SRĐAN MILOŠEVIĆ: „Mitrovdanski ustav”

08 Nov 2016

Ako bi neko pokušao da se seti o kom dokumentu je reč, moguće je da ne bi uspeo. A radi se o važećem Ustavu Republike Srbije, koji ovih dana navršava jednu deceniju svog životarenja

Ukoliko bi neko pokušao da se bez pomoći interneta seti o kom ustavnom dokumentu je reč u naslovu ovog teksta, moguće je da bi imao makar malu zadršku, ako ne i potpunu belinu u znanju. A reč je o trenutno važećem Ustavu Republike Srbije, koji ovih dana navršava jednu deceniju svog karakušljivog životarenja. Za razliku od Sretenjskog ustava na primer, koji nije spojio ni deset nedelja, ovom važećem već jednu deceniju se skoro pa „ni imena ne zna”. Propao je pokušaj da se, u tradiciji presocijalističke neformalne ustavne nominacije, uobičaji naziv po crkvenom prazniku na koji je sa očiglednom namerom i donet. Ta činjenica na simbolički način reflektuje i bagatelni odnos javnosti prema najvišem državnom aktu, od kojeg se već na početku njegovog života lakoverno i preambiciozno očekivalo da bude – istorijski. No, kako su u Srbiji godine kišne ili sušne, ali su sve istorijske, reći će Vlada Bulatović Vib, nisu nam potrebne ni knjige iz istorije (pa ni istorijski ustavi – S. M) – dovoljan je kalendar: civilni ili crkveni, kako ko poželi.

Mitrovdanski, dakle, ustav trebalo je da bude izraz diskontinuiteta sa pojedinim delovima prošlosti: sa devedesetim godinama 20. veka, ali i sa socijalističkim nasleđem, čiji je navodno nastavak i završetak, kako se mehanicističkom logikom tvrdilo, predstavljao režim iz poslednje decenije XX veka. Tako je u Ustavu iz 2006. izostavljena opaka društvena svojina, „mračni ostatak” samoupravnog socijalizma, izostavljeno je i određenje države Srbije kao građanske, a svakako ustavotvorcu nije odgovaralo, niti se uopšte razmišljalo o formulaciji koju je sadržao ustav SR Srbije iz 1974, u kojoj se pominjala ravnopravnost srpskog naroda, ostalih jugoslovenskih naroda i narodnosti na teritoriji SR Srbije (što je, uzgred budi rečeno, bilo vrlo simpatično rešenje, daleko elegantnije od pojma – nacionalna manjina ili nacionalna zajednica). Cinizam istorije sadržan je u tome što je Mitrovdanski ustav predstavljao diskontinuitet i sa demokratskom tradicijom javnih rasprava o ustavnom nacrtu, što je još od donošenja Ustava FNRJ iz 1946. postavljeno kao minimum demokratskog standarda i izraz nužne participacije građana u odlučivanju o vrhovnoj normi države u kojoj žive. Naime, već je u procesu usvajanja Ustava FNRJ iz 1946. ustavni nacrt dospeo i do najudaljenijih zaselaka, a o njemu se veoma živo raspravljalo na raznim zborovima građana sela i grada. Ta praksa je grubo zanemarena u slučaju donošenja Mitrovdanskog ustava. Neslavan diskontinuitet, bez sumnje. Tim je veći cinizam kojim odiše ocena koju je prilikom usvajanja predloga Ustava izrekao tadašnji predsednik Srbije da „posle više od 50 godina, prvi put postoji široka saglasnost svih političkih činilaca oko ovog važnog državnog pitanja”.[1] A što se tiče naroda, mogao je da „uzme ili ostavi” ono što su mu ponudili ustavotvorci, angažovavši u završnoj fazi izrade teksta Predloga ustava, po rečima tadašnjeg predsednika Narodne skupštine, „dva doktora prava i jednog vrača”.[2]

