SRĐAN MILOŠEVIĆ: Staljin je bio svjestan jačine Titove istorijske pojave i snage jugoslovenske socijalističke revolucije

01 Aug 2018

Zašto je u Srbiji prećutano sedam decenija od Titovog “NE” Staljinu

Sedam decenija od Rezolucije Informbiroa i Titovog “NE” Staljinu u Srbiji je ove godine prošlo gotovo nezapaženo. Na pitanje može li se to ćutanje tumačiti i kao strah Beograda da se ne zamjeri Moskvi, istoričar Srđan Milošević odgovara potvrdno.

“Nažalost, bojim se da je reč upravo o želji da se ne zameri Moskvi, odnosno, preciznije – o usvajanju stanovišta da se svako udaljavanje od Rusije, makar ona bila i staljinistička, kao i svako približavanje Zapadu vidi kao izdaja. Indikativno je potpuno odsustvo svesti o ovoj godišnjici; upadljivo je odsustvo javnog govora o mestu tog raskola u istoriji Jugoslavije, posledično i u istoriji Srbije”, kaže Milošević. “O ’48. se nije progovorilo makar onoliko koliko se govorilo o ’68-oj, koja je, ipak, ispunjena sadržajem daleko manjeg značaja. Ništa od toga, iako je reč o događaju koji je – bez ikakvog prenaglašavanja! – pokrenuo sudbonosne procese u Jugoslaviji, i to one koji su omogućili, ne samo emancipaciju od sovjetskog političkog uticaja, već su i otvorili prostor za demokratskiju formu socijalizma – za samoupravni socijalizam.

Veoma je teško smisliti i iskonstruisati neku negativnu kvalifikaciju o čuvenom jugoslovenskom “ne” Staljinu. Sa druge strane, bilo kakav pohvalan iskaz o tome očito se smatra antiruskom delatnošću. Satelit Sputnjik sve registruje, pa nije baš zgodno… “

AVANGARDA: U knjizi “Sudbonosni podvig Jugoslavije”, govoreći o značaju jugoslovenskog “ne” Staljinu, Raif Dizdarević tvrdi da je za takav potez bila neophodna Titova “nevjerovatna politička i državnička hrabrost”. Što kažu istoričari?

MILOŠEVIĆ: Ocena Titovog suprotstavljanja Staljinu varira zavisno od razumevanja ukupne istorijske uloge koju je Tito odigrao u svom višedecenijskom političkom trajanju. Uglavnom, postoji jedinstven stav da je za takav radikalan raskid trebalo imati hrabrosti, ali nisu retka tumačenja koja akcenat stavljaju na sukob dve autoritativne ličnosti, proistekao iz nekakvih ličnih osobina samih aktera tog sukoba. Što je, naravno, pogrešan fokus. Jer, iako se ne može olako poreći ni Titova povređena sujeta, ipak je, mnogo pre i više od toga, primedbama iz SSSR-a bilo povređeno dostojanstvo jugoslovenske narodnooslobodilačke borbe i revolucije. Za takav politički postupak trebalo je imati i svest o podršci u društvu koja je bila nedvosmislena.

Optužbe iz Rezolucije Informbiroa javno su čitane na razglasima, što je, najblaže govoreći, izazivalo iznenađenost u SSSR i drugim zemljama narodne demokratije.

AVANGARDA: Kada već govorimo o ličnim odnosima, što o odnosu Tita i Staljina govore njihovi susreti iz aprila 1945. i maj/juni 1946?

MILOŠEVIĆ: Staljin je imao sve razloge da uvaži činjenicu da je Tito vođa najuspešnije vansovjetske komunističke partije. Opisi tih susreta, u kojima je mnogo insistiranja na bliskosti i srdačnosti, jasno ukazuju i na Staljinovu želju i nameru da pokaže ko je u tom odnosu glavni, što mu nije osporavano. Ali jeste bilo neumesno. Jedna od manifestacija tog cinizma bila je Staljinova “preporuka” da se kralj Petar II Karađorđević vrati u Jugoslaviju. Bila je to osobita niskost dostojna Staljinovog bahatog odnosa prema svima koje je video kao sebi potčinjene.

