Šta će se desiti sa umetnošću kada uđemo u EU?

28 Apr 2012

Kada uđemo u EU i kada umetnici budu radili na osnovu potpisanog ugovora moraće da 'grizu', na svakom nastupu da daju svoj maksimum

„Mnogi svetski novinari koji pišu o umetni?koj igri nemaju baletsko obrazovanje, što je i normalno – ne morate biti balerina da biste umeli da pišete o igri. Me?utim, mi smo loša sredina, meni se ?esto zamera što sam diplomirani turizmolog a osnovala sam ?asopis o umetni?koj igri”, kaže za Preko ramena Ivana Milovanovi?, osniva? i glavni urednik Orchestre, jedinog ?asopisa kod nas koji se bavi ovom umetnoš?u. Uprkos ovim kritikama, ona je uspela da ?asopis o umetni?koj igri, koji je za ?itaoce besplatan, održi ve? 18 godina. Dok je do?ekala punoletstvo ?asopisa, svaki put se susretala sa neizvesnoš?u kada bi se menjala politi?ka garnitura, a sada nas, sa kandidaturom u EU, ?eka još nesigurnosti.

Punoletstvo Orchestre nije mala stvar u zemlji u kojoj, po statistici, bar jednom godišnje na operu ili na balet ode samo 14,6 odsto gra?ana. Me?utim, i sa takvim rezultatima kulturno jezgro postoji što je pokazala velika poseta ovogodišnjeg Beogradskog festivala igre, ali ga ni država uvek ne prepoznaje. „Pokušala sam 2007. da napravim projekat pod nazivom Beogradski plesni centar koji bi funkcionisao kao sigurna ku?a za slobodne umetnike, one igra?e koji ne žele da budu institucionalizovani. Projekat se realizovao u Ustanovi kulture ‘Vuk Karadži?’ i bio sufinansiran od strane Sekretarijata za kulturu grada Beograda i beogradske Opštine Zvezdara. Projekat je imao veoma dobre rezultate ali je posle dve godine naprasno ugašen, i dalje mi nije jasno iz kojih razloga. Zapravo, radilo se o nepostojanju kulturne strategije u našoj zemlji, što me je dovelo do zaklju?ka da neke kulturne manifestacije ili institucije zavise od politi?kih izbora, i da posle svakih mogu biti ugašene ako novoizabrana vlast proceni da one nisu bitne”, kaže Ivana Milovanovi?.

Ona nije zadovoljna saradnjom sa institucijama kulture u našoj zemlji i kaže da bi slobodno, što se nje ti?e, mogli i da ugase Ministarstvo kulture, što se ve? i desilo u Sloveniji. „Kod nas država ne stimuliše umetnost. ?ak i tamo gde država ho?e da pomogne, birokratija vas može odvratiti od apliciranja za njene programe. Na primer, meni je uvek muka kada pomislim na popunjavanje formulara za javne konkurse, jer se toliko informacija traži da svaki put kada konkurišem sa ?asopisom koji je uvek isti, moram iznova da pišem Rat i mir. Postoje ?ak i zahtevi za evaluiranjem projekta za koji konkurišemo, a kada evaluirate projekat koji još nije ni otpo?et, to vam do?e kao meteorologija – pokušavate da pogodite rezultate”. Zato se ona brine šta ?e se desiti sa Orchestrom kada ona li?no skroz ostari, a ve? je otišla u penziju, jer u Srbiji sve zavisi od kreativnih i entuzijasti?nih gra?ana, a ako njihova dela nema ko da nastavi, jednostavno i ljudi i dela padaju u zaborav.

