Srednjoškolci: tolerancija ili segregacija

16 Oct 2013

Ima li koga da čuje glas vapijućeg u pustinji?

“Dobar dan, deco, danas ćemo imati jednu malu, brzu anketu, o vašoj nacionalnoj pripadnosti. Neka digne ruku ko se izjašnjava kao Srbin… Dobro, dobro, dakle 29. A sada neka digne ruku ko se izjašnjava drugačije. Hm, jedan, dobro… A kako se ti izjašnjavaš?”

“Ja sam neopredeljen”

“Ti si idiot!”, dobacio mu je drugar iz treće klupe.

“Ne možeš tako da mu se obraćaš, on ima pravo da se izjasni kako hoće”, ukorila ga je nastavnica-razrednica.

Reč je o anketi koja je sprovedena među učenicima osmog razreda jedne novosadske osnovne škole. A nastavnica je, je l te, postupila baš onako pedagoški.

Prema domaćem Zakonu o zabrani diskriminacije izrаzi “diskriminаciја” i “diskriminаtоrskо pоstupаnjе” оznаčаvајu svаkо nеоprаvdаnо prаvlјеnjе rаzlikе ili nејеdnаkо pоstupаnjе, оdnоsnо prоpuštаnjе (isklјučivаnjе, оgrаničаvаnjе ili dаvаnjе prvеnstvа), u оdnоsu nа licа ili grupе kао i nа člаnоvе njihоvih pоrоdicа, ili njimа bliskа licа, nа оtvоrеn ili prikrivеn nаčin, а kојi sе zаsnivа nа rаsi, bојi kоžе, prеcimа, držаvlјаnstvu, nаciоnаlnој pripаdnоsti ili еtničkоm pоrеklu, јеziku, vеrskim ili pоlitičkim ubеđеnjimа, pоlu, rоdnоm idеntitеtu, sеksuаlnој оriјеntаciјi, imоvnоm stаnju, rоđеnju, gеnеtskim оsоbеnоstimа, zdrаvstvеnоm stаnju, invаliditеtu, brаčnоm i pоrоdičnоm stаtusu, оsuđivаnоsti, stаrоsnоm dоbu, izglеdu, člаnstvu u pоlitičkim, sindikаlnim i drugim оrgаnizаciјаmа i drugim stvаrnim, оdnоsnо prеtpоstаvlјеnim ličnim svојstvimа.

Ili, kraće i još jasnije: “Svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva”. Tako bi, hm, trebalo da bude, u nekoj idealnoj stvarnosti, od koje je ova u Srbiji poprilično daleko.

Nacionalna, jezička i seksualna diskriminacija

Istraživanje “Vojvođanski učenici o diskriminaciji”: Rezultati poražavajući

No, fokusirajmo se na temu. Pokrajinski ombudsman nedavno je obnarodovao istraživanje pod nazivom “Vojvođanski učenici o diskriminaciji”, koje je sprovedeno krajem prošle godine, s ciljem da se prikupe relevantni podaci o tome kako srednjoškolci u Vojvodini shvataju diskriminaciju, kakvi su im stavovi u vezi sa diskriminacijom i, konačno, da se utvrdi da li među učenicima postoji izražena diskriminacija na nacionalnoj, odnosno etničkoj osnovi. Istraživanje je sprovedeno u 12 gimnazija i stručnih škola u Vojvodini, a uzorkom je bilo obuhvaćeno 488 učenika. Osnovni zaključak istraživanja je da tri oblika diskriminacije dominiraju u odnosu na sve ostale: diskriminacija na osnovu nacionalne/etničke pripadnosti; diskriminacija na osnovu
jezika/naglaska i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije.

Diskriminisanim se osećalo oko 24 odsto ispitanika, 49 odsto ispitanika se nije osećalo diskriminisano, dok oko 27 odsto ispitanika – ne zna da li se osećao diskriminisano!