Sa druge strane, Tito je svakako uživao velike počasti u SSSR, ali ne mogu reći sa sigurnošću da je Staljin u Tita imao dubokog poverenja.

AVANGARDA: Zašto?

MILOŠEVIĆ: Staljin nije bio ličnost koja se dala impresionirati. Pre bi se reklo da je u odnosu na Tita bio sumnjičav. Naravno, Titu su ukazivane naročite počasti, daleko veće nego bilo kom lideru komunističkih partija, i to zato što je Staljin bio svestan jačine Titove istorijske pojave i autentične snage jugoslovenske socijalističke revolucije.

Danas se često sa nipodaštavanjem govori o tome da je Jugoslavija bila tek nekakav “najverniji saveznik” SSSR-a posle Drugog svetskog rata i da je Tito bio Staljinov “najposlušniji učenik”…

AVANGARDA: Je li?

MILOŠEVIĆ: Pre će biti da je reč o refleksu potrebe da se dodatno dramatizuje ionako dramatičan raskol iz 1948, da se naglasi snaga tog preokreta, ali i da se zamagli suština dešavanja tokom 1944. i 1945. Mislim na odnos novih jugoslovenskih vlasti prema kolaboraciji. Naime, želi se reći kako represija prema nosiocima kolaboracije u Jugoslaviji nije bila rezultat držanja tih ljudi tokom Drugog svetskog rata, tokom nacističke okupacije, već dokazivanja jugoslovenskih vlasti pred Staljinom: valjda i oni umeju da zavedu čvrstorukaški režim.

U tumačenju da je Tito bio Staljinov “najverniji sledbenik” najčešće se imaju u vidu razmere terora nad političkim protivnicima, u čemu neretko i dalje ima zaista nesuvislih konfabulacija, naročito kada je reč o navodnim razmerama represija, a još više kada su u pitanju njeni motivi, gde se i dalje uporno održavaju tirade o tobožnjem antisrpskom, anihrvatskom, antibošnjačkom, itd. delovanju komunista.

AVANGARDA: U knjizi “Staljin: dvor crvenog cara” Sajmon Motefjore, baš kao i Jože Pirjevec u knjizi “Tito i drugovi”, tvdi da je, nakon Staljinove smrti 1953, na njegovom radnom stolu pronađeno Titovo pismo iz 1950. godine. “Prestanite da šaljete atentatore da me ubiju… Ako ne prestanete, ja ću u Moskvu poslati svog čovjeka i neće biti potrebe da šaljem druge”, navodno je pisao Tito Staljinu. Znate da se ova epizoda često citira…

MILOŠEVIĆ: Znam. Autori koje ste pomenuli to su preuzeli od Roja Medvedeva, a ovome je to saopštio blizak saradnik Nikite Hruščova, Aleksej Snegov. Navodno je, po kazivanju Snegova, Hruščov jednom pomenuo to pismo, uz nekoliko drugih, karakterističnih, koje je Staljin imao kod sebe u trenutku smrti. Izvor te priče poziva se na Hruščova, koji bi, ako je takvo pismo poslato, svakako za njega mogao saznati. U tom smislu, epizoda o kojoj govorimo spada u domen sasvim mogućih, neizvesno koliko verovatnih, a do pojave takvog pisma i – nedokazivih priča. Koje, naravno, dobro zvuče.

AVANGARDA: Što je zapravo Informbiro?

MILOŠEVIĆ: Reč je o međunarodnoj organizaciji komunističkih partija, čiji je cilj bilo koordiniranje aktivnosti svetskog komunizma, ali i kontrola tih aktivnosti od strane SSSR. Organizacija je, dakle, služila kao facilitator sovjetskog imperijalizma i potčinjavanja drugih socijalističkih zemalja, kao i disciplinovanja kompartija.

Još od Prve internacionale, međunarodno organizovanje je u tradiciji radničkih, komunističkih partija. Posle raspuštanja Kominterne 1943, takve međunarodne centrale nije bilo. Ona je ponovo uspostavljena 1947, i to kao Informacioni biro sa sedištem u Beogradu, što je novi zanimljiv pokazatelj Staljinove igre “toplo-hladno” kada je reč o odnosu prema KPJ i Jugoslaviji.

