SRĐAN MILOŠEVIĆ: „Mitrovdanski ustav”

08 Nov 2016

Ako bi neko pokušao da se seti o kom dokumentu je reč, moguće je da ne bi uspeo. A radi se o važećem Ustavu Republike Srbije, koji ovih dana navršava jednu deceniju svog životarenja

Ukoliko bi neko pokušao da se bez pomo?i interneta seti o kom ustavnom dokumentu je re? u naslovu ovog teksta, mogu?e je da bi imao makar malu zadršku, ako ne i potpunu belinu u znanju. A re? je o trenutno važe?em Ustavu Republike Srbije, koji ovih dana navršava jednu deceniju svog karakušljivog životarenja. Za razliku od Sretenjskog ustava na primer, koji nije spojio ni deset nedelja, ovom važe?em ve? jednu deceniju se skoro pa „ni imena ne zna”. Propao je pokušaj da se, u tradiciji presocijalisti?ke neformalne ustavne nominacije, uobi?aji naziv po crkvenom prazniku na koji je sa o?iglednom namerom i donet. Ta ?injenica na simboli?ki na?in reflektuje i bagatelni odnos javnosti prema najvišem državnom aktu, od kojeg se ve? na po?etku njegovog života lakoverno i preambiciozno o?ekivalo da bude – istorijski. No, kako su u Srbiji godine kišne ili sušne, ali su sve istorijske, re?i ?e Vlada Bulatovi? Vib, nisu nam potrebne ni knjige iz istorije (pa ni istorijski ustavi – S. M) – dovoljan je kalendar: civilni ili crkveni, kako ko poželi.

Mitrovdanski, dakle, ustav trebalo je da bude izraz diskontinuiteta sa pojedinim delovima prošlosti: sa devedesetim godinama 20. veka, ali i sa socijalisti?kim nasle?em, ?iji je navodno nastavak i završetak, kako se mehanicisti?kom logikom tvrdilo, predstavljao režim iz poslednje decenije XX veka. Tako je u Ustavu iz 2006. izostavljena opaka društvena svojina, „mra?ni ostatak” samoupravnog socijalizma, izostavljeno je i odre?enje države Srbije kao gra?anske, a svakako ustavotvorcu nije odgovaralo, niti se uopšte razmišljalo o formulaciji koju je sadržao ustav SR Srbije iz 1974, u kojoj se pominjala ravnopravnost srpskog naroda, ostalih jugoslovenskih naroda i narodnosti na teritoriji SR Srbije (što je, uzgred budi re?eno, bilo vrlo simpati?no rešenje, daleko elegantnije od pojma – nacionalna manjina ili nacionalna zajednica). Cinizam istorije sadržan je u tome što je Mitrovdanski ustav predstavljao diskontinuitet i sa demokratskom tradicijom javnih rasprava o ustavnom nacrtu, što je još od donošenja Ustava FNRJ iz 1946. postavljeno kao minimum demokratskog standarda i izraz nužne participacije gra?ana u odlu?ivanju o vrhovnoj normi države u kojoj žive. Naime, ve? je u procesu usvajanja Ustava FNRJ iz 1946. ustavni nacrt dospeo i do najudaljenijih zaselaka, a o njemu se veoma živo raspravljalo na raznim zborovima gra?ana sela i grada. Ta praksa je grubo zanemarena u slu?aju donošenja Mitrovdanskog ustava. Neslavan diskontinuitet, bez sumnje. Tim je ve?i cinizam kojim odiše ocena koju je prilikom usvajanja predloga Ustava izrekao tadašnji predsednik Srbije da „posle više od 50 godina, prvi put postoji široka saglasnost svih politi?kih ?inilaca oko ovog važnog državnog pitanja”.[1] A što se ti?e naroda, mogao je da „uzme ili ostavi” ono što su mu ponudili ustavotvorci, angažovavši u završnoj fazi izrade teksta Predloga ustava, po re?ima tadašnjeg predsednika Narodne skupštine, „dva doktora prava i jednog vra?a”.[2]