Situacija, me?utim, po njenim re?ima, može i da se pogorša: „Kada u?emo u EU i kada umetnici budu radili na osnovu potpisanog ugovora mora?e da ‘grizu’, na svakom nastupu da daju svoj maksimum. To je normalno, ekonomsku tranziciju uvek prati tranzicija u svim drugim sferama društva. Iako nama sada to deluje prili?no nehumano, najlepši proizvodi umetnosti desili su se tokom neke muke umetnika. Ono što treba da znamo je da moramo ostati jaki i nepokolebljivi. Se?am se pri?e o prvom izvo?enju baleta Labudovo jezero koji je u to vreme bio revolucionaran. Prvo izvo?enje na primer publika nije podržala. Još jedan primer iz istorije -Vaclava Nižinskog, legendarnog baletskog umetnika koji je igrao fauna u baletu u jednom ?inu Popodne jednog fauna, publika je na premijeri izviždala i ga?ala paradajzom. Baletska trupa Sergeja Djagiljeva Ruski baleti pobegla je sa bine, me?utim on se nije ?inio mnogo potresen. Djagiljev je stajao pored bine, sav doteran, sa br?i?ima kao Herkul Poaro, i smirivao umetnike. Rekao je ?ista?icama da obrišu scenu od paradajza. Kada je publika krenula da demonstrativno izlazi, naredio je da se ugase svetla. Kako se ne bi saplitali izme?u sedišta, ljudi su ponovo seli, a on je ubedio umetnike da opet iza?u na binu jer je publika sav paradajz ve? istrošila i više nema ?ime da ih ga?a. Posle novog izvo?enja ovog baleta, publika je prepoznala njegovu vrednost i ovaj put su dobili gromoglasan aplauz. A za Labudovo jezero sada ve? svi znaju. Ono što pokušavam da kažem je da uvek treba biti mudar i promišljen, bez obzira na to u koliko ste teškoj situaciji”.

U teškoj situaciji sada su i naši igra?i – našu sagovornicu brine to što i neke kompanije koje su se snašle na tržištu, poput Bitef teatra i njegove Bitef Dance Company koji preko grupnih popusta prodaje karte i tako puni salu, mogu biti ukinute sa promenom vlasti. Osim toga, doma?u igra?ku scenu mu?e još neke naše specifi?nosti: „Kod nas ljudi sa 50 godina i dalje igraju što na zapadu nije uobi?ajeno. ?esto su stranci koji pose?uju naše predstave šokirani staroš?u naših ansambala. Oni mladima ne mogu da daju šansu da igraju, jer im zakon ne dozvoljava da odu u penziju kada je to za njih najprikladnije. I ne samo to. Naše baletske škole dobijaju novac po broju upisanih u?enika, pa se ne vodi ra?una o tome da budu?i baletski igra?i budu gra?eni i talentovani za ovu umetnost. Ne vodi se dovoljno brige o toj deci. U EU je otkriveno da zbog diktata mršavosti devoj?ice u baletskim školama uzrasta 15 – 18 godina imaju veliku mogu?nost dobijanja osteroporoze. Kod nas se ni ne vrše ispitivanja gustine koštane mase, da takvo nešto postoji, mogu samo da zamislim kakvi bi bili rezultati! Bitno je znati i ovo – balerine jesu mršave, ali moraju biti i zdrave”.

A zdravlje igra?a je posebna tema. Ivana Milovanovi? kaže da oni zbog velikih fizi?kih napora stare ubrzano i povre?uju se, a kada im se to desi nemaju više šta da rade. „Ova umetnost je veoma surova, u njoj sagorite. A kod nas nema tranzicije igra?a u druge profesije. Evo, u Kanadi je jedan sjajan igra? tako strašno povredio koleno da su mu rekli da više nikada ne?e smeti da igra. Imao je tada samo 30 godina. Kod njega je došla ekipa iz Nacionalnog baleta Kanade koja je zadužena da prati ovakve slu?ajeve. Zamislite – oni imaju ekipu koja se bavi ?lanovima koji ne mogu više da igraju, i dala mu neke upitnike da popuni. Ti upitnici su zapravo bili testovi koji pokazuju kakve talente on još ima. I otkrili su da bi bio i dobar prodavac nekretnina. Sada u Kanadi, svaki igra? koji ho?e da iznajmi ili kupi stan ide kod njega i – ?ovek ima obezbe?en posao”. Kada ?e se to desiti kod nas, Milovanovi?ka ne može ni da pretpostavi – za po?etak trebalo bi brinuti o igra?ima koji su još aktivni, ali ni to nije ?esta pojava.

(Preko ramena)

Podelite ovu stranicu!