AVANGARDA: Rezolucija IB-a objavljena je na Vidovdan, 28. juna 1948. Da li je i taj datum izabran slučajno ili je, kako tvrde pojedini istoričari, Staljin time želio nešto da poruči?

MILOŠEVIĆ: Mislim da je reč o učitavanju. Možda je Staljin nešto želeo da poruči, a možda mu je to bilo sasvim izvan vidokruga. Uostalom, u tom vidovdanskom narativu onaj ko šalje preteće pismo je Murat, tj. agresor. Sumnjam da se Rezolucijom Staljin identifikovao sa Muratom, jer je jedino to analogija koja je iole konsekventna.

Druga opcija je da je Tito, zapravo, Murat ovog “reinactmenta” kosovskog zaveta, a da je Staljin – “car” Lazar. Tako bi uloge podelili današnji desničarski, antititoistički sovjeto-rusofili. Razume se, analogija ne mora ni ići tako duboko u podelu uloga, ali u osnovi mislim da je izbor datuma, ako išta, veoma udaljena aluzija na to da bi Jugoslaviju mogla zadesiti propast. Znate, i pristup Jugoslavije Trojnom paktu potpisan je u zamku Belvedere koji je, neće Vas iznenaditi, koristio Franc Ferdinand u vreme kada se uputio u Bosnu na manevre. Ne možemo isključiti da je Hitlerov cinizam imao udela u ovom aranžmanu. Ipak, dokaza za to nema.

AVANGARDA: Što je sve prethodilo Rezoluciji Informbiroa?

MILOŠEVIĆ: Prethodilo je, najuopštenije govoreći, jugoslovensko nastojanje da se unutar zadate paradigme razvitka socijalističke revolucije, kako ju je koncipirao Staljin, otvori prostor za prilagođavanje te paradigme realnosti jugoslovenskog društva i prostora. Sve je počelo kao pokazivanje mišića Jugoslaviji, koju je Staljin, možebiti, želeo da “disciplinuje”, da je postavi u ravni sa ostalim zemljama narodne demokratije, odnosno da KPJ učini manje “avangardnom” u odnosu na ostale komunističke partije. Nije teško razumeti da je donekle izuzetna pozicija Jugoslavije i njene partije bila trn u oku drugim socijalističkim zemljama i kompartijama.

AVANGARDA: Kada govorite o “donekle izuzetnoj poziciji Jugoslavije” i KPJ u odnosu na ostale socijalističke zemlje, na što konkretno mislite?

MILOŠEVIĆ: Mislim na autentičnost jugoslovenskog Narodnooslobodilačkog pokreta, izraslog iz slobodarskih težnji, čiju je artikulaciju maestralno izvela KPJ. Organizator je, dakle, zaista bila Partija, ali je pokret bio narodni, široko prihvaćen i doslovce prigrljen od Jugoslovena. To važi i za Srbiju, gde je pokret objektivno bio slab do 1944, i to zahvaljujući brojnim okolnostima. Ipak, čak i Dragiša Cvetković, koji najveći deo rata provodi u konfinaciji u Nišu, svom kumu Mihailu Konstantinoviću, profesoru prava, piše o onome čemu svedoči: “Narod više ceni borbene napore oslobodilačke vojske protivu okupatora od pokreta srpskih oficira… “.

AVANGARDA: Kako je Jugoslavija odgovorila na Rezoluciju IB-a?

MILOŠEVIĆ: Odgovor Jugoslovena bio je dostojanstven, odmeren, iskusan. Ne zaboravite da je prepiska trajala još od marta 1948. Optužbe iz Rezolucije IB-a su u principu odbačene, naročito interpretacija da su greške (ako ih je i bilo) – tendenciozne, antisovjetske i da su rezultat nekakvih zadnjih misli i antiboljševičkih tendencija u KPJ.

Naravno, u odgovoru ćete naći i odbranaškog tona; vidljiva je i svojevrsna doktrinarna nezgrapnost, ali je ton sovjetskih pisama bio toliko potcenjivački i pisan sa takve visine, da se u toj komparaciji odgovor jugoslovenskih komunista pokazuje u još povoljnijem svetlu.

