Staša Zajović: Vojvodina mora da se oduži Vukovaru i sebi

18 Nov 2016

Povodom 25. godišnjice od razaranja Vukovara

Izložba fotografija ”Vukovar – ubijanje jednog grada” autora Sr?ana Veljovi?a otvorena je u petak u galeriji “Šok koridor 22” u Novom Sadu i traja?e narednih mesec dana. Kako su saopštili organizatori, novosadska Art klinika i Žene u crnom iz Beograda, izložba iznosi na videlo ono što ve?ina ljudi u Srbiji nije želela niti želi da zna: zlo?ine u Vukovaru. “Izložba je i ?in saose?anja, solidarnosti i odgovornosti prema žrtvama zlo?ina u Vukovaru”, navodi se u prate?em materijalu uz izložbu.

“Izložba govori i pokazuje ono što zapravo ogromna ve?ina ljudi u Srbiji niti želi, niti je želelo i plašimo se da ne?e ni želeti da vidi. Ne?e želeti da prihvati ni da je odgovornost Srbije za rušenje Vukovara ogromna i da na krivi?nom nivou pravda nije zadovoljena, da u kulturnom životu Srbije to i ne postoji. Ova izložba je poziva da se iznese na videlo ono što se pokriva, ono što se pori?e, a to su zlo?ini u Vukovaru, budu?i da se navršava 25 godina od ubijanja jednog grada, od ?injenice da je Vukovar postao simbol varvarskog uništavanja gradova u ratu, da nažalost ni u Haškom tribunalu niko nije odgovarao za urbicid i kulturocid u Vukovaru. Naša odgovornost prema tome je da nastavimo da izražavamo soilidarnost i da insistiramo na odgovornosti Srbije ne samo na krivi?nom planu, ve? i na kulturnom, politi?kom, estetskom i mnogim drugim nivoima”, kaže u razgovoru za Autonomiju Staša Zajovi?, koordinatorka Žena u crnom.

Pretpostavljam da nije slu?ajno što je izložba baš u Novom Sadu, s obzirom na užasnu ulogu koju je Novosadski korpus imao u rušenju Vukovara?

Da, naravno. Ali, u Novom Sadu i Vojvodini je ogroman broj muškaraca – što voljno što prisilno – bio odveden na ratište u Vukovar i ja mislim da je to jedna od velikih trauma ljudi u Vojvodini, koju – plašim se – duboko potiskuju, a to može da proizvede jedan efekat transgeneracijske traume, odnosno prenošenja potisnutih, zaboravljenih, prikrivenih trauma na slede?u generaciju. Jer kud god da idem po Vojvodini, ?im pomenem Vukovar, svi uzdrhte i svi žele da skrenu pogled i da prestane bilo kakav razgovor o Vukovaru. Mislim da to ne bi smelo da se desi zbog budu?nosti mladih naraštaja u Vojvodini. Nije odgovornost samo vojne agresorske sile i paravojnih formacija, ve? i kulturnih i politi?kih elita. Vojvodina je mahom glasala za Miloševi?a i – samim tim – odobrila sve rušila?ke pohode. Prvo na Vukovar, ?ime je ubijena ideja o bilo kojoj mogu?nosti zajedništva u Jugoslaviji. Mi koji smo išli u Vukovar i pre rata i sada, znamo šta je taj grad zna?io za SFRJ, za radni?ki pokret, za emancipatorski ženski pokret za – nije ni malo banalno – multietni?ki život, za to što su generacije ljudi iz Vukovara bile mnogo više usmerene prema Beogradu, nego prema Zagrebu. Pred po?etak rata, najhrabriji izraz i krik za spas Jugoslavije bio je ?uveni protest radnica iz Vukovara. Uostalom, baš zato što je bio takav – zato su Vukovar i ubijali.Vukovar

Moj je utisak da generacije koje ne pamte razaranje Vukovara uopšte ne putuju u Hrvatsku, koja je svega 40 kilometara udaljena od Novog Sada, a sam Vukovar jedva nešto više od 70. Kao da to ne doživljavaju kao prostor koji bi trebalo posetiti. Kako to objašnjavate?

Pa nemaju od koga to da ?uju. Prosto, nema ni jedna ta?ka u kojoj se spominje Vukovar. To je stvar privatnog se?anja, privatnog znanja, a od toga pa da to postane javna ?injenica može da pro?e i stotinu godina. A onda, izme?u toga, generacije budu zarobljene u lažima, u obmanama i u jednoj velikoj emotivnoj nepravdi koja se ?ini tim generacijama, jer nemogu?e je potisnuti, zaboraviti i skrenuti pogled sa toga. Meni je teško i nelagodno što se Vojvodina uopšte ne odužuje jednom gradu koji joj je kulturno, estetski, emotivno… jako, jako blizak. Mislim da ?e budu?e generacije morati da se oduže tom gradu, a mora?e i svom dostojanstvu i samopoštovanju da polože ra?un. Ako se ve? njihovi roditelji nisu rukovodili glasom savesti, a plašim se da nisu.

Autor Sr?an Veljovi?: Da nam deca više ne ratuju 

Moja potreba je došla iz nekih sasvim li?nih razloga. Se?am se tog vremena jako dobro, ja sam ta generacija koja je bila mobilisana zarad Vukovara. Ja nisam imao neposredna iskustva, ali sam kao fotograf bio na mestima komemoracije u Vukovaru i ovih šest fotografija na – ?ini mi se – jako dobar na?in poga?a temu. Ni na koji na?in se ne odre?ujem prema tome ko je prvi po?eo ili tome sli?no, ve? kažem da treba da se osvrnemo i da pogledamo šta smo to napravili i kako to izgleda i šta možemo da uradimo, kako se naša deca ne bi bavila opet istom aktivnoš?u.

Nikola Džafo: Jezivi Novosadski korpus 

Mi smo prijatelji sa Ženama u crnom od devedesetih. Podržavamo tu takozvanu tvrdu liniju do daljnjeg. Mora da se reaguje jer je Novosadski korpus bio tu jedan od udarnih i to niko ne spominje i svi zaboravljaju. To je jedan od najjezivijih problema, a onda je to malo i na savesti i sramota je da na to niko ne reaguje.

Vukovar2Me?utim, još je jedna stvar veoma zabrinjavaju?a. Uporedo sa zaboravom zlo?ina po?injenih u naše ime, tako?e se odvija i zaborav otpora. I to je nepravda prema onome što se dešavalo u Vojvodini, budu?i da je Vojvodina bila žarište svih gra?anskih pobuna protiv nasilnog odvo?enja u rat, da je dizala svoj glas protiv etni?kog ?iš?enja, protiv nasilnih mobilizacija i odvo?enja u rat. Bilo bi pravedno i jedno i drugo: da se govori o zlo?inima, ali da se govori i o otporu, jer tu nalazimo jedno uporište, oslonac, snagu. Moj ogroman dug je da nikada ne zaboravim da su se gra?ani Vojvodine u selima i gradovima dizali kolektivno i masovno protiv prisilne mobilizacije kao jednog od najve?ih zlo?ina protiv mira.

Dinko Gruhonji? 

Podelite ovu stranicu!