Aniko Muškinja: Mladi ne znaju šta je to diskriminacija

Kako navode autori istraživanja (Oliver Muškinja, Pavel Domonji i Ankica Dragin), činjenica da je nešto više od četvrtine ispitanika navelo da ne zna da li se osećalo diskriminisano može ukazivati na to da ispitanici nisu u potpunosti upoznati sa suštinskim značenjem diskriminacije, odnosno ne prepoznaju njenu manifestaciju u stvarnom životu. Neko je, dodali bismo mi, onda zakazao u edukovanju: porodica, škola ili “društvena sredina”. Ispitanici kažu da društvena sredina (66 odsto) i porodica (62 odsto) čine ključne faktore koji utiču na pojavu netolerancije, mržnje, nacionalizma. Manji uticaj na njih imaju vršnjaci (36 odsto), politika (35 odsto) i mediji (34,5 odsto). A najmanji uticaj prema ispitanicima imaju škola (15 odsto) i crkva (osam odsto), u zemlji u kojoj je školovanje obavezno, i u kojoj, kako nas uveravaju oni odozgo, žive sve sami pobožni ljudi.

Ispitivanje je pokazalo da se najveći broj ispitanika osećao diskriminisano zbog jezika i naglaska kojim govori, a zatim zbog nacionalne pripadnosti. Diskriminacija se najčešće manifestovala psihički, to jest ismevanjem, zastrašivanjem (67 odsto), i socijalno, odnosno ignorisanjem ili isključivanjem iz grupe (47 odsto). Više od polovine ispitanika (51 odsto) svedočilo je diskriminaciji druge osobe, a te osobe su bile diskriminisane zbog nacionalne pripadnosti (48 odsto), zbog jezika (30 odsto) i zbog seksualne orijentacije (28 odsto).

Skoro polovina ispitanika – 48 odsto – tvrdi da nastavnici ne prave razliku između učenika na nacionalnoj osnovi, međutim skoro trećina ispitanika tvrdi suprotno, 30 odsto. U koju li se grupu ubraja nastavnica-razrednica s početka naše priče?

Od 488 ispitanika, njih 235 tvrdi da nema predrasude, dok njih 105 tvrdi da ima predrasude prema seksualnim manjinama. Većina ispitanika daje politički korektan odgovor i smatra da je potrebno sankcionisati učenike koji iskazuju diskriminatorne stavove (64 odsto), dok suprotno smatra 17,5 odsto ispitanika. Autori kažu da su rezultati nesumnjivo ukazali na to da veliki broj učenika nije sklon iskazivanju diskriminatornih stavova, a još je manje sklon da prema tim stavovima postupa. Većina učenika iskazuje veoma tolerantne, društveno prihvatljive vrednosti, sa jasnom percepcijom toga šta je društveno poželjno i prihvatljivo, a šta ne.

Svi pričaju samo svojim jezikom

Ali, alarmantan je nalaz istraživanja po kojem petina ispitanika kaže da bi bilo bolje da postoje odvojene škole za učenika različite nacionalnosti. Kao i odgovor prema kojem ispitanici kažu da se na odmorima, sekcijama, vanškolskim aktivnostima sa ispitanicima drugačije nacionalnosti ne druži 28,5 odsto ispitanika, dok 39 odsto tvrdi da se učenici iste nacionalnosti u školi grupišu i izoluju. Čak 96 odsto ispitanika u svakodnevnoj komunikaciji koristi se isključivo maternjim jezikom. Stoga su autori istraživanja došli do zaključka o dva ključna problema: izražena socijalna distanca između učenika različite nacionalne/etničke pripadnosti; nepoznavanje jezika (službenog i/ili dominantnog jezika sredine).

Drugim rečima, ne postoji kvalitetan društveni odnos između učenika različite nacionalnosti, kako unutar škole, tako i van nje. Stavovi kojima se ispitivao ovaj aspekt pokazali su da se vršnjačke grupe međusobno odvajaju uglavnom zbog jezika kojim govore, a na taj način i prema nacionalnoj/etničkoj pripadnosti. Četvrtina ispitanika koja se izjasnila da je lično bila diskriminisana, smatra da se to dogodilo upravo zbog jezika i nacionalne pripadnosti. Dakle, nepoznavanje jezika u direktnoj je vezi i sa diskriminacijom na nacionalnoj/etničkoj osnovi.