AVANGARDA: Ipak, dio najvišeg političkog i partijskog rukovodstva zemlje, kao i dio jugoslovenskih generala, izjasnio za Rezoluciju IB-a.

MILOŠEVIĆ: To jasno dokazuje da KPJ nije bila monolitna, a još manje je monolitan bio sistem koji je uspostavljen. Od samog početka je bilo različitih struja. Veoma je teško ulaziti u sve individualne motive, u surevnjivosti, u načelne suprotnosti, ili u intimna preumljavanja. Ipak, ne treba sumnjati da je bilo i toga: na Staljinov su pritisak očito popustili razni ventili. Načelna opredeljenja ukrštala su se sa ličnim ambicijama. Zasigurno, delovalo je i određeno shvatanje etičnosti – mišljenje se ne može promeniti preko noći. To je, naravno, bila (samozavaravajuća?!) iluzija: promena se, zaista, odigravala ubrzanom dinamikom, ali su njeni koreni bili dublji, naznake raskola relativno rane, iako su bile ignorisane. To je, možebiti, sa etičke strane upravo veći problem od konačnog i naizgled “prekonoćnog” suprotstavljanja Staljinu, onda kada je sa te strane i došao napad.

AVANGARDA: U knjizi “Sudbonosni podvig Jugoslavije” Raif Dizdarević kaže da je Rezolucija IB-a predstavljala “svojevrsnu objavu rata Jugoslaviji”, odnosno da je Jugoslavija “pet godina bila izložena svim vidovima agresivnog pritiska, prijetnji, subverzija”. Koliko je bilo realno da Staljin napadne Jugoslaviju?

MILOŠEVIĆ: Kretalo se po oštrici noža. Takva mogućnost nesumnjivo je postojala, a verovatnoća da se ostvari nekada je bila veća, nekada manja. Drugim rečima, ona nikada nije bila isključena. Takva opcija je razmatrana, analizirane su njene pretpostavke i, makar do Staljinove smrti 1953, bilo bi zaista neodgovorno da se takva mogućnost bagateliše i odbaci.

Incidenti na jugoslovenkim granicama tih su godina odneli desetine života. Tenzije su bile stalne, provokacije veoma intenzivne, a izloženost Jugoslavije veoma velika, posebno imajući u vidu dužinu granice sa zemljama iz kojih bi napad mogao dogoditi.

AVANGARDA: Što su bili faktori odvraćanja?

MILOŠEVIĆ: Najpre, strah od eskalacije sukoba, potom i očekivanje pokajanja od strane jugoslovenskih komunista. Tu je od uticaja morala biti i svest da bi se veoma teško držala kontrola nad okupiranom Jugoslavijom, da ta okupacija ne bi mogla biti trajno rešenje, kao i da bi svaki instalirani režim bio više nego nestabilan. Uprkos propagandi i manipulaciji – iako je to najmanje važno – pred samim komunističkim svetom zaista bi bilo teško opravdati intervenciju protiv zemlje u kojoj su na vlasti komunisti, uz legitimisanje tog čina prilično dubioznim obrazloženjima.

AVANGARDA: Kada je formiran logor Goli otok?

MILOŠEVIĆ: Goli otok jedna je od tema o kojoj se neuporedivo više govori nego što se zaista zna. Zatvor je formiran jula 1949. i funkcionisao je kao mesto zatočenja takozvanih ibeovaca do 1956. godine.

Veliki je saznajni problem to što su pogled na ovu temu umnogome oblikovali ljudi koji imaju lična sećanja sa tog mesta, prema kojima se naprosto mora imati pijetet, ali koji ne mogu vezivati pokušaje da se ta epizoda istorije sagleda u kontekstu ondašnjih prilika.

AVANGARDA: Što hoćete da kažete?

MILOŠEVIĆ: Hoću da kažem da je taj zatvor prvenstveno služio kao vid internacije onih koji su podržali Rezoluciju IB-a i za koje je postojala bojazan da mogu ugroziti bezbednost zemlje. Drugo je pitanje da li su svi internirni zaista bili spremni na delovanje u dosluhu sa SSSR. Verovatno – ne svi. Međutim, režim je bio tek uspostavljen, poluge vlasti čvrsto ali vrlo sklisko u rukama, razmere sovjetskog prisustva “po dubini” u osnovi nepoznate, strah i frustracija ogromni, ali nikako bez osnova. Svi misle: “To je bio stabilan režim, Titova vlast neprikosnovena”.

