Šta sve možeš u Srbiji kad si Rom

13 Aug 2012

Sve je u redu dok imaš „odgovarajuću kožu“

Jevrejska ulica, Novi Sad. U tiho letnje predvečerje, čovek nailazi na stresnu sliku, žena ispred njega doživljava epileptični napad na sred ulice, grči se i savija, gubi svest. Prirodna reakcija – čovek pritrčava, pruža svu pomoć koju može, budući da ni sam nije svestan šta se dešava, nalazi se nekom u nevolji.

Žena dolazi sebi, zahvalno se okreće ka strancu koji je bio uz nju, a onda, u jednom trenutku, menja izraz lica i kreće da se prepipava po džepovima, izvrće torbu, proverava da li je opljačkana. Čovek se okreće i odlazi, s gorkim izrazom na licu. Čovek je Rom.

Navikne se čovek, ili ne baš?

Zoran N. živi u Sremskoj Kamenici, radi u jednoj državnoj firmi kao tehničar, završio je višu školu i ničim u svom životu ne podgreva predrasude koje ljudi generalno imaju prema Romima. Ipak, boja njegove kože mnogima je dovoljna da ga posmatraju drugačije.

– To veče sam prolazio gotovo pustom Jevrejskom ulicom, što je verovatno redak slučaj, budući da u toj ulici uvek ima ljudi, u svako doba. Video sam da je žena ispred mene u problemu, imala je epileptični napad. Nisam to znao odmah, ali nisam nijednog trenutka ni razmišljao da li da joj priskočim u pomoć. Prišao sam i pokušao da razmišljam brzo, okrenuo je na stranu da ne proguta jezik i pridržavao je da se ne udari. Pozvao sam hitnu pomoć i sačekao da dođu. Da se razumemo, ja ni u jednom trenutku nisam očekivao ne znam kakvu zahvalnost, to što sam joj pomogao smatram ljudskim činom, ali me je zabolelo što je na kraju, kad je došla sebi, žena tako odreagovala. Ne kažem da ne treba biti obazriv, ne kažem ni da ona treba da ima poverenja u stranca, ali mi je strašno bilo što je u prvi mah delovalo da hoće da mi se zahvali, a onda, kad me je osmotrila, kao da je u njoj proradilo nešto, imao sam utisak da je pomislila: “Cigan! Možda je samo hteo da me pokrade” – priča Zoran, koji je, bez priče i rasprave otišao svojim putem, rešen da takvu reakciju sugrađanki ne uzima za zlo.

– Ne muči me to. Navikao sam, možda, da ljudi tako reaguju na Rome. Nije da pravdam naše društvo, ali ne možete očekivati da se neke, tako duboko ukorenjene predrasude, ne pokažu u određenim momentima. Problem je mnogo veći od moje situacije sa “preplašenom” gospođom. Da je to neki redak slučaj, pa “ni po jada” – smatra naš sagovornik.

Problem je što ne vidimo problem

Zoranov brat, Goran N., pokušavajući da objektivno sagleda problem odnosa prema Romima, kaže da ga nervira i stav koji zauzimaju i pojedini pripadnici te nacionalne zajednice.

– Mene to što sam Rom prati celog života. Recimo u školi, uvek smo bili predmet sprdnje, a nisam nešto primetio da se ljudi sprdaju s Mađarima, Slovacima, Rusinima… Odem na regrutaciju i tamo sam “onaj Cigan”. Odem u vojsku, tamo sam opet “onaj Cigan”, odem u kafanu i znam da sam – “Cigan”. Ipak, najgore mi je kad neko od Roma krene sa pričom kako mu ide na živce što se “kojekakva udruženja” bore za naš nacionalni identitet i što potenciraju to da smo Romi. Čujem drugara koji kaže: “Mi smo, bre, brate, Cigani. Uvek smo to i bili”. A onda čujem i ljude koji ga podržavaju i kažu mu da je “car”, “legenda”, da je “pravi Cigan”, a ne oni “kulturni, koji se prave da su neka gospoda”. Podsećam, iako je to hiljadu puta rečeno u medijima i svuda – Rom znači čovek. Znači, nismo mi gospoda, nego ljudi, i nikako ne mogu da razumem zašto je to toliko teško shvatiti – ogorčen je Goran.

