BRANISLAVA OPRANOVIĆ: Sremski front “obogaćen” kapelom i bircuzom

03 Dec 2012

Kako se uništavaju spomenici NOB-a u okviru revidiranja prošlosti

Često smo spremni da se zaklinjemo u ono što smatramo svetinjama, da se dičimo kako smo među onim narodima koji ne zaboravljaju svoju istoriju, koji umeju da neguju sećanja, čuvaju tradiciju, a posebno relikvije istorijskih spomenika. Tu, bar, kako mislimo, ne može niko ništa da nam zameri, to nas, ubeđeni smo, čini drugačijima i boljima od ostatka sveta.

Jedan od takvih velikih i tragičnih istorijskih događaja jeste i proboj Sremskog fronta krajem 1944. i početkom 1945. godine . U spomen poginulih na jednom od najtežih i najdugotrajnijih domaćih, ali i bojišta Drugog svetskog rata, podignut je 1988. godine kod sela Adaševci, uz levu obalu reke Bosut, na mestu koje je simbol borbe protiv fašizma, spomenički kompleks “Sremski front”. Ova memorijalno-građevinska, hortikulturno-pejzažna, istorijsko-muzeološka i umetnička kompozicija, trajni je spomen na jednu od odlučujućih bitaka u Jugoslaviji, u kojoj su, pored savezničkih vojnika i boraca NOR-a, poginuli i mnogi maloletni mladići, koji su krajem 1944. mobilisani i uz kratku vojnu obuku poslati na front.

I dok već više decenija, u okviru istorijske revizije, traje rasprava da li je u pitanju „jedna od najvažnijih bitaka u NOB-u, bez koje nije bilo moguće osloboditi do tada okupirane teritorije Jugoslavije” ili je, kako to nacionalisti tvrde, „komunističko rukovodstvo po dolasku u Srbiju želelo osvetu zbog proterivanja komunista 1942. i zbog toga poslalo goloruke mladiće u borbu” – danas, sedam decenija nakon toga, diže se nova prašina i otvara se novi skandal – neko se usudio da spomenik na velike i tragične istorijske događaje derogira nedoličnim i bahatim ponašanjem: u okviru postojećeg spomeničkog kompleksa Sremski front, po rečima novosadskog arhiteke Miroslava Krstonošića, bez građevinske dozvole i saglasnosti autora, podignuti su pravoslavna crkva i baraka u koju je smeštena kafana.

Srušena vizija

– U dva poteza srušena je čitava vizija spomeničkog kompleksa. Da bircuzu tu nema mesta, izlišno je i govoriti. A dograđeni duhovni objekat, pravoslavna kapela, osim što je podignuta bez bilo kakve dozvole i ne na crkvenom zemljištu, stilom i oblikom ni slučajno ne spada u čitav kompleks, a posebno ne u njegov urbani plasman u aleji velikana i verovatno bi više pripadala pejsažu nekog grčkog, primorskog stila, nego udarnoj i najlepšoj sakralnoj lokaciji koju Srem ima – kaže arhitekta Krstonošić. – I mnogi drugi postupci vezani za divljanje neidentifikovanog karaktera na ovom prostoru su vrlo neprimereni.

Krstonošić podseća da mu je za projektovanje spomenika Sremski front, žiri, čiji je predsednik bio arhitekta Bogdan Bogdanović, dodelio prvu nagradu.

– Veoma sam bio ponosan što je moj rad prihvaćen, između ostalog i zbog toga što po očevoj i dedinoj liniji potičem iz tog dela Srema i što sam želeo da, osim velikog simbola antifašizma, taj spomenik bude sagledan i kroz vizuru Srema velikog slikara Save Šumanovića, takođe stradalog u Drugom svetskom ratu. Uz mene, kao autora, za vajarske bronzane i gipsane radove angažovao sam Jovana Soldatovića, a ukrasno zelenilo urađeno je po zamisli prof. dr Milana Sapundžića. Spomenički kompleks, koji se prostire na 27 hektara, otvoren je 1988. godine, a na otvaranju je bilo 150.000 ljudi iz čitave SFRJ, kao i predstavnici savezničkih snaga. Žrtve su bile velike, ujedinjene u antifašizmu, koji je nadilazio njihovu nacionalnu i versku pripadnost.