AVANGARDA: Pa, upravo je ’48. pokazala da to i nije bilo baš tako!

MILOŠEVIĆ: Naravno. Gledano iz perspektive ondašnjeg rukovodstva zemlje, 1948. se otvarala igra “va banque”; bilo je – “mi ili oni”. A stvar je dodatno usložnjavalo to što su “oni” bili doslovce dojučerašnji – “mi”.

Nisam u stanju da ponudim odgovarajuće psihološko objašnjenje, ali mi se čini notornim da se u lošem tretmanu zatočenika na Golom mogu prepoznati određena stanja svesti koja čine da sukobi nastali iz podele doskora jedinstvenog korpusa na izvestan način budu brutalniji čak i od obračuna sa izvornim, spoljnim neprijateljima… Naravno, u slučaju jugoslovenskih komunista, ovi potonji su u ratu suđeni i streljani, nisu prevaspitavani, premda je proces tog prevaspitavanja u slučaju zatvorenika na Golom u jednom, srazmerno niskom procentu, vodio smrtnim ishodima: oko 2,5%, odnosno oko 400 ljudi od oko 16.000 zatočenika. Ako je potreba onemogućavanja delovanja pristalica Rezolucije IB u skladu sa instruktažom i željama SSSR politički razumljiva, ta vrsta sistematičnosti nasilja i održavanje stanja jednog nepotrebno visokog i brutalizovanog stepena represije, koji, inače, nisu bili svojstveni jugoslovenskim komunistima ni tokom rata ni u posleratnom periodu, s pravom izazivaju negodovanje.

AVANGARDA: Kako je Zapad reagovao na torturu nad golootočkim zatvorenicima? Jesu li zabilježeni protesti zapadnih diplomata tim povodom ili…?

MILOŠEVIĆ: Postojanje zatvora na Golom otoku neprijatna je epizoda jugoslovenske istorije, a tretman zatvorenika predstavljao je njen infamni sadržaj. Sa druge strane, niti Jugoslaviju niti jugoslovenski socijalizam nije moguće gledati samo kroz tu optiku, pa ni dominantno kroz nju. Tako je bilo i 1949–1956, a važi i danas. Od daleko većeg značaja u međunarodnoj politici bili su sadržaj i, još i više, posledice raskola iz 1948, tako da je interesovanje za sudbinu političkih protivnika režima – u ovom slučaju ibeovaca – bilo prepušteno raznim nevladinim akterima, ali bez većeg uticaja.

Za postojanje izolacije ibeovaca znalo se u inostranstvu; postojala je i snažna sovjetska propaganda koja je fabulozno preuveličavala i razmere i metode represije. Direktnih protesta kod jugoslovenske vlade od strane zapadnih zemalja tim povodom nije bilo. Međutim, moram istaći da je držanje zapadnih zemalja u ovoj situciji, kao i inače, na svaki način od perifernog značaja. Kao argument, često se navodi – Tita je podržao Zapad, partizane su u ratu pomagali Saveznici, Zapad je kritikovao Tita zbog toga i toga i toga… Za mene to nije nikakav dokaz niti argument. Drugim rečima, Zapad za mene nije nikakvo merilo moralnosti ili nemoralnosti, pravednosti ili nepravednosti. Kako god da se Zapad odnosio prema dešavanjima u Jugoslaviji, to je bilo rukovođeno njihovim interesima. Jugoslavija je imala svoje, a Sovjeti, pak, svoje interese.
U cilju legitimacije onoga što je činjeno, veoma često se navodi da je Zapad to prihvatio ili pomogao, ali je i to pogrešan pravac…

AVANGARDA: U kojem smislu?

