SRĐAN ŠKORO: Sve dok strah bude veći od sramote, Srbija neće postati pristojno društvo

13 Oct 2015

„Ćute novine kao zalivene, ne oglašavaju se televizije, knjižare odbijaju da prodaju knjigu sa takvim naslovom, kolporteri vrte glavom i vele – ne smemo!”, piše za Cenzolovku autor knjige „Vučić i cenzura”

Pitao sam stručnjake za jezik da li je pleonazam kad se kaže „Vučić i cenzura”. Odgovorili su mi da zvanično još nije, ali nezvanično se te dve reči, po pravilu, izbegavaju. Iz pristojnosti, kao nekad pošten komunista. Kažu, previše bodu oči. A ja, ko za inat, dadoh takav naslov svojoj knjizi – „Vučić i cenzura”.

I gle čuda, osim Bete, sajta Radio-televizije Vojvodina i kratke vesti u listu „Danas”, niko nije objavio da je knjiga izašla. Ko velim, objaviće, valjda, nešto više posle promocije zakazane za 5. oktobar u Pres centru UNS-a. Atraktivni govornici Dragoljub Draža Petrović i Olja Bećković, prepuna sala, i opet ništa.

Osim časnog izuzetka Foneta i sajta lista „Danas”, nigde ni slovca. Ćute novine kao zalivene, ne oglašavaju se televizije, knjižare odbijaju da prodaju knjigu sa takvim naslovom, kolporteri vrte glavom i vele – ne smemo!

Šta ih je toliko uplašilo? Teško je poverovati da je pleonazam. Još manje da je u pitanju cenzura, jer stalno tvrde kako je nema. Šta je onda? Koga se ti silni urednici, vlasnici knjižara i ulični prodavci knjiga toliko plaše?

Nekad u Srbiji kad nekome kažeš „nije valjda da se plašiš”, i najveća kukavica na svetu se trgne i glasno uzvikne „ma ko se plaši” i potrudi se da pokaže suprotno.

Danas kad tako nešto pokušate, ljudi vam otvoreno kažu „istina je, plašimo se i nije nas sramota zbog toga”. Posle toga ide ono uobičajeno: deca, nezaposlena žena, stari roditelji, mogućnost gubitka posla, bolje se prikloniti nego boriti, pogledaj kako prolaze oni koji se bore i misle svojom glavom, i tako unedogled.

Ali, ime onoga koga se plaše ne izgovaraju. Opet iz straha, objašnjavajući „znaš ti to bolje od nas”.

Šta ja to znam bolje od njih? Da živimo u društvu gde je zabranjeno pomenuti jednu knjigu da se ne bi naljutio – ko? Svemoćni Vučić? Da li on zaista toliko kontroliše Srbiju da bi ga činjenica o izlasku jedne knjige izbacila iz ravnoteže? Poremetila da na miru i uz Mirinu knjigu 5. oktobra poseti rodni grad Slobodana Miloševića i u „Bambiju” proba „plazmu” direktno sa proizvodne trake?

Sudeći po reakcijama Željka Cvijanovića u tekstu „Zašto su se digle američke agenture“, pa poslovično budnih E-novina Petra Lukovića, koje posvećuju ogroman prostor promociji knjige „Vučić i cenzura“, nešto se ipak dogodilo.

Čemu toliko pisanije kad niko nije ni objavio da je bilo promocije? Kako im se to odjednom „javilo“ da o tome pišu?

Istovremeno, uz promociju knjige žene sa Interpolove poternice, „Novosti” mene prebacuju u „Zov“, list namenjen ljubiteljima prirode, lova i ribolova, kao i kućnih ljubimaca. Valjda je pod uticajem najnovijeg svedočenja Mire Marković, rukovodstvo Kompanije „Novosti” pomislilo da je moja knjiga „Vučić i cenzura“ štivo o životinjama, pa su brzometno osmislili moj premeštaj u „Zov“. I to za novinara sa najnižim mogućim ličnim dohotkom. Većina sekretarica i pojedini kuriri u Kompaniji „Novosti” imaju veću platu od one koju su meni odredili.

Ali, to sve ne govori ništa o meni, već samo o njima. Koeficijent moje plate tačno u brojku pokazuje koeficijent inteligencije onih koji trenutno rukovode „Novostima”. Nažalost, otkriva i kakva je pamet onoga ko je postavio te ljude u „Novostima” i dozvolio im da u vreme proklamovane opšte štednje imaju uvredljivo visoke plate.

Eto, to je ono čega se ljudi otvoreno plaše, a ne smeju da izgovore. Da ne bi prošli kao Srđan Škoro. Zato stalno naglašavam – autocenzura koja postoji u ogromnim količinama i vidljiva je na svakom koraku posledica je cenzure. Posledica diktature je strah.

Nema diktature bez cenzure. Kontrola nad medijima i onim šta će se prezentovati javnosti ne može se uspostaviti bez ova dva važna segmenta. Kompletna kritička javnost je trenutno izmeštena na pojedine portale, blogove, Tviter, i postojanje te inače ograničene i izolovane internet slobode navodno je dokaz kako u Srbiji nema cenzure. Ali, ipak je ima i okreće se.

Šta je odbrana, kako možeš sve to da istrpiš, odakle ti snaga, pitaju me mnogi ovih dana. Odgovaram vrlo jednostavno: To što su o meni i mom radu rekle moje kolege Olja i Draža na promociji knjige „Vučić i cenzura“, to o onima koji trenutno rukovode „Novostima”, medijskom i političkom scenom Srbije, ne bi javno izgovorili ni njihovi ukućani, računajući i kućne ljubimce, ukoliko ih imaju!