Autori istraživanja su naveli i da je koncept predavanja srpskog jezika u manjinskim odeljenjima veoma problematičan. Zbog toga ne iznenađuje činjenica da se veliki broj ispitanika osećao diskriminisano upravo po ovom osnovu. Poznavanje dominantnog jezika sredine (a koji nije srpski) od strane učenika srpske nacionalnosti je takođe veoma loše, te je tako komunikacija između pripadnika različitih nacionalnih zajednica svedena na elementarni nivo, bez postojanja ikakvih uslova da se takva situacija alternativnim mehanizmima (sekcije, vanškolske aktivnosti i sl.) poboljša. Rešenje ovog problema, smatraju autori, treba tražiti u promeni metodike nastave srpskog jezika kao nematernjeg, ali dakako i u razmatranju mogućnost da se učenicima srpske nacionalnosti ponudi mogućnost učenja dominantnog jezika sredine kao izbornog predmeta. Podsećanja radi, u vojvođanskim školama nekada se fakultativno izučavao predmet Jezik društvene sredine.

Beg u inostranstvo kao izlaz?

Zbog nedovoljno dobrog poznavanja srpskog jezika, jedan broj učenika svake godine odlazi u inostranstvo kako bi završio fakultet na svom maternjem jeziku, a oni učenici koji se upišu na fakultet u Srbiji zbog nepoznavanja jezika imaju veliki problem pri savladavanju gradiva, pa im je često jedini izbor napuštanje fakulteta. Kao primer mogu se navesti učenici mađarske nacionalne manjine koji odlaze u Mađarsku, kako bi nastavili školovanje na nekoj visokoškolskoj ustanovi u toj zemlji. Inače, trećina ispitanika je navela da nakon završene srednje škole, školovanje neće nastaviti u Srbiji. Da ne može da proceni svoj stav po ovom pitanju istaklo je 23 odsto ispitanika. Dakle, oko 55 odsto ispitanika ili neće ostati u Srbiji ili još uvek to ne zna!

Autori istraživanja smatraju da je primarni razlog za ovakvu pojavu veoma loša socio-ekonomska situacija u Srbiji, koja se godinama pogoršava i tako mladim ljudima ne uliva dovoljno optimizma da ostanu u zemlji. S druge strane, ne sme se zanemariti problem nepoznavanja jezika i odsustva samopouzdanja da se sa stečenim znanjem jezika nastavi školovanje u Srbiji. Zemlje “matice” pripadnika manjinskih nacionalnih zajednica u Vojvodini nude različite pogodnosti i bolje uslove za studente, te oni mahom odlaze tamo kako bi nastavili školovanje i izborili se za bolju budućnost.

Istraživanje Pokrajinskog ombudsmana tako je pokazalo da se u školi učenici uglavnom kreću unutar svojih (nacionalno određenih) relativno malih grupa, govore svojim maternjim jezikom, jer su tako i manje šanse da će zbog svoje nacionalne pripadnosti ili jezika kojim govore biti na neki način diskriminisani, što im uliva određenu sigurnost.

Gotovo 90 odsto ispitanika iz uzorka pohađa nacionalno mešovite škole, a oko 80 odsto ispitanika kaže da nema ništa protiv takvih škola. Podsećanja radi, Pokrajinski ombudsman je u 2011. godini ustanovio da je u nacionalno mešovitoj opštini Temerin, u formalno-pravno mešovitoj osnovnoj školi, još 1994. godine zbog problema sa manjkom prostora došlo do izmeštanja učenika mađarske nacionalnosti (od prvog do osmog razreda, tzv. vertikala) u nacionalno homogenu školu. Na taj način nastale su dve nacionalno homogene, nemešovite škole, iako takvo stanje nije bilo usklađeno sa relevantnim pravnim aktima. Taj postupak imao je nesumnjivo velike štetne posledice, kako u pogledu socijalne distance pripadnika srpske i mađarske nacionalne zajednice, tako i u stvaranju pogodnih uslova za manipulaciju i zloupotrebu učenika u incidentima koji su se kasnije događali. To je verovatno jedan od razloga što je Temerinu pripala etiketa lakmus-papira za stanje međunacionalnih odnosa u Vojvodini. Kao i etiketa poligona za nadgornjavanje i mobilizaciju mladih srpskih i mađarskih “patriota”.