MILOŠEVIĆ: NOP je bio veličanstvena sekvenca jugoslovenske istorije po sebi i ne treba mu nikakva legitimacija spolja. Sa druge strane, Goli otok bio je nesrećna kombinacija nužnosti izolacije i bespotrebno nehumanog tretmana zatočenika koji, bez obzira na reagovanje ili nereagovanje Zapada, zaslužuje etički prekor. Šta je imao da kaže bilo ko van Jugoslavije relevantno je jedino u smislu kako je to opredeljivalo delovanje aktera u konkretnim situacijama.

AVANGARDA: Koliko je staljinistički obračun jugoslovenskog režima sa staljinistima doveo u pitanje ugled Jugoslavije i Tita i u samoj Jugoslaviji?

MILOŠEVIĆ: U biti, to nije imalo velikog uticaja. Ni u Jugoslaviji ni u inostranstvu. Negde na društvenim marginama, u nekim intelektualnim krugovima u zemljama zapadne demokratije otvarala se ta kritika, ali to je bilo bez znatnijeg odjeka.

Zanimljivo, potonja rehabilitacija mnogih ibeovaca dodatno je otupila oštricu kritike: mnogi od njih su postali viđeniji javni radnici, dolazili su na uticajna mesta, zapošljavali se i uopšte bili reintegrisani u društvo. Kada se ta disidentska priča otvorila osamdesetih godina 20. veka, neki od bivših zatočenika sa Golog nastupali su sa srazmerno visokih društvenih položaja. Naprosto, ni njihovim sagovornicima na Zapadu nije izgledala uverljivo njihova priča o monstruoznosti režima u kojem su, posle proživljene kalvarije, ipak postajali profesori, akademici, priznati umetnici… U toj, ponekad, ironičnoj noti, nastaloj usled nesravnjivosti iskustava ovdašnjih disidenata sa disidentima i žrtvama režima drugde u istočnoj Evropi, takođe ima nepravde; tim pre što su iskustva tih ljudi objektivno bila veoma surova. Ali, prošle su decenije i, kao što sam rekao, mnogi od zatočenika Golog otoka su reintegrisani… Čak i više od reintegracije.

AVANGARDA: Kako su i kada golootočani od staljinista postali “borci za demokratiju”? Drugim riječima, kada je i kako priča o izdaji zemlje 1948. svedena na narativ o represiji u logoru Goli otok?

MILOŠEVIĆ: Prvo, da nije došlo do izolacije jugoslovenskih staljinista, šanse za scenario da “cela Jugoslavija bude Goli otok” bile bi svakako daleko veće. Za jugoslovenske staljiniste Goli je predstavljao snažan, slamajući udarac; bio je simbol njihovog poraza i nedvosmisleno i uverlljivo upozorenje.

U ličnim sećanjima mnogih zatočenika sa Golog zapaža se bagatelisanje značaja njihovog ideološkog svrstavanja: malo koji će otvoreno reći da je bio staljinist, iz čega proizlazi da niko na Golom otoku to nije ni bio!

AVANGARDA: Malo koji će otvoreno reči i što je bio “juridički osnov” njihovog progona na Goli otok!

MILOŠEVIĆ: U sećanjima bivših zatočenika oni su, uglavnom, kritički duhovi, slobodoumni i hrabri, dakle – iskonske demokrate. Kada to baš i nije tako eksplicitno rečeno, iz čitavog narativa se jasno razaznaje kao poruka. Istovremeno, među liberalno-desničarskim intelektualcima imate i one koji smatraju da ibeovce ne treba rehabilitovati jer su bili komunisti; njihova sudbina je, kažu, ista ona koju su oni namenili drugima – takozvanoj građanskoj i nacionalnoj eliti ili suparničkom taboru u unutarpartijskm sukobu – zbog čega su, suštinski, dobili ono što su i zaslužili, makar i od ruke istih kao što su i oni sami.

Najzad, Goli otok se odavno i dominantno smatra mestom nacionalnog stradanja; prebrajaju se pripadnici jednog ili drugog naroda (ili se i bez prebrojavanja “zna” ko je tu najviše stradao i zašto), odakle se izvlače umobolni zaključci o još jednom elementu u masterplanu komunista da unište ovaj ili onaj narod.

(Tamara Nikčević, Avangarda / Foto: N1)

Podelite ovu stranicu!