Mi čekamo odgovore, Romi čekaju toleranciju, država, valjda, čeka da svi lepo zaborave šta čekaju i vrate se svakodnevnici

On je, kaže, nekoliko puta ušao i u raspravu zbog predrasuda koje su drugi pokazivali prema njemu, ali je svaki put bilo “uzaludno”.

– Najgore od svega je, što će pojedini ljudi danas sa vama razgovarati najnormalnije, puni razumevanja za to što smo mi posmatrani kao da smo građani neke “druge kategorije”, a onda će ti isti ljudi sutra da se sprdaju i da vam ispričaju vic o Cigi koji je ušao u političku stranku da preko veze dobije da „rova po kontejnerima u centru“. I onda, kad pogledate šta se očekuje, ispada da nije važno što taj neko mene vređa, nego je važno da ja budem tolerantan i da mi takav vic bude smešan. E onda sam onaj “pravi Cigan” što ga moj drugar u priči pominje – zaključuje Goran N.

Prva asocijacija – Cigan

Ako se, kojim slučajem, u vestima o krađama, razbojništvima, siromaštvu i poslovima na ulici, ne pomenu Romi, većinu ljudi takve vesti asociraju upravo na ovu nacionalnu zajednicu. Činjenica da se Romi “a priori” podrazumevaju kao učesnici tih “loših vesti” i negativnih pojava, oslikava se u svim oblastima života.

Milan Nikolić iz Romskog informativnog centra kaže da je se problem mora posmatrati iz više uglova.

– Vređanje Roma, ili ako hoćete Cigana, sprdnja na naš račun, za mnoge to nije diskriminacija, nego obrazac ponašanja. Imali smo gomilu inicijativa na ovu temu, ali se slabo šta popravilo u društvu. U većini slučajeva, kada nevladin sektor, pa čak i država, reaguju zbog diskriminacije, sve se naglo zataška i brzo prođe. A ljudi su puni predrasuda, pa, sve i da razumem ženu koja se plaši da će je Rom predžepariti na ulici, ali kako da razumem policiju, koja ima dvostruke aršine prema razbojnicima i lopovima, za slučaj da su romske nacionalnosti. U velikom broju slučajeva se pokazalo da Rome maltretiraju, kinje, a kada intervenišemo povlače se, izvinjavaju, trude se da ne izgube posao. Strašno je to, jer upravo policija predstavlja jedno važno lice sistema, a pogledajte kakvu poruku mnogi od njih šalju – zaključuje Nikolić.

Svi su izgubili kompas

Osim diskriminacije, koju je u našem društvu daleko lakše prepoznati nego sprečiti, veliku opasnost predstavlja i netrpeljivost, smatra sociolog Ratko Sretenović.

– Mi jedni druge danas diskriminišemo i po tome na koju stranu nosi razdeljak, da li nam je simpatičan ili odbojan, da li govori ono što meni odgovara ili ne. Ukoliko imamo negativan stav, to ćemo vrlo transparentno da iskažemo. Netrpeljivost i netolerancija su se toliko uobičajili, da ne znam prosto kako da komentarišem jednu oblast, etničku grupu, ili izolovan događaj. Problem je sistemski, a ako pogledate naš sistem, osnovno pitanje je – ko će taj problem da reši? – kratko ocenjuje Sretenović.

S druge strane, kako napominje, krivicu za stvaranje negativnog odnosa prema njima treba tražiti i među samim Romima.

– U mnogim lokalnim samoupravama Romi se nisu dobro organizovali, pa iz jednog naselja prelaze u drugo, da bi prosili. Automatski se stvara animozitet prema tim, nezvanim gostima, koji su duplo više šikanirani od “domaćih” Roma. A oni koji žive u pomenutim sredinama, suočavaju se sa sve više problema, budući da pridošlice ne ostavljaju baš lepu sliku o romskoj populaciji – priča Milan Nikolić.

