Šta će se desiti sa umetnošću kada uđemo u EU?

28 Apr 2012

Kada uđemo u EU i kada umetnici budu radili na osnovu potpisanog ugovora moraće da 'grizu', na svakom nastupu da daju svoj maksimum

„Mnogi svetski novinari koji pišu o umetničkoj igri nemaju baletsko obrazovanje, što je i normalno – ne morate biti balerina da biste umeli da pišete o igri. Međutim, mi smo loša sredina, meni se često zamera što sam diplomirani turizmolog a osnovala sam časopis o umetničkoj igri”, kaže za Preko ramena Ivana Milovanović, osnivač i glavni urednik Orchestre, jedinog časopisa kod nas koji se bavi ovom umetnošću. Uprkos ovim kritikama, ona je uspela da časopis o umetničkoj igri, koji je za čitaoce besplatan, održi već 18 godina. Dok je dočekala punoletstvo časopisa, svaki put se susretala sa neizvesnošću kada bi se menjala politička garnitura, a sada nas, sa kandidaturom u EU, čeka još nesigurnosti.

Punoletstvo Orchestre nije mala stvar u zemlji u kojoj, po statistici, bar jednom godišnje na operu ili na balet ode samo 14,6 odsto građana. Međutim, i sa takvim rezultatima kulturno jezgro postoji što je pokazala velika poseta ovogodišnjeg Beogradskog festivala igre, ali ga ni država uvek ne prepoznaje. „Pokušala sam 2007. da napravim projekat pod nazivom Beogradski plesni centar koji bi funkcionisao kao sigurna kuća za slobodne umetnike, one igrače koji ne žele da budu institucionalizovani. Projekat se realizovao u Ustanovi kulture ‘Vuk Karadžić’ i bio sufinansiran od strane Sekretarijata za kulturu grada Beograda i beogradske Opštine Zvezdara. Projekat je imao veoma dobre rezultate ali je posle dve godine naprasno ugašen, i dalje mi nije jasno iz kojih razloga. Zapravo, radilo se o nepostojanju kulturne strategije u našoj zemlji, što me je dovelo do zaključka da neke kulturne manifestacije ili institucije zavise od političkih izbora, i da posle svakih mogu biti ugašene ako novoizabrana vlast proceni da one nisu bitne”, kaže Ivana Milovanović.

Ona nije zadovoljna saradnjom sa institucijama kulture u našoj zemlji i kaže da bi slobodno, što se nje tiče, mogli i da ugase Ministarstvo kulture, što se već i desilo u Sloveniji. „Kod nas država ne stimuliše umetnost. Čak i tamo gde država hoće da pomogne, birokratija vas može odvratiti od apliciranja za njene programe. Na primer, meni je uvek muka kada pomislim na popunjavanje formulara za javne konkurse, jer se toliko informacija traži da svaki put kada konkurišem sa časopisom koji je uvek isti, moram iznova da pišem Rat i mir. Postoje čak i zahtevi za evaluiranjem projekta za koji konkurišemo, a kada evaluirate projekat koji još nije ni otpočet, to vam dođe kao meteorologija – pokušavate da pogodite rezultate”. Zato se ona brine šta će se desiti sa Orchestrom kada ona lično skroz ostari, a već je otišla u penziju, jer u Srbiji sve zavisi od kreativnih i entuzijastičnih građana, a ako njihova dela nema ko da nastavi, jednostavno i ljudi i dela padaju u zaborav.

