Srbijo, džabe si rušila Miloševića

29 May 2017

Šta danas za Srbiju znači 5. oktobar? Da li su tadašnji masovni protesti, kojima je oboren Slobodan Milošević, bili uzaludni i da li je danas Srbija tamo gde je bila pre 5. oktobra 2000. godine?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome šta danas za Srbiju zna?i 5. oktobar. Da li su tadašnji masovni protesti, kojima je oboren Slobodan Miloševi?, bili uzaludni i da li je danas Srbija tamo gde je bila pre 5. oktobra 2000. godine. Sagovornici su bili Vesna Raki? Vodineli?, profesorka prava iz Beograda, i Milivoj Bešlin, istori?ar iz Novog Sada.

Bilo je re?i o tome zašto nakon 5. oktobra nije izvršena lustracija, zašto se Aleksandar Vu?i?, Ivica Da?i? i Tomislav Nikoli? nikada nisu odrekli onoga što su radili devedesetih godina, kako je amnestirana Socijalisti?ka partija Srbije, u kojoj meri je rehabilitovan Miloševi?, u ?emu današnji režim u Srbiji li?i na onaj od pre 5. oktobra, da li je – kao što tvrdi Vu?i? – Miloševi?ev režim sa?uvao privredu Srbije, a oplja?kali su je oni koji su došli na vlast posle 5.oktobra, da li Rusija daje nadu srpskim nacionalistima da ?e ostvariti ono što nisu mogli u ratovima devedesetih, kako se moglo dogoditi da list Politika objavi tekst u kome je Zoran ?in?i? optužen da stoji iza ubistava novinara Slavka ?uruvije, kao i o tome kako Aleksandar Vulin i Maja Gojkovi? prete sudskim procesima u?esnicima petooktobarskih protesta od pre 17 godina.

Omer Karabeg: Zašto nakon 5. oktobra nije izvršena lustracija? Da jeste, ne bi danas Srbijom vladali oni koji su tada oterani s vlasti.

Vesna Raki? Vodineli?: Lustracije nije bilo zato što se opozicija koja je došla na vlast posle 5. oktobra s razli?itim motivima borila protiv Miloševi?a. Jedni su se borili protiv Miloševi?evog nacionalizma, drugi protiv socijalizma, a tre?i protiv njegove ratne politike. Ina?e, zakon o lustraciji donet je 2003. godine za vreme vanrednog stanja u Srbiji, posle ubistva premijera Zorana ?in?i?a. Ali on nije mogao da bude primenjen zato što nisu bili otvoreni dosijei tajne policije. Oni su jedno vreme bili ograni?eno dostupni na osnovu uredbe, a posle toga je Ustavni sud zauzeo stav da se dosijei ne mogu otvarati na osnovu uredbe, ve? da je potrebno doneti zakon, a za donošenje zakona nije bilo parlamentarne ve?ine. Me?utim, sve i da je taj zakon primenjen, on ne bi imao velikog efekta, jer je predvi?ao meku lustraciju. Naime, oni koji su bili birani na izborima nisu mogli biti lustrirani, to jeste nije im moglo biti zabranjeno bavljenje javnim funkcijama. To je važilo samo za postavljena lica, a najduže vreme na koje se mogla izre?i lustraciona mera bilo je pet godina, u nekim slu?ajevima do deset godina.

Milivoj Bešlin: Zakon o lustraciji nikada nije primenjen zbog odsustva politi?ke volje. Društvo je suviše duboko bilo involvirano u sve ono što se dešavalo devedesetih godina. Miloševi?ev režim je u velikoj meri bio izraz autenti?ne volje gra?ana Srbije, ve?ina je prihvatala ciljeve i metode njegove politike. Me?utim, kada su ljudi postali nezadovoljni rezultatima, odnosno bilansom te politike, to jeste kada su nastupili porazi, oni su uskratili podršku Miloševi?u i okrenuli se novim kreatorima te iste nacionalisti?ke matrice. To je bio glavni razlog zašto je u Srbiji bilo nemogu?e sprovesti lustraciju.

Omer Karabeg: Vu?i?, Da?i? i Nikoli? nikada se nisu odrekli onoga što su radili u Miloševi?evo vreme, a to od njih niko nije ni tražio. Danas ih više niko i ne pita šta su radili devedesetih godina.