U tom smislu, imaju?i u vidu visoke standarde koji bi trebalo da važe na po?etku 21. veka, uz izmene teksta koje su doslovno vršene do poslednjeg trenutka ulaska Predloga ustava u skupštinsku proceduru, uz odsustvo odgovaraju?e i sveobuhvatne javne rasprave, uz svakovrsna nevaljalstva, a osobito uz dobro poznato dvodnevno referendumsko izjašnjavanje, uz manipulacije i pritisak na gra?ane od strane politi?ke klase (uklju?uju?i i patrijarha) da iza?u na referendum, uz celodnevno prikazivanje na svim kanalima filma Boj na Kosovu, ?itav mizanscen predstavljao je bizarni pseudodemokratski vodvilj, pa usvojeni ustav gotovo da se može smatrati oktroisanim („podarenim”) od strane politi?ke klase. I ponovo cinizam istorije: tadašnji šef poslani?ke grupe Srpske radikalne stranke, a današnji predsednik Srbije izgovorio je slede?e re?i: „Ponosan sam što mi danas darujemo gra?anima Srbije Ustav Srbije”.[3]

Ovom prilikom posveti?u pažnju samo ustavno-identitetskom rešenju koje donosi Ustav RS iz 2006. Ustavna formulacija u tom domenu, ve? toliko puta komentarisana, beznadežno je trapava: „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih gra?ana koji u njoj žive”. Nije mogu?e dati suvisli odgovor na pitanje zašto se Srbi u Ustavu pominju kao narod, a pripadnici ostalih naroda/nacionalnih manjina se jedino (u ovom ?lanu) prepoznaju kao gra?ani, što je odre?enje koje, po logici stvari, obuhvata i pripadnike srpskog naroda, koji su tako?e gra?ani Republike Srbije. Dakle, „srpski narod i svi gra?ani” zapravo su – gra?ani Republike Srbije? Da li je Republika Srbija država svih pripadnika srpskog naroda (ma gde oni živeli) i svih gra?ana (Srba i drugih) koji žive u njoj? Kakve su pravne posledice ovakvog odre?enja i ako ih nema, koji bi bio razlog za takvu formulaciju? Da li su Srbi i svi gra?ani jedan bilo jedinstven bilo dvosložan entitet, ili pak dva entiteta? Mogu li se tu, makar teorijski, pojaviti dve razli?ite volje – volja srpskog naroda i volja gra?ana, što je važno sa stanovišta suvereniteta i legitimiteta vlasti? Naro?itu pažnju zavre?uje i dvosmisleni (besmisleni?) naslov (rubrum) ?lana 13 Ustava – „Zaštita državljana i Srba u inostranstvu”, koji zapravo ne odgovara sasvim sadržaju samog ?lana:

„Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu.

Republika Srbija razvija i unapre?uje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa mati?nom državom” (podv. S. M).“

O kakvoj se, dakle, zaštiti Srba u inostranstvu ovde radi, u ?emu se ta zaštita Srba sastoji, budu?i da se eksplicitno pominje samo zaštita državljana i unapre?enje odnosa Srba koji žive u inostranstvu sa mati?nom državom? Da li se to unapre?enje odnosa zaravo smatra zaštitom Srba? Ko bi znao…?

Jedno objašnjenje za pominjanje srpskog naroda kao „titulara države” jeste da se radilo o nameri da se istakne poseban doprinos srpskog naroda u istoriji države Srbije. To, dakako, jeste istorijska ?injenica, ali kakav ustavnopravni zna?aj ona ima ili treba da ima danas i ubudu?e? Ako je tako bilo u prošlosti, treba li tako da bude i danas i u budu?nosti, u kojoj ustav treba da važi? U tom pogledu sre?nije rešenje je imao Ustav Srbije iz 1990, referisanjem na prošlost u preambuli („Polaze?i od vekovne borbe srpskog naroda za slobodu, njegove slobodarske, demokratske i državotvorne tradicije, istorijskog razvoja i zajedni?kog života svih naroda i narodnosti u Srbiji…”), ali definišu?i državu Srbiju kao državu “svih gra?ana koji u njoj žive”.

