Sremski front: Zaboravljena istorija pobede

13 Jul 2018

"Tokom devedesetih sve što je bilo pre toga odbaciće se kao nešto nepoželjno, pa tako i istorija"

Spomen-obeležje “Sremski front” ove godine obeležilo je tri decenije od otvaranja za javnost, ali je jubilej ostao u senci zaboravljanja antifašističke i narodnooslobodilačke borbe i pogrešnih tumačenja.

Kroz blato rovova u Flandriji pre sto godina, u punom jeku onoga što nazivamo Prvi svetski rat, kod belgijskog grada Ipr, vodile su se žestoke borbe. Na pojedinim linijama fronta belgijski, francuski, britanski i vojnici Komonvelta su se nalazili toliko blizu nemačkim snagama da su mogli da čuju njihovo kretanje u suprotnom rovu. Saveznički rovovi su bili takvi da, čak i kad bi Nemci u njih upali verovatno bi svoj život tu i skončali. Jedan od njih je sačuvan i dan-danas, nazivaju ga Belgijanci “Rov smrti”, a do njega je i muzej sa tematikom Prvog svetskog rata, koji posetiocama prikazuje originalne artefakte iz ovog perioda, ali i audio-vizuelne elemente koji animiraju one mlađe.

Kroz to blato rovova u Flandriji, oko Ipra, koračala su i dva čoveka. Prvi je upamćen kao jedan od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva, a drugi po romanu “Na zapadu ništa novo” u kom su opisani užasi rata. Na istom frontu, u različitim vremenskim intervalima, koračali su Adolf Hitler, koji će biti odlikovan Gvozdenim krstom I klase i Erih Marija Remark koji će dati sledeći opis: “Noge su nam onemoćale, ruke drhte, telo nam je još samo tanka koža koja prekriva jedva savlađivani delirijum i skriva beskrajni urlik koji više ne može da se zadrži”.

Možda je o onemoćalim nogama i drhtavim rukama mislio i Radivoje Milenković, više od 30 godina nakon završetka Prvog rata, kada se kao šesnaestogodišnjak našao na liniji Sremskog fronta 1945. godine. Borio se protiv onog koji je iz Velikog rata izašao sa utiskom da ubijenih nije bilo dovoljno, a verovatno nije ni imao priliku da pročita reči onog koji je smatrao da je smrti bilo previše.

“On je preživeo Sremski front, iako je imao samo 16 godina kada se našao u ratu. Imao je tu sreću da preživi, ali mnogi njegovi drugari nisu. Na fotografiji se on vidi pored artljerijskog minobacača kao vojnik, ali isto tako u slobodnom vremenu on se igra kamenčićima i pravi cvetiće na zemlji. On je i dalje dete u duši, dete-ratnik. Fotografija je posle rata objavljena u ‘Borbi’, ljudi su ga prepoznali, pa se pročulo za njega”, priča za 021.rs istoričar i kustos u Spomen-obeležju “Sremski front” Srđan Todorović.

Na Sremskom frontu borile su se jugoslovenske, sovjetske, bugarske, italijanske i jedinice iz još mnogo zemalja. Broj učesnika u borbama na frontu nije tačno utvrđen, ali se procenjuje da je bilo između 200.000 i 300.000 vojnika. Sam Sremski front kao tema je kontroverzan, predstavlja jednu od najznačajnijih pobeda u Drugom svetskom ratu na ovom području, kojom je zadan konačni udarac fašističkim snagama na teritoriji Jugoslavije, ali predstavlja i veliko mesto stradanja.

Da se nije štedelo, ni na čemu, pa ni na ljudima, govori i jedna od parola na ulazu u “Sabiralište” ovog kompleksa, a to je – “Svi za front, sve za front”. Mnogi su u to “sve” uključili i sebe, pa se broj nastradalih na savezničkoj strani kretao od 30.000 u godinama posle rata, pa do 15.000 koji se danas pominju. U Spomen-obeležju “Sremski front” nalazi se 15.500 pločica sa imenima onih koji su pali u ovoj ravnici, ali, po rečima Todorovića, svaki treći posetilac koji zna da je njegov predak nastradao na ovom mestu, ne može da ga nađe u “Aleji časti”. Ono što je još više zastrašujuće je to da su se u bitke slali mladi ljudi, pa je prosek godina jugoslovenskih boraca bio 19.