Vesna Raki? Vodineli?: Problem društva u Srbiji je to što zaista niko nije postavio pitanje njihove odgovornosti, pre svega za rat i za ratne zlo?ine devedesetih godina. Jednim delom to je zbog toga što je Socijalisti?ka partija Srbije pod rukovodstvom Ivice Da?i?a pokazala dosta fleksibilnosti. Ne treba zaboraviti da SPS nije bio deo vlasti samo izme?u 2001. i 2003. godine. Društvo u Srbiji nije smoglo snage da postavi pitanje njihove odgovornosti za otpo?injanje rata i za podstrekavanje na ratne zlo?ine, a tako?e vrlo retko se postavljalo pitanje njihove odgovornosti i za katastrofalnu ekonomsku situaciju devedestih godina, jer su sva trojica – i Nikoli?, i Vu?i?, i Da?i? – u razli?itim oblicima sudelovali u poslednjoj Miloševi?evoj vladi. Mislim da se to ima pripisati pre svega nacionalisti?koj matrici društva, ?injenici da je postojao kontinuitet sa vlaš?u Slobodana Miloševi?a. Na pravnom kontinuitetu je – iz meni teško objašnjivih razloga, pre svega zato što je re? o pravniku – veoma mnogo insistirao i u tome uspeo Vojislav Koštunica, a ?ini mi se da su na politi?ki kontinuitet pre?utno pristali svi izuzev Zorana ?in?i?a.

Kle?anje pred Rusima

Milivoj Bešlin: Kada su se naprednjaci politi?ki presvla?ili, oni su stalno govorili – jeste, grešili smo, ali nikada niko od njih nije rekao u ?emu su grešili. Kada je Vili Brant kleknuo u Varšavskom getu 1970. godine, on je rekao da ljudi ne mogu pobe?i od svoje istorije. On je prihvatio odgovornost iako nije participirao u kreiranju nacisti?ke politike, a današnji vrh Srbije u?estovao je u onome što se doga?alo devedesetih. S njihove strane nije bilo nikakvog pokajanja. Sa druge strane, metode koje je Miloševi? primenjivao devedesetih – od ubistava politi?kih protivnika i novinara do agresije na susede – danas primenjuje ruski predsednik (Vladimir) Putin. Zbog toga danas zna?ajan deo intelektualne, politi?ke i medijske elite Srbije – usu?ujem se da kažem – podani?ki i kvislinški kle?i pred Rusima. Režim u Kremlju im daje iluziju da su devedesetih godina radili ispravne stvari, da nemaju zbog ?ega da se kaju i da su bili poraženi samo zbog zapadnih zavera.

Vesna Raki? Vodineli?: Velike evropske države koje su imale mra?nu istoriju u Drugom svetskom ratu – Nema?ka pre svega, a i Francuska – uspele su nekako da na?u put pokajanja. Pre dva godine Angela Merkel je rekla da je holokaust postao deo nema?kog nacionalnog bi?a, a Državni savet Francuske 2007. godine priznao je odgovornost Francuske za deportaciju Jevreja na po?etku Drugog svetskog rata. Ništa sli?no tome, a pogotovo ništa sli?no onom kle?anju Vilija Branta, nije se dogodilo u Srbiji.

Omer Karabeg: U kojoj meri je danas rehabilitovan i sam Miloševi??

Milivoj Bešlin: Slobodan Miloševi? je rehabilitovan u meri u kojoj je njegova politika nacionalizma, nasilja, autoritarizma, populizma i antizapadnjaštva i danas aktuelna u Srbiji, a velikim delom jeste. Ponavljam, Miloševi? je bio izraz ve?inske volje srpskog društva. Njegova vlast nije bila nametnuta, on nije došao na stranom tenku, ona je, nažalost, izraz našeg razumevanja politike. ?esto citiram istori?arku Latinku Perovi? koja kaže da se Srbija toga vremena ne može objasniti Miloševi?em, ve? se pre Miloševi? može objasniti Srbijom. On je dobio podršku širokih slojeva stanovništva upravo zbog toga kakav je bio. U tome treba tražiti razloge zašto je Srbija tada išla mimo sveta, zbog ?ega je odbacila promene i nije krenule putem kojim su išle druge isto?noevropske države, ve? je krenula u ratove za teritorije. Ta matrica se i danas sve više promoviše od strane predstavnika režima.