U tom smislu, imajući u vidu visoke standarde koji bi trebalo da važe na početku 21. veka, uz izmene teksta koje su doslovno vršene do poslednjeg trenutka ulaska Predloga ustava u skupštinsku proceduru, uz odsustvo odgovarajuće i sveobuhvatne javne rasprave, uz svakovrsna nevaljalstva, a osobito uz dobro poznato dvodnevno referendumsko izjašnjavanje, uz manipulacije i pritisak na građane od strane političke klase (uključujući i patrijarha) da izađu na referendum, uz celodnevno prikazivanje na svim kanalima filma Boj na Kosovu, čitav mizanscen predstavljao je bizarni pseudodemokratski vodvilj, pa usvojeni ustav gotovo da se može smatrati oktroisanim („podarenim”) od strane političke klase. I ponovo cinizam istorije: tadašnji šef poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, a današnji predsednik Srbije izgovorio je sledeće reči: „Ponosan sam što mi danas darujemo građanima Srbije Ustav Srbije”.[3]

Ovom prilikom posvetiću pažnju samo ustavno-identitetskom rešenju koje donosi Ustav RS iz 2006. Ustavna formulacija u tom domenu, već toliko puta komentarisana, beznadežno je trapava: „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive”. Nije moguće dati suvisli odgovor na pitanje zašto se Srbi u Ustavu pominju kao narod, a pripadnici ostalih naroda/nacionalnih manjina se jedino (u ovom članu) prepoznaju kao građani, što je određenje koje, po logici stvari, obuhvata i pripadnike srpskog naroda, koji su takođe građani Republike Srbije. Dakle, „srpski narod i svi građani” zapravo su – građani Republike Srbije? Da li je Republika Srbija država svih pripadnika srpskog naroda (ma gde oni živeli) i svih građana (Srba i drugih) koji žive u njoj? Kakve su pravne posledice ovakvog određenja i ako ih nema, koji bi bio razlog za takvu formulaciju? Da li su Srbi i svi građani jedan bilo jedinstven bilo dvosložan entitet, ili pak dva entiteta? Mogu li se tu, makar teorijski, pojaviti dve različite volje – volja srpskog naroda i volja građana, što je važno sa stanovišta suvereniteta i legitimiteta vlasti? Naročitu pažnju zavređuje i dvosmisleni (besmisleni?) naslov (rubrum) člana 13 Ustava – „Zaštita državljana i Srba u inostranstvu”, koji zapravo ne odgovara sasvim sadržaju samog člana:

„Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu.

Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom” (podv. S. M).“

O kakvoj se, dakle, zaštiti Srba u inostranstvu ovde radi, u čemu se ta zaštita Srba sastoji, budući da se eksplicitno pominje samo zaštita državljana i unapređenje odnosa Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom? Da li se to unapređenje odnosa zaravo smatra zaštitom Srba? Ko bi znao…?

Jedno objašnjenje za pominjanje srpskog naroda kao „titulara države” jeste da se radilo o nameri da se istakne poseban doprinos srpskog naroda u istoriji države Srbije. To, dakako, jeste istorijska činjenica, ali kakav ustavnopravni značaj ona ima ili treba da ima danas i ubuduće? Ako je tako bilo u prošlosti, treba li tako da bude i danas i u budućnosti, u kojoj ustav treba da važi? U tom pogledu srećnije rešenje je imao Ustav Srbije iz 1990, referisanjem na prošlost u preambuli („Polazeći od vekovne borbe srpskog naroda za slobodu, njegove slobodarske, demokratske i državotvorne tradicije, istorijskog razvoja i zajedničkog života svih naroda i narodnosti u Srbiji…”), ali definišući državu Srbiju kao državu “svih građana koji u njoj žive”.