Škole – odraz haotičnog društva

Pokrajinski ombudsman konstatovao je i da se ne sme izgubiti iz vida ni činjenica da je vršnjačko nasilje u školama veoma prisutno i da se ono neretko manifestuje kao posledica nekog oblika diskriminacije. Škole se, kako primećuju autori, ne mogu posmatrati kao oaze mira, sigurnosti i bezbednosti unutar haotičnosti društva i odsustva društveno poželjnih i prihvatljivih vrednosti, normi i strogo definisanih obrazaca ponašanja.

Nedavno je u onu istu novosadsku osnovnu školu s početka naše priče jedan učenik osmog razreda doneo ni manje ni više nego – kuhinjski nož!? Pa je, “iz fazona” zatvorio slabijeg drugara u toalet i malo ga “zastrašivao”. Prethodno je, u sedmom razredu, jedan učenik izbačen iz škole jer je odalamio čoveka iz privatnog obezbeđenja, kojeg je škola angažovala, jer sama ne očito ne mođe da se izbori sa mladim nasilnicima. U drugoj osnovnoj školi četvoro dece se ispisalo iz jednog razreda, jer ih je jedan problematični drugar konstantno zlostavljao (nije jasno zašto uprava škole nije njega ispisala, već je dozvolila da mirna deca napuste školu?). U jednoj zrenjaninskoj srednjoj školi na ulaznim vratima stoji detektor metala, za slučaj da neko želi da u školu sa sobom unese hladno ili neko toplije oružje (kao u Bronksu!).

Vreme mržnje i nasilja

U Novom Sadu već godinama traje “tihi rat” između “navijača” Vojvodine, Zvezde i Partizana. Nedavno im se pridružila i “Korida”, što su navijači FK Novog Sada. Tuče između tih društvenih podgrupa su veoma česte, ali u njima neretko nastradaju i nevini. Isto tako nedavno, ispred jedne osnovne škole u novosadskom naselju Liman dogodila se pucnjava kao u Beogradu devedesetih godina prošlog veka: pripadnici jedne “navijačke” grupe pripucali su iz auta na svoje krvne neprijatelje iz druge grupe. Sve to se dešavalo u neposrednoj blizni školskog igrališta, gde su učenici trećeg razreda upravo imali fizičko. U novosadskoj policiji kažu da sve teže mogu da se izbore sa tim “navijačkim” grupama, jer nije poenta samo u represiji, nešto je i u porodičnom, školskom, društvenom vaspitanju, što veoma često izostaje. U takvim okolnostima, priča nam izvor iz policije, kriminalci iz “navijačkih” grupa sve česće ulaze i u osnovne škole i mobilišu klince. Jedna nastavnica kaže da nepogrešivo mobilišu one koji su iz problematičnih porodica i koji su samim tim lak plen. Tako se rađa “Treća generacija”, skupina koju čine najmlađi “navijači”, u startu spremna na kriminalno i na nasilničko ponašanje (videti grafite u Novom Sadu: “Sloboda 3-G-erima”).

Ili, kako se navodi u istraživanju Pokrajinskog ombudsmana: “U vremenu u kojem se srbijansko društvo nalazi, a koje karakteriše odsustvo društveno prihvatljivih vrednosti, utvrđenih i poželjnih obrazaca ponašanja, društvena anomija i sveopšta socijalna i ekonomska kriza, jačanje desničarskih i neonacističkih ideja, od suštinskog je značaja jasna i utvrđena strategija smanjivanja distance i napetosti između pripadnika različitih društvenih grupa”.

Ima li koga da čuje glas vapijućeg u pustinji, dok ne bude prekasno?

Damir Grubor, Natalija Jakovljević (Autonomija)

Tekst “Srednjoškolci: tolerancija ili segregacija” izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Podelite ovu stranicu!