Priče o podizanju spomenika na ovom frontu javile su se po završetku rata, osnovana je komisija, na čelu se nalazio Aleksandar Ranković. U jednom momentu je i izrađen projekat, sakupljao se novac za izgradnju, ali je potom u Jugoslaviju “došla” ekonomska kriza, ispostavilo se da je za izgradnju potrebno daleko više novca nego što je sakupljeno, pa je sve stavljeno na čekanje. Sedam godina posle smrti Josipa Broza Tita, napravljen je drugačiji projekat, a za sadašnji izgled su zaduženi akademski vajar Jovan Soldatović, arhitekta Mirko Krstonošić i profesor Milan Sapundžić.

Kompleks je izgrađen kraj auto-puta E-70, na nekoliko kilometara od granice sa Hrvatskom. Da se tu nalazi jedan od tri spomenika kulture nulte kategorije iz vremena NOB-a, podseća samo tabla pored auto-puta, koju ćete primetiti ako se pri vožnji od 130 kilometara na čas dobro skoncentrišete. Na otvaranju 8. maja 1988. godine prisustvovalo je, kako su zabeležili mediji, više od 100.000 ljudi, a oni koji su ga tad posetili, danas bi ga zatekli u više-manje istom izdanju kao i te 1988, bez dodatnih sadržaja. Jedino je na ulazu u kompleks u 21. veku izgrađena crkva sa zvonikom.

Spomen-obeležja se zvaničnici sete 12. aprila, kada se obeleži godišnjica proboja Sremskog fronta, a protokolarno se podseti na stradalnike i na to da smo se u tom trenutku našli na pravoj strani istorije. Zaboravu svedoče i podaci, pa je zabeleženo da je 2015. godine, ne računajući posete 12. aprila, bilo samo oko 500 gostiju tokom cele godine. Goste dočekuje kustos Srđan Todorović, a o sudbini ovog obeležja za 021.rs govori i direktorka Turističke organizacije Šid Kristina Radosavljević.

“Spomen-obeležje je u 2017. godini posetilo oko 2.300 ljudi. To je veliko povećanje, ali u suštini, i dalje je to mala brojka, s obzirom na to kakav je značaj ovog kompleksa. Od grupnih poseta najčešće dolaze domaći gosti, a kada govorimo o stranim posetiocima, to su najčešće gosti iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine. To je ozbiljna tema, kontroverzna, a u poslednjih 30 godina zaboravljena. Mislim da mlađi uzrasti ne mogu da shvate težinu ni značaj ovog događaja i spomenika. Ukoliko je cilj da se spoji edukacija sa izletom, onda bi ‘Sremski front’ bio pogodan za učenike od petog do osmog razreda, kada oni uče o tom istorijskom periodu. Na samom spomen-obeležju mogu da čuju priču o jednoj najvećih bitaka koje su se vodile tokom Drugog svetskog rata na ovim prostorima”, kaže Radosavljević, ali, opažanje je da su i đačke posete retke.

“Sremski front” je izgrađen kada je gvozdena zavesa počela da pada i kada su nacionalizmi u republikama dobijali sve veću podršku. Premda su na njegovom otvaranju izrečena upozorenja o opasnosti nacionalizma, slutnje su se ostvarile posle nepune tri godine od tog događaja. Jedno od prvih spomen-obeležja koje je bilo oštećeno bio je upravo “Sremski front”.

Tokom devedesetih sve što je bilo pre toga odbaciće se kao nešto nepoželjno, pa tako i istorija. Još jednom, da bi dokazali da se istorija krvnički vrti u krug, narodi u Jugoslaviji će napraviti salto mortale. No, krug znači i život, koji katkad može biti prekinut metkom, gelerom, minom, ili simbolično linijom. Takav je slučaj u “Sabiralištu” “Sremskog fronta” na kom su pobrojane sve jedinice koje su učestvovale u proboju.

“Cela arhitektura je puna simbolike. ‘Sabiralište’ je u obliku kruga koji je presečen stazom, što označava mladi život koji je ugašen. U drugom delu kompleksa imamo ‘Aleju časti’ sa imenima nastradalih vojnika. Aleja je napravljena u formi rovova, što simboliše nemačke rovove koji su vojnici morali da savladaju da bi stigli do centralnog dela – vojnog bunkera, koji se na kraju osvaja”, objašnjava Todorović.