Frustracija zbog poraza u ratu

Vesna Raki? Vodineli?: Miloševi?eva vlast je rehabilitovana u vrlo velikoj meri, pre svega – poluge te vlasti nisu uklonjene. Objašnjenje je istorijsko, ali isto tako i politi?ko i pravno. Nastavak politike ?vrste ruke, manje ili više prikrivenog nacionalizma i nekakvog osvetni?kog besa rezultat je ?injenice što je Srbija ratni gubitnik koji pokušava da se predstavi kao faktor stabilnosti i ekonomski lav na Balkanu, što ona nije. Mislim da je frustracija, koju gra?ani Srbije ose?aju zbog poraza u ratu, bitno uticala na nastavljanje Miloševi?eve politike. Naravno, Miloševi?eva politika u jednom delu, a to je politika rata sa okolnim narodima, na svu sre?u ne može da se nastavi. I to je ono što bitno razlikuje devedesete godine od današnjeg vremena. Opresija nad gra?anima Srbije je poslednje što je ostalo našem autoritarnom vladaru, ?ija vladavina polako prelazi u otvorenu diktaturu.

Omer Karabeg: Može li se onda današnji sistem u Srbiji nazvati restauracijom Miloševi?evog sistema?

Vesna Raki? Vodineli?: Moglo bi se re?i da je restauracija donekle izvršena. Ponavljam, osnovna razlika je u tome što više nema rata na tlu bivše Jugoslavije i nadam se da ga ne?e ni biti. Na ?elu Srbije je autoritarni vo?a koga – manje ili više otvoreno, iskreno ili ne – Evropa prihvata i podsti?e da naglašava svoja formalna proevropska opredeljenja. To je nešto što tako?e razlikuje ovaj režim od Miloševi?evog. Ali, što se ti?e unutrašnjeg politi?kog delovanja – bitne razlike nema. Unutrašnja politi?ka opresija u Srbiji ne razlikuje se od one kakva je bila u Miloševi?evo vreme. Jasno je da u Srbiji nema demokratije. Naprotiv, ?ak se formalni višepartijski sistem koji danas imamo u parlamentu, i ne pokušava predstaviti kao demokratija, to je otvorena diktatura ve?ine nad manjinom.

Milivoj Bešlin: Ne spadam me?u one koji misle da su nam se devedesete vratile. Mislim da, nažalost, one suštinski nikada odavde nisu ni otišle. Klju?ne karakteristike Miloševi?eve vlasti nikada nisu bile do kraja srušene – ni u prakti?nom, ni u ideološkom smislu – da bi se sada restaurirale. Zoran ?in?i? je 5. oktobra ostao u manjini u nameri da se izvrši radikalniji raskid sa Miloševi?evim nasle?em. Na još ve?e nerazumevanje su tada naišli predlozi o zabrani Socijalisti?ke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i JUL-a, kao zlo?ina?kih organizacija. Ubrzo posle atentata na premijera ?in?i?a Vojislav Koštunica – koji je zapravo bio faktor kontinuiteta sa Miloševi?em i u personalnom smislu, jer je preuzeo mnoge njegove kadrove, ali i u ideološkom – vratio je SPS u politi?ki život, a to zna?i i na vlast. Koštunica je po?eo da diže posrnulu nacionalisti?ku ideološku matricu daju?i joj šansu za preživljavanjem. Sli?nu politiku je donekle nastavio i (Boris) Tadi?, tako da dolazak Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine nije veliki diskontinuitet, jer je sve vodilo ka tome.

Kako je Miloševi? “spasio” privredu

Omer Karabeg: Vu?i? se odmah po dolasku na vlast ?uvao da afirmativno govori o devedesetim, a danas to otvoreno radi. Vu?i? je nedavno rekao da su oni, to jeste Miloševi?ev režim, devedesetih godina sa?uvali osnove industrijske i poljoprivredne proizvodnje, srž i suštinu privrede, koja je, kako on kaže, rasturena i oplja?kana od 2000. do 2007. godine. Zna?i, ?in?i? je rasturao ono što su Miloševi?, Da?i? i on sa?uvali.