Eto, to je moja snaga i sasvim dovoljna uteha za ono kroz šta prolazim, svestan da će sve proći i to brže nego što neki misle.

Sve dok strah bude veći od sramote, Srbija nikada neće postati pristojno i normalno društvo. To najbolje dokazuje, uz talambase uzdizanje i promovisanje Mire Marković, po oprobanom sistemu „a sad malo ona“. Jer, pobogu, demokratsko je pravo te žene da i ona kaže šta misli, puna su usta onih koji odobravaju ovaj projekat.

Niko im izgleda nije rekao da nema ozbiljne demokratije bez odgovornosti i stalnog pozivanja na nju. A porodica Mire Marković (uža i šira) i te kako je odgovorna. Samo još nije utvrđeno tačno da li su ona i njen ljubljeni muž poslali više Srba pod zemlju ili van zemlje.

Kažu, nema dokaza, ali zato ima dovoljno tragova. I previše. I to ne može zataškati ni postojanje televizije boje Mirinog cveta u kosi, koju je stvorila za posebne namene, a još manje njenog najvažnijeg izdanka u sadašnjoj vlasti, omiljene latice Vulina.

Rezultate celokupnog užasa politike bračnog para Marković–Milošević nećete, naravno, naći na poternici Interpola. Tamo je zbog nekakve smešne optužnice za podstrekivanje da se dodeli neki stan. I tako skrojena optužnica deo je bogate zaostavštine Mire Marković i njene porodice. Izrugivanje pravu i pravdi metod je onih najodgovornijih za počinjena zlodela.

Za to su se, uostalom, borili i njeni mama i tata i njena tetka i njen stric. Takve osobe u demokratskim društvima ne dobijaju pravo na promociju, već pravo da se preispitaju iza rešetaka. I to je jedino pravo koje se dobija posle tolikih užasa koje su proizveli i za šta su odgovorni.

Zamislite, recimo, da su se u Nemačkoj 15 godina posle rata pojavili Hitlerovi memoari, a on sam uključio telefonom iz Paragvaja, direktno na promociju svoje knjige. Bilo je to ovako, u Hitlerovom viđenju, a onda aplauzi, odobravanje… Garantovani hit, najprodavanija knjiga, svetski bestseler za tili čas.

Ali, odgovorna društva nikad ne padaju tako nisko. I pored moguće ogromne zarade i demokratskog prava da se obavezno čuje i druga strana, pristojna država ne upada u takvu zamku.

Jer, posle toga imate na sceni javno pravdanje realizatora ovog projekta, glavnog i odgovornog urednika „Novosti”, u tekstu „Zašto Mira?“. I tek tu vidite suštinski sunovrat. Autor teksta se pita „zašto su protiv prava Mire Marković na javno mišljenje najglasniji oni koji su na njima napravili imena i karijere“ i lakonski zaključuje „ko bi i šta bi danas bili da im ne beše Mire i Slobe“.

Za Dmitrovića se barem zna. Da nije bilo te iskonske ljubavi Mire i Slobe, on nikada ne bi bio začet kao komentator na RTS-u, još manje bi danas bio na čelu Kompanije „Novosti”. Da nije počinjenih zlodela pomenutog bračnog para, u Beograd bi dolazio kao turista na ekskurziju, i to o praznicima. On je taj koji Miri i Slobi duguje sve. I mnogo, mnogo više od štampanja i promocije knjige.

Zato bi bio red da pokrene javnu inicijativu da se ta „nedužna žena“ sa cvetom u kosi što pre vrati u zemlju i priključi zahuktalim reformskim procesima u državi, započetim još u njeno doba.

Da se posle „Beograda na vodi” i „Despotovog grada”, obnovi i „Bambilend”! Ali, prvo nek ode na „Farmu” ili u „Parove”, svejedno. Čisto da je ljudi vide i čuju. Željni su njenog svedočenja i opservacija na temu humanosti i socijalne pravde. A potom mogu svi zajedno da ponovo ožive Mirinu staru, nikada do kraja realizovanu ideju – Zorica Brunclik kao kulturni model za 21. vek.

Uznemiren vestima da bi „Kurir“ mogao na volšeban način postati novi vlasnik „Novosti”, glavni urednik piše još jedan tekst koji počinje sa „Zašto“, ali ga u produžetku brine ćutanje ministra kulture! I Tasovac, naravno, ne odgovara. Ko veli, ćutao sam dok si ti prodavao najstariji srpski sportski list Aci Lukasu i Saši Mirkoviću iz SNS, ćutao sam kad je „Kurir“ pazario deo televizije tog istog Mirkovića, ćutao sam kad je zabranjen i ukinut Utisak nedelje, ćutao sam kad su ukidane medijske slobode, ćutao sam na cenzuru, na progon i nezakonita premeštanja mnogih novinara, na sporne medijske privatizacije, i zašto bih sada odjednom progovorio?

Da progovorim, pa da u moju fotelju odmah uskoči Brunclikova, sa boljom i sadržajnijom frizurom, nećeš taj film gledati, Dmitroviću, mršti se u sebi Tasovac. A kako drugačije da govori ministar kulture, nego u sebi, kad već sedi u vladi koja tvrdi kako nema cenzure.

(Cenzolovka)

Podelite ovu stranicu!