Stranci u vojvođanskim njivama, realnost ili fobija

05 Oct 2009

Strah da će stranci za bagatelu pokupovati vojvođanske oranice, što će im za koju godinu omogućiti Sporazum o sta…

PšenicaStrah da će stranci za bagatelu pokupovati vojvođanske oranice, što će im za koju godinu omogućiti Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju itekako je prisutan i među vojvođanskim seljacima i u agrarnoj struci i nauci, ali sudeći po tome kako stvari sada stoje, apsolutno nije opravdan.
– Bilo koji građanin EU će od 2013. godine moći da kupuje naše njive, a pritom, ako ne želi, neće ni morati da ih obrađuje i da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom – rečenica je kojom se najčešće sažima suština ovog pitanja i koja u najmanju ruku izaziva bes naših paora. Dakako, bezrazložan. Iz najmanje tri razloga. Kao prvo, nije tačno da će pravo na naše oranice stranci dobiti za četiri godine. Drugo – oni su već došli i godinama gazduju našim njivama, a treće – uopšte ne pokazuju zainteresovanost za naše poljoprivredno zemljište.
Krenimo od dogovora s Evropom i naših zakona. Pitanje prava sticanja i uživanja svojine na nepokretnostima stranih pravnih i fizičkih lica uređeno je članovima 53. i 63. SSP-a. U članu 63. definisano je da će u roku od četiri godine Srbija osigurati isti tretman za državljane EU kao i za svoje državljane. Međutim, u važećem Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, stranim pravnim i fizičkim licima zabranjuje se kupovina. To znači da će u periodu od četiri godine od stupanja na snagu SSP-a ova odredba zakona morati da se uskladi sa Sporazumom. Takođe, članovi SSP-a koji regulišu ovu materiju nisu deo Prelaznog sporazuma, što znači da će realan rok za prilagođavanje biti najmanje sedam godina. Naime, potreban je određeni period da zemlje EU ratifikuju SSP, a od tada teče rok od četiri godine.
Da ne bi bilo zabune, strane gazde su i do sada ulazile u naše oranice, ali na drugi način, i sve po zakonu. Ako nije moglo po jednom, onda su se hvatali drugog, pa tako još od 2001. godine prodajemo njive strancima uz befel države. Oni su, naime, mogli i učestvovali su u privatizaciji kombinata tako što su registrovali kompanije u Srbiji, čime ona postaje domaće preduzeće i samim tim ima potpuno ista prava kao i sve ostale ovdašnje firme. Takođe su mogle da prave konzorcijume sa domaćim preduzećima i licima i da na taj način učestvuju u privatizaciji. Pre osam godina Zakon o privatizaciji omogućio im je da kupuju naša poljoprivredna preduzeća, a oni nisu dugo čekali, ali nisu ni navalili u pazar. Po zvaničnom tumačenju Agencije za privatizaciju, onaj ko kupi poljoprivredni kombinat, kupuje i društvene njive, dok one u državnom vlasništvu dobija samo na korišćenje. Tako su, iako je Ustavom zabranjena prodaja oranica strancima, gazde iz inostranstva na mala vrata ipak došle u posed poljoprivrednog zemljišta. Ruku na srce, dosad i nije bilo otimačine za naše atare, odnosno kombinate, jer još uvek mogu samo njih da kupuju (ostale su mogućnosti još uvek teoretske ili je neminovno žestoko “muvanje”). A čak da stranci pokupuju sve kombinate, u ruke im ne može pasti više od 240.000 hektara od 1,65 milion, koliko ih u Vojvodini ima. Međutim, i ovih 240.000 hektara je samo teorija, jer dosadašnji tok privatizacije pokazuje da su kupci kombinata u ogromnoj većini slučajeva domaći biznismeni. Ali, u narednim godinama, kada budu mogli da ulaze i u seljačke njive, situacija bi se mogla promeniti. Možda, ali i paori kažu da je to malo verovatno, jer kada nisu kupovali stotine hektara u komadu, šta će im sitne seljačke parcele?
A njima cena raste pa smo po tome već preskočili neke članice EU: u Slovačkoj, recimo, hektar košta između 4.000 i 5.000 evra, a kod nas, u okolini Novog Sada je od 5.000 do 10.000 evra.
Voja Malešev, predsednik Kluba 100P plus, ne očekuje da će za vojvođanske njive biti otimačine u skorije vreme ali ocenjuje da se u ovom delu Sporazuma ipak nismo pokazali kao dobri pregovarači.
– Imamo male posede, i ovde nema šta da traži onaj ko želi 100 jutara. Neće on kupovati zemlju na 30 mesta. Naši seljaci imaju najviše tri-četiri hektara, a to strance koji su u ozbiljnom poslu ne zanima. Međutim, problem je u suštini ozbiljan, i to kako smo ovaj deo sporazuma ispregovarali će nam se obiti o glavu. Mađari već gazduju njivama u Čurugu, Gospođincima, Slovenci u Bašaidu, Englezi u Srpskoj Crnji…, i to zahvaljujući našim zakonima, odnosno kojekavim tumačenjima tih dokumenata. Inače, zakoni ne važe za sve isto, pa tako ja, koji živim u Kaću, ne mogu da zakupim zemljište u Budisavi i Kovilju, a hrvatski biznismen Ivica Todorić može gde hoće – kaže Malešev, pitajući se zašto iz evropskog zakonodavstva nismo prepisali ono što je dobro za nas. – Na primer, u nekim evropskim zemljama u zakonu stoji da stranac može da kupi poljoprivredno zemljište, ali samo pod uslovom da je 25 godina proveo u toj zemlji. Čija će za nekoliko godina biti naša zemlja?
Na severu Bačke nema zemlje u ponudi. Interesovanja ima, rekli su nam paori iz ovog dela Vojvodine, ali za njive se, po običaju, zanimaju oni koji nisu iz poljoprivrede, a hektar zemlje u okolini Subotice sada košta od 4.000 do 6.000 evra. Zemlji je za godinu dana cena porasla, a posedi su, kao i svuda, mali. Međutim, ovaj skok cena nema mnogo veze s tim što će za četiri, odnosno koju godinu više, strancima biti omogućeno da kupuju oranice u Srbiji.
I bivši ministar poljoprivrde, konsultatnt FAO Goran Živkov ukazuje na činjenicu da stranci nisu pokazali zainteresovanost za naše poljoprivredno zemljište.
– Za razliku od svih drugih zemalja bivšeg SSSR-a i zemalja istoč nog bloka, sem Poljske, gde je najveći deo zemljišta bio u državnom vlasništvu, kod nas samo 15 procenata oranica se već nalazi ili će se u budućnosti naći na tržištu. Preostalih 85 procenata je u privatnom vlasništvu, i uglavnom se radi o usitnjenim posedima, razbacanim po ataru, obično sa nekoliko vlasnika – kaže Živkov dodajući da se deo poljoprivrednog zemljišta, koji je nekada bio u društvenom vlasništvu, već našao na tržištu kroz proces privatizacije kombinata. – Istina, preostale su još dve značajne ponude. Prva je likvidacija starih zadruga, koje imaju vlasnišvo nad zemljištem (površine od oko desetak većih kombinata), a drugi je kada država reši da proda svoje poljoprivredno zemljište (oko 6-8 odsto od ukupnog zemljišta). Prva će se desiti kada neko odluči da konačno razreši problem starih zadruga, što će biti verovatno – nikad, a druga, verovatno isto kada i prva, jer prethodno se mora sprovesti restitucija, a onda još državi valja da odluči da napusti sadašnji koncept da se poljoprivredno zemljište ne prodaje nego da se izdaje u zakup.
Po Živkovu, međutim, ključno je to što je poljoprivredno zemljište mnogo profitabilnije kupiti u Rumuniji, Bugarskoj ili Mađarskoj. Jer, to su zemlje sa jasnom agrarnom politikom (za razliku od naše), zemlje koje su deo EU pa samim tim je pristup tržištima i subvencijama potpuno otvoren a cena zemljišta je vrlo približna, pa u mnogim slučajevima i niža nego kod nas.
Mi smo, napominje naš sagovornik, mnogo drugačiji od zemalja gde to pitanje zaista jeste bilo aktuelno, kao što su zemlje istočnog bloka a sada članice EU, i to iz dva razloga: Prva razlika je u tome da je u njihovom slučaju najveći deo poljoprivrednog zemljišta bilo u državnom vlasništvu, pa su se u kratkom vremenskom periodu velike površine zemljišta našle na tržištu prodaje. Zato je postojao strah da domaći farmeri, koji su se tek formirali, neće moći da se takmiče sa strancima. Sve ove zemlje se tražile i dobile derogacije da određeni vremenski period stranci ne mogu da kupuju zemljiše.
Druga razlika je što su stranci kod njih hteli da dođu – a kod nas neće, upozorava Živkov.
Recimo i da oni koji su s Evropom pregovarali očekuju da će primena SSP umnogome promeniti dosadašnju praksu jer su se, činjenica je, vojvođanskih oranica dokopali domaći tajkuni i to zabagatelu. U Kancelariji za pridruiživanje EU očekuju da će se do primene dela SSP-a koji se bavi ovim pitanjem stvoriti konkurencija koja će uticati i na cene. A u tome da stranci kupuju poljoprivredno zemljište nema ničeg lošeg. Tako se radi u EU, to je uslov za sve zemlje koje ulaze u Uniju, a i u članicama važe isti principi.