S obzirom da u Srbiji (želeo to neko da prizna ili ne) postoji i tradicija diskriminacije stanovništva druge etni?ke pripadnosti, u pojedinim epohama snažno izražena, uklju?uju?i tu i epohu koja je neposredno prethodila donošenju ustava 2006, postojali su svi razlozi da se ustav programski projektuje kao najava i simboli?ka garancija negacije takve prakse, ?ime bi se ostvarila integrišu?a funkcija ustavnog dokumenta u odnosu na gra?ane nesrpskog porekla. Nasuprot tome, rešenje iz Ustava iz 2006, ako i?emu, može doprineti jedino njihovoj homogenizaciji. Uostalom, u tradiciji je srpske ustavnosti i to da bude, makar na deklarativnom nivou, avangardna (naro?ito Sretenjski i Vidovdanski ustav, kao i, na specifi?an na?in, ustavi socijalisti?ke epohe). Tako bi Srbija mogla da se podi?i da je na po?etku 21. veka, kao i ranije u istoriji, uprkos mnogim nepovoljnim okolnostima, svoju budu?nost projektovala prema najvišim dometima ustavnopravnih koncepcija. Umesto toga, ustavotvorac se opredelio za formulaciju koja je naprosto perfidna: pominjanjem svih gra?ana prividno nije favorizovan ve?inski narod, a u stvari jeste i to posebnim izdvajanjem srpskog naroda, pri tome izdvajanjem sa sasvim nejasnim ustavnopravnim smislom. Da se Vlasi ne dosete…

Ukratko, dakle, ako se želela ista?i uloga srpskog naroda u istorijskom smislu, za to je imalo daleko boljih formulacija, koje bi upravo to i istakle, referisanjem na prošlost. Umesto toga, Ustavom iz 2006. Srbima je priznat status konstitutivnog naroda, koji je ranije, po Ustavu Srbije iz 1974, bio priznat i svim drugim jugoslovenskim narodima i narodnostima u okviru Srbije.[4] Formulacijom o državi svih gra?ana iz Ustava Republike Srbije iz 1990. na prihvatljiv na?in supstituisan je nestanak koncepta konstitutivnog naroda/narodnosti, da bi se stilizacijom 1. ?lana Ustava iz 2006. i isticanjem srpskog naroda kao „titulara države” – sa odista nejasnim sadržajem i dometom tog isticanja – otišlo umnogome unazad u pogledu modernosti ustavnopravnih koncepcija. U krajnjoj instanci, takvo rešenje je suštinski suprotno i samoj pravnoj logici, naro?ito svojstvenoj pravu ljudskih prava, da se jednom dosegnuti standardi ne snižavaju.

(Peš?anik)

[1] Iz govora predsednika Srbije Borisa Tadi?a 30. 9. 2006. u Narodnoj skupštini RS, prema stenografskim beleškama dostupnim na stranici: http://www.otvoreniparlament.rs/2006/09/30/. Ina?e, odrednica „50 godina” savršeno je besmislena. Pošto se o?igledno ima u vidu implicitna osuda socijalisti?ke epohe kao nedemokratske, ostaje nejasno zašto se ne referiše na prvi socijalisti?ki ustav iz 1946, što je 60 godina razlike u odnosu na poslednji ustav Srbije. Tako?e, o?igledno je da se ni neustavno stanje iz perioda Kraljevine Jugoslavije, kao ni oktroisani Septembarski ustav iz 1931. ne smatraju problemati?nim. „Žulja” nas samo socijalisti?ka ustavnost, a u prekomunisti?koj epohi ne smetaju nam ni diktature ni oktroisani ustavi!

[2] Iz izlaganja Predraga Markovi?a, predsednika NS RS, 30. 9. 2006, prema stenografskim beleškama dostupnim na stranici: http://www.otvoreniparlament.rs/2006/09/30/page/2/

[3] Iz izlaganja Tomislava Nikoli?a, šefa poslani?ke grupe SRS, 30. 9. 2006, prema stenografskim beleškama dostupnim na stranici http://www.otvoreniparlament.rs/2006/09/30/ (Nikoli? se u nastavku govora demagoški „ispravio” navode?i da narod sam sebi daruje Ustav).

[4] „Kao država srpskog naroda, pripadnika drugih naroda Jugoslavije i narodnosti u okviru Srbije, Republika Srbija je zasnovana na suverenosti naroda i na vlasti i samoupravljanju radni?ke klase i svih radnih ljudi”. Ustav SR Srbije (1974), ?l. 1.

Podelite ovu stranicu!