SRĐA POPOVIĆ: Šta je ostalo od 5. oktobra

01 Oct 2016

Bliži nam se 5. oktobar, 16. godišnjica dana kad je Srbija konačno porazila Miloševića, i dan o kome će skoro svako imati ponešto da kaže

Ali povod za ovaj tekst desio se pre godinu dana, i bio je manje „revolucionaran“. U Beograd je 05. oktobra stigla ženska odbojkaška reprezentacija nakon osvojene bronzane medalje na Evropskom prvenstvu. Priređen im je doček, ali je izostao onaj ispred Skupštine grada, verovatno zato što nije bilo dovoljno interesovanja. Da je bilo zlato, verovatno bi bilo drugačije, i tu dolazimo do problema koji je tema ovog teksta. Nije valjda da smo toliko navikli na uspeh, da bi zbog prvog mesta izašli da slavimo, a treće mesto je nešto uobičajeno, nešto što se podrazumeva. Niko da se zapita – a u čemo smo to drugom još „treća sila u Evropi“?

Tu dolazimo do jednog fenomena koji je meni posebno zanimljiv. Vraćam se na 5. oktobar 2000. Imali smo samo dve opcije. Tada smo imali dve opcije. Izbrali smo da Milošević ode sa vlasti. Alternativa je bila da ostane na vlasti još dve, pet ili 15 godina. I koliko god bili nezadovoljni onim što se dešavalo nakon 5. oktobra, to ne može da promeni činjenicu da je alternativa da Milošević ostane na vlasti bila mnogo gora. LJubitelji i poštovaoci lika i dela Slobodana Miloševića danas i dalje veličaju NJega, ali ni njima ne pada na pamet da govore o srećnim godinama NJegove vlasti. NJima nedostaje Sloba, ali ne i redovi za ulje, šećer, hleb i mleko, ne žale za četvrtom najvećom hiperinflacijom u istoriji čovečanstva, ne žale za ratovima i za svakom vrstom kulturnog sunovrata. Naravno da sve što se desilo nakon 5. oktobra nije ni blizu onoga čemu smo se nadali, ali tog dana smo definitivno odabrali bolju od dve alternative.

Šta god mislili i rekli o 5. oktobru, jedno je nesumnjivo. Toga dana građani i građanke Srbije su rizikovali živote u odbrani institucije izbora i demokratije. Za one koji su zaboravili, Milošević je izgubio izbore, potom pokušao da ih pokrade i u tome je sprečen tako da nikome nakon njega više nije palo na pamet čak da na nešto tako i pomisli. Mala ali važna pobeda u našoj novijoj istoriji. Kao ona evropska bronza naših odbojkašica sa početka teksta.

Jednom mi je jedan pametan čovek rekao da smo kao narod opsednuti porazima i da lako zaboravljamo dobre stvari koje smo kroz istoriju uradili. Na primer, svako dete, čak i pre nego što krene u školu, zna i datum i godinu Kosovske bitke, bitke koja je rezultirala padom pod viševekovnu tursku vlast. A da pitamo bilo koji trojicu ljudi sa završenim fakultetima društvenog smera, verovatno ne mogu da se slože koji to dan kada smo se, dođavola, oslobodili od Turaka. Da li to treba da nas čudi? Ne, jer tu pobedu i taj uspeh – ne slavimo. Slično je sa još jednom velikom i dobrom stvari na koje ovaj narod može da bude ponosan, a to je antifašistička borba. Hilteru reći „NE“ nije bilo lako i skupo smo to platili ljudskim životima. Treba da budemo ponosni kao i svi drugi koji su mu rekli „NE“. A kakav je naš odnos prema antifašizmu? Hoćemo da pođemo od imena ulica u glavnom gradu? Danas u centru Beograda ulice nemaju ni ruski generali Crvene armije koji su ga oslobađali, ali ni Josip Broz Tito. A 20. oktobra se setimo samo ako Putin najavi da dolazi, ali tri dana ranije, pa ga na svoju sramotu taj jedan put obeležimo – pogrešnog datuma. Kako su, dovraga, svi oni slavni i anonimni koji su oslobađali ovaj grad od Hitlera izgubili mesto na listi zaslužnih?

Moja baka Branka je umela da kaže da sve u životu nosimo iz kuće i iz škole. A koji sistem vrednosti tu dobijamo? Onaj ko svakoga dana vredno uči u školi, on je za nas štreber pa mu mangupi lepe žvaku u kosu, dok je klinac koji razbije prozor, a tata i mama sa „vezom“ ga izvuku od kazne, e, on je veliki car. Odnos prema 5. oktobru iz mog ugla nema baš mnogo veze sa 5. oktobrom, nema veze sa Vidovdanom, 20. oktobrom, već sa sistemom vrednosti u kojem si ti koji učiš i radiš kreten, a roll model je celebrity iz rijalitija sa više plastike nego ljudskog tkiva u sebi, ili sa podebelim kriminalnim dosijeom.

Da li narod koji ne veruje u uspeh i čak i sopstvene uspehe ne slavi uopšte može da bude uspešan narod?

Za kraj, jedna anegdota koju ću dugo pamtiti, a dešava se u zemlji u kojoj je najbitnije šta je tog jutra uradila Kim Kardašijan. Moj dobar prijatelj tamo radi kao noćni čuvar u termoelektrani u Kolorado Springsu. Dok on stavlja šlem i ide u noćnu smenu, njegova petogodišnja kćerkica Leksi ponosno kaže: „Moj tata ide da radi celu noć kako bi svi mi imali struju“. E, Leksi, ti nas učiš sistemu vrednosti.

Zašto ne verujemo u sopstvene uspehe?

(Danas)

Podelite ovu stranicu!