S obzirom da u Srbiji (želeo to neko da prizna ili ne) postoji i tradicija diskriminacije stanovništva druge etničke pripadnosti, u pojedinim epohama snažno izražena, uključujući tu i epohu koja je neposredno prethodila donošenju ustava 2006, postojali su svi razlozi da se ustav programski projektuje kao najava i simbolička garancija negacije takve prakse, čime bi se ostvarila integrišuća funkcija ustavnog dokumenta u odnosu na građane nesrpskog porekla. Nasuprot tome, rešenje iz Ustava iz 2006, ako ičemu, može doprineti jedino njihovoj homogenizaciji. Uostalom, u tradiciji je srpske ustavnosti i to da bude, makar na deklarativnom nivou, avangardna (naročito Sretenjski i Vidovdanski ustav, kao i, na specifičan način, ustavi socijalističke epohe). Tako bi Srbija mogla da se podiči da je na početku 21. veka, kao i ranije u istoriji, uprkos mnogim nepovoljnim okolnostima, svoju budućnost projektovala prema najvišim dometima ustavnopravnih koncepcija. Umesto toga, ustavotvorac se opredelio za formulaciju koja je naprosto perfidna: pominjanjem svih građana prividno nije favorizovan većinski narod, a u stvari jeste i to posebnim izdvajanjem srpskog naroda, pri tome izdvajanjem sa sasvim nejasnim ustavnopravnim smislom. Da se Vlasi ne dosete…

Ukratko, dakle, ako se želela istaći uloga srpskog naroda u istorijskom smislu, za to je imalo daleko boljih formulacija, koje bi upravo to i istakle, referisanjem na prošlost. Umesto toga, Ustavom iz 2006. Srbima je priznat status konstitutivnog naroda, koji je ranije, po Ustavu Srbije iz 1974, bio priznat i svim drugim jugoslovenskim narodima i narodnostima u okviru Srbije.[4] Formulacijom o državi svih građana iz Ustava Republike Srbije iz 1990. na prihvatljiv način supstituisan je nestanak koncepta konstitutivnog naroda/narodnosti, da bi se stilizacijom 1. člana Ustava iz 2006. i isticanjem srpskog naroda kao „titulara države” – sa odista nejasnim sadržajem i dometom tog isticanja – otišlo umnogome unazad u pogledu modernosti ustavnopravnih koncepcija. U krajnjoj instanci, takvo rešenje je suštinski suprotno i samoj pravnoj logici, naročito svojstvenoj pravu ljudskih prava, da se jednom dosegnuti standardi ne snižavaju.

(Peščanik)

[1] Iz govora predsednika Srbije Borisa Tadića 30. 9. 2006. u Narodnoj skupštini RS, prema stenografskim beleškama dostupnim na stranici: http://www.otvoreniparlament.rs/2006/09/30/. Inače, odrednica „50 godina” savršeno je besmislena. Pošto se očigledno ima u vidu implicitna osuda socijalističke epohe kao nedemokratske, ostaje nejasno zašto se ne referiše na prvi socijalistički ustav iz 1946, što je 60 godina razlike u odnosu na poslednji ustav Srbije. Takođe, očigledno je da se ni neustavno stanje iz perioda Kraljevine Jugoslavije, kao ni oktroisani Septembarski ustav iz 1931. ne smatraju problematičnim. „Žulja” nas samo socijalistička ustavnost, a u prekomunističkoj epohi ne smetaju nam ni diktature ni oktroisani ustavi!

[2] Iz izlaganja Predraga Markovića, predsednika NS RS, 30. 9. 2006, prema stenografskim beleškama dostupnim na stranici: http://www.otvoreniparlament.rs/2006/09/30/page/2/

[3] Iz izlaganja Tomislava Nikolića, šefa poslaničke grupe SRS, 30. 9. 2006, prema stenografskim beleškama dostupnim na stranici http://www.otvoreniparlament.rs/2006/09/30/ (Nikolić se u nastavku govora demagoški „ispravio” navodeći da narod sam sebi daruje Ustav).

[4] „Kao država srpskog naroda, pripadnika drugih naroda Jugoslavije i narodnosti u okviru Srbije, Republika Srbija je zasnovana na suverenosti naroda i na vlasti i samoupravljanju radničke klase i svih radnih ljudi”. Ustav SR Srbije (1974), čl. 1.