Staša Zajović: Vojvodina mora da se oduži Vukovaru i sebi

18 Nov 2016

Povodom 25. godišnjice od razaranja Vukovara

Izložba fotografija ”Vukovar – ubijanje jednog grada” autora Srđana Veljovića otvorena je u petak u galeriji “Šok koridor 22” u Novom Sadu i trajaće narednih mesec dana. Kako su saopštili organizatori, novosadska Art klinika i Žene u crnom iz Beograda, izložba iznosi na videlo ono što većina ljudi u Srbiji nije želela niti želi da zna: zločine u Vukovaru. “Izložba je i čin saosećanja, solidarnosti i odgovornosti prema žrtvama zločina u Vukovaru”, navodi se u pratećem materijalu uz izložbu.

“Izložba govori i pokazuje ono što zapravo ogromna većina ljudi u Srbiji niti želi, niti je želelo i plašimo se da neće ni želeti da vidi. Neće želeti da prihvati ni da je odgovornost Srbije za rušenje Vukovara ogromna i da na krivičnom nivou pravda nije zadovoljena, da u kulturnom životu Srbije to i ne postoji. Ova izložba je poziva da se iznese na videlo ono što se pokriva, ono što se poriče, a to su zločini u Vukovaru, budući da se navršava 25 godina od ubijanja jednog grada, od činjenice da je Vukovar postao simbol varvarskog uništavanja gradova u ratu, da nažalost ni u Haškom tribunalu niko nije odgovarao za urbicid i kulturocid u Vukovaru. Naša odgovornost prema tome je da nastavimo da izražavamo soilidarnost i da insistiramo na odgovornosti Srbije ne samo na krivičnom planu, već i na kulturnom, političkom, estetskom i mnogim drugim nivoima”, kaže u razgovoru za Autonomiju Staša Zajović, koordinatorka Žena u crnom.

Pretpostavljam da nije slučajno što je izložba baš u Novom Sadu, s obzirom na užasnu ulogu koju je Novosadski korpus imao u rušenju Vukovara?

Da, naravno. Ali, u Novom Sadu i Vojvodini je ogroman broj muškaraca – što voljno što prisilno – bio odveden na ratište u Vukovar i ja mislim da je to jedna od velikih trauma ljudi u Vojvodini, koju – plašim se – duboko potiskuju, a to može da proizvede jedan efekat transgeneracijske traume, odnosno prenošenja potisnutih, zaboravljenih, prikrivenih trauma na sledeću generaciju. Jer kud god da idem po Vojvodini, čim pomenem Vukovar, svi uzdrhte i svi žele da skrenu pogled i da prestane bilo kakav razgovor o Vukovaru. Mislim da to ne bi smelo da se desi zbog budućnosti mladih naraštaja u Vojvodini. Nije odgovornost samo vojne agresorske sile i paravojnih formacija, već i kulturnih i političkih elita. Vojvodina je mahom glasala za Miloševića i – samim tim – odobrila sve rušilačke pohode. Prvo na Vukovar, čime je ubijena ideja o bilo kojoj mogućnosti zajedništva u Jugoslaviji. Mi koji smo išli u Vukovar i pre rata i sada, znamo šta je taj grad značio za SFRJ, za radnički pokret, za emancipatorski ženski pokret za – nije ni malo banalno – multietnički život, za to što su generacije ljudi iz Vukovara bile mnogo više usmerene prema Beogradu, nego prema Zagrebu. Pred početak rata, najhrabriji izraz i krik za spas Jugoslavije bio je čuveni protest radnica iz Vukovara. Uostalom, baš zato što je bio takav – zato su Vukovar i ubijali.Vukovar

Moj je utisak da generacije koje ne pamte razaranje Vukovara uopšte ne putuju u Hrvatsku, koja je svega 40 kilometara udaljena od Novog Sada, a sam Vukovar jedva nešto više od 70. Kao da to ne doživljavaju kao prostor koji bi trebalo posetiti. Kako to objašnjavate?

Pa nemaju od koga to da čuju. Prosto, nema ni jedna tačka u kojoj se spominje Vukovar. To je stvar privatnog sećanja, privatnog znanja, a od toga pa da to postane javna činjenica može da prođe i stotinu godina. A onda, između toga, generacije budu zarobljene u lažima, u obmanama i u jednoj velikoj emotivnoj nepravdi koja se čini tim generacijama, jer nemoguće je potisnuti, zaboraviti i skrenuti pogled sa toga. Meni je teško i nelagodno što se Vojvodina uopšte ne odužuje jednom gradu koji joj je kulturno, estetski, emotivno… jako, jako blizak. Mislim da će buduće generacije morati da se oduže tom gradu, a moraće i svom dostojanstvu i samopoštovanju da polože račun. Ako se već njihovi roditelji nisu rukovodili glasom savesti, a plašim se da nisu.

Autor Srđan Veljović: Da nam deca više ne ratuju 

Moja potreba je došla iz nekih sasvim ličnih razloga. Sećam se tog vremena jako dobro, ja sam ta generacija koja je bila mobilisana zarad Vukovara. Ja nisam imao neposredna iskustva, ali sam kao fotograf bio na mestima komemoracije u Vukovaru i ovih šest fotografija na – čini mi se – jako dobar način pogađa temu. Ni na koji način se ne određujem prema tome ko je prvi počeo ili tome slično, već kažem da treba da se osvrnemo i da pogledamo šta smo to napravili i kako to izgleda i šta možemo da uradimo, kako se naša deca ne bi bavila opet istom aktivnošću.

Nikola Džafo: Jezivi Novosadski korpus 

Mi smo prijatelji sa Ženama u crnom od devedesetih. Podržavamo tu takozvanu tvrdu liniju do daljnjeg. Mora da se reaguje jer je Novosadski korpus bio tu jedan od udarnih i to niko ne spominje i svi zaboravljaju. To je jedan od najjezivijih problema, a onda je to malo i na savesti i sramota je da na to niko ne reaguje.

Vukovar2Međutim, još je jedna stvar veoma zabrinjavajuća. Uporedo sa zaboravom zločina počinjenih u naše ime, takođe se odvija i zaborav otpora. I to je nepravda prema onome što se dešavalo u Vojvodini, budući da je Vojvodina bila žarište svih građanskih pobuna protiv nasilnog odvođenja u rat, da je dizala svoj glas protiv etničkog čišćenja, protiv nasilnih mobilizacija i odvođenja u rat. Bilo bi pravedno i jedno i drugo: da se govori o zločinima, ali da se govori i o otporu, jer tu nalazimo jedno uporište, oslonac, snagu. Moj ogroman dug je da nikada ne zaboravim da su se građani Vojvodine u selima i gradovima dizali kolektivno i masovno protiv prisilne mobilizacije kao jednog od najvećih zločina protiv mira.

Dinko Gruhonjić