Situacija, međutim, po njenim rečima, može i da se pogorša: „Kada uđemo u EU i kada umetnici budu radili na osnovu potpisanog ugovora moraće da ‘grizu’, na svakom nastupu da daju svoj maksimum. To je normalno, ekonomsku tranziciju uvek prati tranzicija u svim drugim sferama društva. Iako nama sada to deluje prilično nehumano, najlepši proizvodi umetnosti desili su se tokom neke muke umetnika. Ono što treba da znamo je da moramo ostati jaki i nepokolebljivi. Sećam se priče o prvom izvođenju baleta Labudovo jezero koji je u to vreme bio revolucionaran. Prvo izvođenje na primer publika nije podržala. Još jedan primer iz istorije -Vaclava Nižinskog, legendarnog baletskog umetnika koji je igrao fauna u baletu u jednom činu Popodne jednog fauna, publika je na premijeri izviždala i gađala paradajzom. Baletska trupa Sergeja Djagiljeva Ruski baleti pobegla je sa bine, međutim on se nije činio mnogo potresen. Djagiljev je stajao pored bine, sav doteran, sa brčićima kao Herkul Poaro, i smirivao umetnike. Rekao je čistačicama da obrišu scenu od paradajza. Kada je publika krenula da demonstrativno izlazi, naredio je da se ugase svetla. Kako se ne bi saplitali između sedišta, ljudi su ponovo seli, a on je ubedio umetnike da opet izađu na binu jer je publika sav paradajz već istrošila i više nema čime da ih gađa. Posle novog izvođenja ovog baleta, publika je prepoznala njegovu vrednost i ovaj put su dobili gromoglasan aplauz. A za Labudovo jezero sada već svi znaju. Ono što pokušavam da kažem je da uvek treba biti mudar i promišljen, bez obzira na to u koliko ste teškoj situaciji”.

U teškoj situaciji sada su i naši igrači – našu sagovornicu brine to što i neke kompanije koje su se snašle na tržištu, poput Bitef teatra i njegove Bitef Dance Company koji preko grupnih popusta prodaje karte i tako puni salu, mogu biti ukinute sa promenom vlasti. Osim toga, domaću igračku scenu muče još neke naše specifičnosti: „Kod nas ljudi sa 50 godina i dalje igraju što na zapadu nije uobičajeno. Često su stranci koji posećuju naše predstave šokirani starošću naših ansambala. Oni mladima ne mogu da daju šansu da igraju, jer im zakon ne dozvoljava da odu u penziju kada je to za njih najprikladnije. I ne samo to. Naše baletske škole dobijaju novac po broju upisanih učenika, pa se ne vodi računa o tome da budući baletski igrači budu građeni i talentovani za ovu umetnost. Ne vodi se dovoljno brige o toj deci. U EU je otkriveno da zbog diktata mršavosti devojčice u baletskim školama uzrasta 15 – 18 godina imaju veliku mogućnost dobijanja osteroporoze. Kod nas se ni ne vrše ispitivanja gustine koštane mase, da takvo nešto postoji, mogu samo da zamislim kakvi bi bili rezultati! Bitno je znati i ovo – balerine jesu mršave, ali moraju biti i zdrave”.

A zdravlje igrača je posebna tema. Ivana Milovanović kaže da oni zbog velikih fizičkih napora stare ubrzano i povređuju se, a kada im se to desi nemaju više šta da rade. „Ova umetnost je veoma surova, u njoj sagorite. A kod nas nema tranzicije igrača u druge profesije. Evo, u Kanadi je jedan sjajan igrač tako strašno povredio koleno da su mu rekli da više nikada neće smeti da igra. Imao je tada samo 30 godina. Kod njega je došla ekipa iz Nacionalnog baleta Kanade koja je zadužena da prati ovakve slučajeve. Zamislite – oni imaju ekipu koja se bavi članovima koji ne mogu više da igraju, i dala mu neke upitnike da popuni. Ti upitnici su zapravo bili testovi koji pokazuju kakve talente on još ima. I otkrili su da bi bio i dobar prodavac nekretnina. Sada u Kanadi, svaki igrač koji hoće da iznajmi ili kupi stan ide kod njega i – čovek ima obezbeđen posao”. Kada će se to desiti kod nas, Milovanovićka ne može ni da pretpostavi – za početak trebalo bi brinuti o igračima koji su još aktivni, ali ni to nije česta pojava.

(Preko ramena)

Podelite ovu stranicu!