Krstonošić kazuje da je kompleks Sremski front podignut na najvećem evropskom ostrvu između Save, Dunava i Bosuta, borbe su vođene u svim pravcima, front je imao sedam linija koje su upravo i karakteristične u njegovoj likovnoj realizaciji, sa elementima rovovske borbe. Pored toga, podignut je i Muzej od preko 1500 kvadratnih metara, koji, po njegovim rečima, povezuje drugu stvarnost, istoriju tog prostora od Kelta, Rimljana i Slovena do danas, što pokazuje istorijsko i arheološke bogatstvo, a ujedno i povezuje prelaz Fruške gore u ravnicu. Želeo je, u čast Šumanoviću i njegovim pejsažima, da sakralno i likovno arhitekturu podredim Šumanovićevim idejama, koji je streljan u Sremskoj Mitrovici.

O kompleksu brine mesna zajednica?!

– Prilikom arhitektonskog rešenja pokušao sam sve da sagledam i zaokružim. Spomenik se nalazi na međunarodnom autoputu, na kome je promet od 28.000 vozila dnevno, što stvara mogućnost za samostalno izdržavanje, a važna je i činjenica da su u okolini odlični uslovi za razvoj lovnog i ribolovnog turizma. Ako tome dodamo i neiskorišćeni heliodrom i blizinu 32 fruškogorska manastira i tri reke, onda plasman i lokacija na prostoru gde je podignut spomenik Sremskom frontu ne bi smeo da bude tema diskusije stvaranja nekih drugih vrednosti na tom prostoru.

Umetnička ideja spomeničke celine Sremski front, sagledana kroz vizuru istorije, urbanizma, prirodnih bogatstava, pejsažnih i mnogih drugih karakteristika Srema, ocenjena je kao spomenik nulte kategorije i stavljena pod brigu države. Na žalost, nakon toga slede neshvatljivi događaji. Država, odnosno Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, koje je minulih godina u potpunosti vodilo brigu o Spomeniku, poverava Opštini Šid upravljanje i održavanje Spomen kompleksa. Tom prilikom, na sednici opštinskog parlamenta, odlučeno je da o tekućem održavanju kompleksa brine Mesna zajednica Adaševci! Turistička organizacija opštine, biće, pak, zadužena za promociju turizma! Pomenuto je, tada da bi oko 7.000 posetilaca Spomeniku godišnje moglo da se udvostruči dodatnim promovisanjem.

Stosedamdesetpet dana pakla

Sremski Front nastao je odmah nakon oslobođenja Beograda, 21. oktobra 1944. godine. Tada su jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije prešle preko reke Save, i otpočele sa neprijateljem veoma teške višemesečne borbe na ovom prostoru.
Teške borbe na Sremskom frontu vođene su 175 dana, od oktobra 1944. do 12. aprila 1945. godine, a u njima je učestvovalo oko 250.000 vojnika na obe strane.
Sremski front je uspostavljen pošto su otpočele završne borbe za oslobođenje Beograda i cele zemlje u Drugom svetskom ratu, kada je formirana borbena linija duž zapadnih granica Srema.
Nemci su ovaj front držali zbog izvlačenja delova armije “E” iz Grčke, Makedonije i sa Kosova i zato su ga očajnički branili.
Tokom rovovske borbe poginulo je više od 13.000 boraca NOVJ. Imena poginulih boraca, koji su u borbi za slobodu protiv fašizma dali svoje živote, uklesana su u Spomen obeležje u Aleji časti, ali tačan broj broj imenom i prezimenom nikada nije utvrđen.
Crvena armija izgubila je 1.100 vojnika, bugarska Narodna armija 623 i brigada “Italija” 163 borca, a neprijatelj oko 30.000 vojnika.