“Muvanje” skupa rabota

Nedavno su, u setu agrarnih zakona, usvojene i izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Tako je promenjen i deo koji se odnosi na promenu namene zemljišta.
– Za privremenu promenu, radi eksploatacije mineralnih sirovina i sličnog, plaća se 50 odsto tržišne vrednosti poljoprivrednog zemljišta i podrazumeva se vraćanje zemljišta u prvobitno stanje. Trajna promena namene u građevinsko zemljište, zahteva urbanistički akt kojim se zemljište prevodi u građevinski reon, a promena namene se plaća u iznosu 20 odsto vrednosti građevinskog zemljišta, koje je nekoliko puta skuplje od poljoprivrednog. Uslovi za promenu namene su slični i u okolnim zemljama.

Ko nam je došao?

Od stranih gazda do sada su najviše prigrabili Irci – investicioni fond “Baltik properti” obrađuje oko 9.000 hektara zemlje. Većinski su vlasnici poljoprivrednih preduzeća “Vojvodina” iz Bačkog Brestovca, “Feketić” iz Feketića i “Sombor” iz Sombora…
Irci nisu jedini stranci koji su kupili neki vojvođanski kombinat i s njim oranice. Hrvatski “Agrokor” kupio je beogradski “Frikom”, u miraz dobio i 1.469 hektara zemlje, većinom u Pančevačkom ritu, to jest s ove strane Dunava, a onda i zrenjaninski “Dijamant”.
Engleska kompanija “Karnvel” pazarila je novocrnjanski poljoprivredni kombinat “Jakšićevo”, a s njim i 1.380 hektara društvenih njiva…

(www.autonomija.info)

Podelite ovu stranicu!