U “Sabiralištu” se nalaze i tri reljefne ploče koje pokazuju kako je probijen Sremski front. Dok je Ante Pavelić u Zagrebu 10. aprila slavio dan nastanka Nezavisne države Hrvatske, na Sremskom frontu su se obavljale pripreme za njegovo probijanje. Najveća prepreka je bila takozvana “Nibelunška linija”, gde su bile koncentrisane najjače fašističke snage i gde je najviše vojnika stradalo. Ta linija, koja je “čuvala leđa” okupatorskim snagama u povlačenju, probijena je 12. aprila, a front je u potpunosti probijen narednog dana.

Šetnjom kroz “Aleju časti” saznajete o žrtvovanju bugarskih vojnika, koji su, priča naš sagovornik, bili poslati da hodom po minskim poljima “čiste teren”. Bila je to kazna za loše procene na početku rata. Isto tako, saznajete i da je među sovjetskim vojnicima bilo dosta Belorusa i Ukrajinaca, a najmanje Rusa.

Osim ekipe 021.rs, u kompleksu od 28 hektara nalazi se i žena iz Srbije, koja je tu došla sa porodicom. Već godinama živi u Italiji, a nastoji da svake godine deci pokaže nešto iz ovdašnje istorije. Na red je stigao i “Sremski front” koji je posetila kao pionirka.

Kada se stazom prođe kroz “Aleju”, stiže se do muzeja u kojem se nalaze stalne postavke. U središnjem delu je replika bunkera u kojem se nalazi originalna mašinerija koja je zaplenjena prilikom probijanja Sremskog fronta. Tu su topovi, šlemovi, mitraljezi, a primetno je da su cevi savijane, što su nemački vojnici radili kako bi oružje bilo neupotrebljivo. Todorović kroz osmeh kaže da su borci kasnije pričali kako su oni golim rukama savijali te cevi, zbog naleta adrenalina i besa prema okupatoru.

O značaju “Sremskog fronta” govori i to je što je, pored Kadinjače i Šumarica, jedini spomenik nulte kategorije iz perioda NOB-a. Međutim, činjenica da je izgrađen tek 1988. godine, otvara brojna pitanja zbog čega to nije učinjeno ranije, da li se i unutar KPJ smatralo da su mladi životi žrtvovani ili su razlozi ekonomske prirode.

Kako bilo, i sredinom osamdesetih godina u štampi se piše o tome da je “opasno da se smrt boraca poginulih u Sremu meri nekim drugim aršinom”, te da život “dat za domovinu ima istu vrednost, bez obzira na mesto i vreme”. To se isticalo, jer je postojalo mišljenje i da je probijanje Sremskog fronta bila samo “završna faza”, te da su se fašisti svakako povlačili, idući ka Britancima i Amerikancima, a bežeći od Sovjeta sa kojima nije bilo mnogo pregovora.

Takođe, u štampi se postavlja se i pitanje zašto u događajima u Sremu umetnici nisu našli inspiraciju za svoja dela. Sremski front je donekle pronašao mesto u književnosti, a u popularnoj kulturi ga je tek pomenuo Bora Đorđević u pesmi “Zbogom Srbijo” kroz stihove “platiću svoja neplaćena konta/ čim se dokopam novog Sremskog fronta”. Jedan događaj sa Sremskog fronta poslužiće Slobodanu Seleniću za događaj u radnji romana “Očevi i oci”, a isti događaj je ovekovečen i u skulpturama Jovana Soldatovića u muzeju ovog spomen-obeležja.

“Na skulpturama se prikazuju roditelji, stari, savijenih leđa, kako nose kovčege sa telima svoje dece. Smatram da je Soldatović želeo da prikaže svu tragediju samih roditelja, koji su dolazili po svoju decu tokom vojnih operacija. Roditelji su obaveštavani tokom vojne operacije i dolazili su iz svih krajeva Srbije, otkopavali masovne grobnice i pronalazili svoju decu, prepoznavali ih po belezima, odeći, čarapama, nekim obeležjima, i nosili ih kući. Želeo je da oda počast i tim roditeljima, sve to predstavlja veliku tragediju, prikazuje se surova stvarnost rata“, kaže Todorović.

U vremenima kada u svetu imamo uspon desnice, javljaju se slične situacije onima pred početak rata koji će odneti milione žrtava. Migranti tumaraju morem kao i jevrejske izbeglice pre 80 godina, dok evropski lideri jalovim konferencijama pokušavaju da pronađu rešenje. Umesto “buđenja istoka i zapada”, tamo se zvecka oružjem, a jedino što se budi jeste zabrinutost.

