Sudbina proteranih Nemaca

09 Jan 2014

Oko trinaest miliona Nemaca je na kraju Drugog svetskog rata bilo primorano da potraži novi dom. Oni su od 1944. godine, proterani iz istočnih krajeva Evrope, koji su nakon rata pripali Češkoj i Poljskoj

Do 70 kilograma po osobi. Više nisu smeli da ponesu, kada su krajem maja 1946. godine bili „transportovani“. Nekoliko meseci pre toga Ema, majka Libharda Franka, primila je odluku ?ehoslova?kih vlasti. U njoj je stajalo kako je odlu?eno da ona i njena porodica budu iseljene iz mesta Švarcvaser (današnja ?erne Voda) u ?eškoj. Franke je tada imao 14 godina. I danas, sa 82 godine, dobro se se?a tog dana, kada je sa mla?im bratom i sestrom, majkom i bakom morao da napusti rodni kraj.

Održati se?anje živim

Milionima Nemaca se u metežu rata i na kraju rata dogodilo isto što i Franku. Re? je o Nemcima iz Isto?ne Pruske, Pomeranije, Šlezviga, Sudeta, koji su morali da napuste svoju domovinu. Koalicionim ugovorom nove vlade u Berlinu ustanovljen je Dan se?anja na sudbine prognanih i iseljenih. Na stranici 113 koalicionog ugovora se navodi: “Ovim danom održavamo se?anje upozorenja na beg i izgon”. Erika Štajnbah, predsednik Saveza prognanih smatra da je to ?in koji je davno trebalo da se dogoditi.

Ona smatra da je re? o temi koja se ti?e svih iako je re? o regionima, koji ne pripadaju današnjoj Nema?koj. Ona je na Tviteru napisala kako je ovo proterivanje bilo najepohalniji preokret za Nema?ku od tridesetogodišnjeg rata. Savez, na ?ijem je ona ?elu, od 2002. godine se zalaže za uvo?enje Dana se?anja. Istorija proteranih Nemaca jedna je od najve?ih prate?ih tragedija Drugog svetskog rata.

“Gubitnici” su bili nepoželjni

Kada je Libhard Franke 1932. godine ro?en u mestu Švarcvaser, ono je pripadalo bivšoj ?ehoslova?koj. Tamo se govorio isklju?ivo nema?ki, kaže Franke. ?ehoslovaka je bilo sasvim malo. U septembru 1938. godine je Minhenskim sporazumom to podru?je pripojeno Nema?kom carstvu. Godine 1945. kapitulacijom Nema?ke, tamo za “gubitnike” više nije bilo mesta. Brojni su, poput porodice Franke, postali žrtve progona, koji je naredila država. Politi?ka osnova za to bila je uspostavljena Zaklju?cima iz Potsdama, koju su 1946. godine dogovorile savezni?ke sile. Tom prilikom je dogovoreno da nema?ki gra?ani iz ovakvih regiona moraju prisilno da budu preba?eni u Nema?ku. Neki smatraju da je to bilo etni?ko ?iš?enje.

Osam miliona ljudi više

Ljudi su na nova odredišta bili transportovani u vagonima za stoku i raspore?eni u Zapadnoj Nema?koj, i to u podru?jima koja su bila pod sovjetskom upravom. “Postojali su i prihvatni centri”, kaže Manfred Kitel, direktor fondacije “Beg, proterivanje, pomirenje”. “Neki su najpre u tim centrima bili smešteni i bili su podvrgnuti uslovima nehumanog rada”, kaže Kitel. On kaže da je posebno bilo loše stanje u jugoslovenskim prihvatnim centrima u kojima su bile smeštene Dunavske Švabe.

Libhard Franke i njegova porodica su imali sre?e. Nakon tri dana završeno je njihovo putovanje u južnonema?kom Kuernbahu, koji je udaljen 50 kilometara od Štutgarta. “Ljudi su jednostavno dovedeni u opštine gde su bili primorani sami da pobrinu za smeštaj”, kaže Franke. Oko osam miliona ljudi bilo je smešteno širom Zapadne Nema?ke. ?etiri miliona u podru?jima koja su kasnije bila deo Nema?ke Demokratske Republike (DDR).

“Novajlije” su važile za okupatore

Doma?i stanovnici su morali da ustupe svoje sobe ili delove stana doseljenicima. “Bila je to enormno optere?uju?a situacija za sve koji su u njoj u?estvovali”, prise?a se 82-godišnji Franke. Krajem 1946. godine njegov otac vratio se iz zato?eništva. On je tokom rata služio u jednoj nema?koj jedinici smeštenoj u Danskoj. Kao kamenorezac po profesiji Oto Franke je vrlo brzo ponovo našao posao. Tako je po?eo da radi na obnovi porušenih crkava. Zahvaljuju?i tome njegova situacija bila je daleko bolja nego u slu?aju drugih, priznaje danas njegov sin.

Brojni su pri tome imali gorko iskustvo jer su u novoj domovini bili vi?eni kao okupatori. Ali obnova i ekonomsko ?udo u posleratnom vremenu bi bili nemogu?i bez doprinosa brojnih proteranih Nemaca, smatra Manfred Kitel.

Priznanje isto?nih granica

Tokom godina je mnogo toga izgubljeno – dijalekt, obi?aji i tradicija. Od 1950. godine su se brojni prognanici organizovali u tzv. pokrajinske timove. “Ove organizacije su postojale kako bi sa?uvale se?anje na kulturu i istoriju izgubljene domovine, ali i kako bi artikulisale politi?ke zahteve”, objašnjava Kitel. Mnoge od ovih organizacija su pomogle i pri procesuiranju brojnih gubitaka. One su negovale bliske odnose, pre svega sa socijaldemokratama.

Krajem 60-tih godina prošlog veka, došlo je do preloma kada je tadašnji kancelar Vili Brant priznao isto?ne granice zemlje. Tada je za brojne, koji su još verovali u povratak u domovinu, umrla svaka nada. Od tada su ove organizacije po?ele da neguju odnose sa strankama poput CDU i CSU. Danas širom Nema?ke postoji 20 takvih organizacija. Mnoge se bore sa sve manjim brojem ?lanova.

Nova okolina zahteva prilago?avanje

Za Libharda Frankea takav razvoj doga?aja ne predstavlja iznena?enje. On smatra da se odre?ene stvari mogu zadržati u životu samo ukoliko su deo odre?ene zajednice. Onog trenutka kada se ljudi na?u u novom okruženju normalno je da više nema odziva. “Tome se morate prilagoditi”, smatra Franke.

Uspostavljanjem Dana se?anja tradicija doduše ne?e biti o?uvana, ali ?e se na taj na?in mnogi barem podsetiti na sudbinu velikog broja ljudi. Sada se vodi diskusija o tome koji bi datum trebalo izabrati za Dan se?anja. U igri je “Dan domovine”, koji se ve? decenijama obeležava prve sedmice u septembru, ali i Svetski dan izbeglica – 20. jun.

(Nastasja Štojdel, Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!