Nakon što je početkom 2011. godine država brigu o Spomeniku jednim potezom prebacila na MZ, počele su uobičajene nedaće: MZ, razume se, nije imala ni snage, ni stručnjaka, a naročito novca, da se adekvatno značaju Spomenika stara o njemu. Predsednik Saveta MZ Ilija Marković izneo je, tom prilikom, da održavanje Muzeja predstavlja veliki problem, jer krov prokišnjava i da će morati da se popravi. Tim povdom moraće da se obrate nadležnom ministarstvu, a sve preko Arhiva Srema koji je zadužen za Muzej.

Crkva bez dozvole

“Ispred Muzeja, prema reci Bosut, iskopane su dve jame namenjena jezerima, koje ćemo spojiti mostovima i šetalištem uz reku. U neposrednoj blizini ove reke napravićemo etno-restoran, sa sremačkom hranom. A, na samom ulasku postavićemo suvenirnicu, gde že se prodavati najmanje deset modela spomen obeležja. Kupićemo brodić za turiste… Spomen obeležje dobiće stari sjaj…” – vizija je koju je izneo tadašnji direktor Turističke organizacije Šid Miroslav Mića Janjić.

Odluka

Odluka o proglašavanju Spomen kompleksa Sremski front za kulturno dobro, u članu tri, o opštim merama zaštite, kazuje: “… Zabranjuje se izvođenje radova u neposrednoj okolini kulturnog dobra, koji mogu narušiti spomeničko svojstvo kulturnog dobra bez utvrđenih uslova i saglasnosti nadležnih organa…”

– Velikodušno darivanje države dovelo je do lošeg održavanja Spomenika i Muzeja, a manevar je zaokružen podizanjem sakralnog objekta na mestu gde ne pripada, neprilagođenog stila i oblika, koji nema ni građevinsku niti bilo kakvu dozvolu. Duhovne snage su samostalno odlučile da podignu pravoslavnu kapelu u okviru spomeničkog kompleksa. Sve je realizovano uz aminovanje Ministarstva rada zapošljavanja i socijalne politike koje je dalo saglasnost na osnovu Odluke Odbora Vlade Republike Srbije za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije na sednici februara 2005.Sednici su prisustvovali: Jovan Soldatović, koji je bio moj saradnik na projektu, a na toj sednici je predstavljen kao autor Spomen obeležja Sremski front, dr Božidar Simatković pomoćnik ministra rada, Vladan Tomčić pomoćnik ministra kulture i Dejan Ristić viši stručni saradnik u Ministarstvu rada. Konstatovano je da je “postignuta saglasnost da se u okviru obeležavanja 60. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu podigne pravoslavna kapela manjih dimenzija… Kapela će biti podignuta u spomeničkoj celini koja simblozuje razvoj i nastavak života nakon velikih borbi na Sremskom frontu…” – kaže Krstonošić i tvrdi da su napravljena tri nedopustiva koraka: Crkva je podigla trajan objekat na tuđem zemljištu, reč je o neverifikovanom projektu i divljoj gradnji. Uz sve to, on podseća da postoji dualizam vlasti u zaštiti spomenika kulture između republičkog i pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

O, kako tvrdi, nelegalnim građevinskim poduhvatima u Aleji časti i svemu ovome arhitekta Krstonošić je pismima obavestio Vesnu Pešić, Bojana Pajtića, Ištvana Pastora i Ivicu Dačića. Osim od Vesne Pešić, koja je objasnila da nema nikakvog uticaja na rešavanje čitavog slučaja, odgovor ni sa jedne druge adrese nije stigao.

Branislava Opranović (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!