kraja rata, Komisija za pomirenje preporučila je da se svi ratni invalidi obeštete. Program je trebalo da košta oko deset miliona evra. Ali nadležnim ustanovama nedostajao je novac.

U izbornoj kampanji dve najveće partije ponovo obraćaju pažnju na ratne invalide. Trenutno vladajuća stranka APC najavljuje mesečnu penziju, ukoliko ostane na vlasti. Adama Koroma više ne veruje takvim obećanjima. U svojoj radnji prodaje voće i povrće. Naučila je da živi sa svojim fizičkim nedostatkom – kada mušterija kupuje pirinač, ona drži kesu u desnoj ruci a levim patrljkom sipa pirinač. Šta je pokreće? „Želim da moja deca i mladi ljudi u ovoj zemlji dobiju dobro obrazovanje. To je najbolji način da se spreči neki novi rat.“

(Daniel Pelc/Darko Janjević, Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!