Treća strana medalje su, kako on ističe, mediji.

– Znate i sami da, kad se nešto desi, odmah napišu Rom, Romkinja, romsko dete… Onda postavljamo pitanje, zašto ne kažu kad je Mađar nešto uradio, Turčin, Srbin? Zašto Romi uvek moraju da budu stigmatizovani. Znate šta stvaraju takvi izveštaji i vesti? Masovnu netoleranciju. U Sivcu je nedavno jedan Rom u svađi ubio sugrađanina. Celo selo se diglo u nameri da se proteruju Romi. Jedva smo smirili javnost, objašnjavajući gotovo uzaludno da se slučaj odnosio na jednog čoveka, a ne na celu zajednicu – rezigniran je Nikolić.

Od Evrope da učimo (ne)toleranciju?

Naš sagovornik iz Romskog informativnog centra kaže da ni u zemljama Evropske unije, u kojima se uvek ističe tolerancija iznad svega, nije baš sjajno biti Rom.

– Uzeću za primer Mađarsku, skoro sam bio u poseti Pečuju, pa mi je to “najsvežije”. Jedno vreme u Pečuju su govorili da im je strašno samo kad čuju za Rome, a kamoli kada “imaju posla” sa nama. Otkad su ušli u Evropsku uniju, pojavili su se novi problemi. Romi su, kao i ovde, dosta siromašni, a pritom ih i omalovažavaju, slično kao i u Srbiji, možda još gore. Romi sa kojima sam tamo razgovarao žale se kako nemaju prilike da napreduju. Davali su im u proteklom periodu određene subvencije za privatni biznis. Međutim, kažu da su im se posrednici mešali u posao, novac se delio spram interesa i dogovora, a oni koji su trebali da naprave posao nisu bili ni blizu – priča nam Nikolić, koji je proputovao celu jugoistočnu Evropu u saradnji sa romskim organizacijama.

– Bio sam i na Svetskom kongresu Roma. Teško je, mnogo vremena treba da prođe da se Romi prvo sklone sa margina, a onda i da budu prihvaćeni – ističe on.

Pomoć izostaje

Dragica Milosavljević iz Udruženja “Sae Roma”, naglašava da je manje bitno raspredati o tome koliko je romska populacija diskriminisana, te da je mnogo važnije naći načine da im se pomogne.

– Ono što najviše poražava je statistika. A statistika kaže da su Romi većinom nepismeni, siromašni, bez zdravstvene zaštite. Možda nadležni imaju drugačije viđenje stvari, ali mi smatramo da država ne obraća dovoljno pažnje na njih. Potrebno je pružiti svima jednake šanse, da ljudi nemaju prava samo na papiru, nego da ih zapravo razumeju i upražnjavaju. Njihovo neznanje i poverenje u ljude i institucije se zloupotrebljava. Ne samo u Novom Sadu, Vojvodini, nego i u čitavoj Srbiji – komentariše Milosavljevićeva.

A o tome koliko su nadležni voljni da pomognu Romima možda govori i činjenica da smo pre dve nedelje poslali pitanja u vezi s ovom temom Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, odeljenju za prava Roma, kao i Centru za prava manjina, gde su nam, čak, u telefonskom razgovoru ljubazno rekli da pošaljemo mejl, pa će “direktorica to da razmotri”. Mi čekamo odgovore, Romi čekaju toleranciju, država, valjda, čeka da svi lepo zaborave šta čekaju i vrate se svakodnevnici. A na sajtovima i u izveštajima će, verovatno, i dalje pisati kako se institucije svesrdno bore za ljudska i manjinska prava. Papir sve trpi, o Internetu da i ne govorimo.

Aleksandar Vukovac (Autonomija)

Tekst “Šta sve možeš u Srbiji kad si Rom” izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Podelite ovu stranicu!