Kristina Radosavljević kaže da imamo veliki problem sa zaboravljanjem istorije, te naglašava da se “istorija ponavlja ukoliko je ne naučimo”.

“Sve što nam se dogodilo kroz istoriju nove generacije bi trebalo da znaju. Ukoliko parcijalno pod tepih budemo stavljali delove sopstvene istorije, oni će nam se ponavljati. Mi smo i u Prvom i u Drugom svetskom ratu bili na pravoj strani, nemamo čega da se stidimo. Većina ljudi koja zna za ‘Sremski front’ smatra da je to spomenik komunizmu, ali nije tako. To je spomenik koji podignut u čast boraca koji su tu poginuli, a to su mahom mladi ljudi i upravo zbog te mladosti koja je izginula na frontu, trebalo bi da im odamo počast. Bez obzira na to iz kojih pobuda su oni bili na frontu, da li zbog ideologije ili su prisilno dovedeni, oni su tu ostavili svoje živote. Zbog te činjenice je neophodno da svi imamo u svesti da je to jedan period naše istorije i da čujemo priču o tome”, poručuje Radosavljević.

Todorović dodaje da se spomen-obeležje i dalje posmatra kroz prizmu komunističkog simbola, ali navodi i da je jedan od razloga njegovog zaborava to što je izgrađen suviše kasno. Spomenici iz NOB-a su mahom građeni pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih, a “Sremski front” samo koju godinu pred početak građanskog rata u Jugoslaviji. Usledeli su ratovi, sankcije, inflacija, pa se o nekoj promociji ovog prostora nije ni razmišljalo. Uz sve to, danas se antifašistička tradicija u Srbiji zaboravlja.

Naš sagovornik smatra i da bi čitavu priču trebalo internacionalizovati, jer se Sremski front nije ticao samo Jugoslavena ili Srba, nego su na njemu ginuli i Bugari, Italijani, Rusi, Belorusi, Ukrajinci, Makedonci, Grci.

Kristina Radosavljević ukazuje i na to da bi trebalo dosta sredstava kako bi “Sremski front” dobio izgled kakav zaslužuje. O njemu se od 2011. godine stara Opština Šid, dok je za veće izdatke zadužen Zavod za zaštitu spomenika u Sremskoj Mitrovici. Međutim, na ovom lokalitetu ima dosta spomenika koji zahtevaju održavanje, a s druge strane, novca nema dovoljno.

“Ali s obzirom na to da je ovo jedan od tri postojeća spomenika nulte kategorije iz Drugog svetskog rata, mislim da bi trebalo da se posveti malo više pažnje ovom delu istorije. Nadamo se da će krajem ove godine ili početkom iduće da se uradi makar ono finansijski najbezbolnije, a to je da se na adekvatan način obeleži na auto-putu ovaj spomenik, kako bi ljudi koji putuju bili u prilici da vide da tu nešto postoji”, zaključuje naša sagovornica.

Na drugom kraju Evrope, gde su pre sto godina bili blatnjavi rovovi Flandrije, u gradu Ipr, večeras će se u 20 časova odati poslednja počast borcima koji su pali u bitkama na ovom frontu, a čiji su grobovi neznani. Pred kapijom “Menin” automobili će se zaustaviti nekoliko minuta pre 20 sati, posetioci će se okupiti i posmatrati ceremoniju odavanja poslednje počasti.

Isto je bilo i juče u 20 časova, a isto će biti i sutra u 20 časova. Isto je već 90 godina, otkad se ova ceremonija obeležava, bez dana pauze, bez slobodnog vikenda, praznika, bez obzira na vremenske prilike. Nastradalim borcima se odaje počast i vek nakon njihove smrti. Pod lukovima kapije “Menin” počast se nije odavala jedino za vreme fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu, ali je, bez prekida, nastavljena u egzilu u Engleskoj.

Nešto južnije, večeras u 20 časova, nekadašnjim auto-putem “Bratstva i jedinstva”, verovatno niko neće nikome odavati počast. Automobili će projuriti kraj mesta stradanja mladih ljudi i kraj spomen-obeležja koje je zaboravljeno, baš kao i te dve reči iz nekadašnjeg naziva auto-puta E-70.

(021)

Podelite ovu stranicu!