Vesna Raki? Vodineli?: U to može verovati samo neko ko devedesetih godina nije živeo u ovoj zemlji i ko ništa o tome nije ?itao. Podseti?u da su, recimo, nekoliko meseci nakon pada Miloševi?a prestale restrikcije struje i da je uskoro došlo do potpunog oporavka energetske osnove Srbije. Pri kraju Miloševi?eve vlasti plate zaposlenih u osnovnim i srednjim školama bile su oko 25 maraka, da bi posle dve ili tri godine bile preko 250 evra. Dakle, možemo samo – ako smo kratke pameti -tvrditi da je Miloševi? nešto sa?uvao. U vreme Miloševi?a u Srbiji je bila inflacija kakva nikada nije zabeležena nigde u svetu. Svi resursi su bili upropašteni. Vu?i?ev režim pripisuje plja?kašku privatizaciju vlastima posle 2000. godine. Me?utim, neke od one 24 po zlu ?uvene privatizacije bile su izvršene po zakonu o privatizaciji iz 1991. godine – u Miloševi?evo vreme. To se odnosi na Luku Beograd, na dnevne novine „Ve?ernje novosti“ – ?ija se svojinska struktura ni danas ne zna – i na još neka velika preduze?a. Naravno, bilo je plja?kaških privatizacija i posle 2000. godine, ali ono što se stalno zaboravlja je da ih je najmanje bilo u vreme vlade Zorana ?in?i?a, a najviše u vreme prve vlade Vojislava Koštunice. Sve su to ?injenice koje su se zaboravile, pa mladim generacijama i bira?kom telu, koje se ne odlikuje dugotrajnim pam?enjem, nije teško prodati laži.

Svaki dan sat mržnje

Omer Karabeg: Gospodine Bešlin, mislite li da ljudi veruju Vu?i?u kada kaže da je Miloševi? sa?uvao privredu, a da su oni koji su došli posle 5. oktobra sve to rasturili i oplja?kali?

Milivoj Bešlin: O?ito je da neki veruju, a neki ne veruju, ali bojim se da to nije jedina laž koja ovde prolazi. Ovde su laži, spinovanje, propaganda, teorije zavere postali sistem vladanja. Ako pogledate naslovne strane beogradskih dnevnih listova – to je nuklearni otpad. Sem jednog dnevnog lista, svi ostali nude verbalno nasilje, brutalne laži, ogoljenu propagandu – to je zaista besprimerno. Danas mediji ?esto deluju brutalnije nego devedesetih. To je doslovno raspame?ivanje ljudi. Ovde se izbrisala svaka granica izme?u laži i istine, stvarnosti i fikcije, informacije i propagande – tako da svaka laž i svaka ludost može da pro?e. U takvom brutalizovanom svetu laži i propagande svakog dana, što bi Orvel rekao, imate po jedan sat mržnje. Samo se od dana do dana menja objekat te mržnje. Danas su to Albanci, sutra Makedonci, pa Bošnjaci, zatim Hrvati i tako dalje. U takvom ambijentu onda možete da govorite da je privreda Srbije sa?uvana devedesetih i uništena posle 2000. godine. To sve nema nikakve veze sa evropskim i demokratskim vrednostima, a Brisel i Berlin, menjaju?i demokratiju za stabilnost, sve to o?ito podržavaju. Posledica takve politike Evropske unije je da na kraju, kao što se to pokazalo u Makedoniji, izgubite i demokratiju i stabilnost, pa Balkan opet postaje bure baruta.

Omer Karabeg: Danas se dešava ono što je bilo nezamislivo do pre nekoliko godina. Pre neki dan, „Politika“ je objavila tekst bivšeg glavnog urednika „Politike ekspres“ ?or?a Marti?a koji je pet dana pre ubistva Slavka ?uruvije u svom listu objavio tekst u kome je ?uruvija ozna?en kao najgori izdajnik. Smatra se da je taj tekst bio najava ?uruvijinog ubistva. Marti? sada insinuira da iza ubistva stoji ?in?i?.

Vesna Raki? Vodineli?: To je ta vrsta laži koja nas napada sa stranica tabloida i Politike koja je, zapravo, neka vrsta porodi?nog tabloida, utoliko što u njoj nema pornografije, ali ima svega ostalog. Nema pornografije u bukvalnom smislu, ali ima politi?ke pornografije.

Osveta poraženih

Omer Karabeg: Da li uskoro možemo o?ekivati osvetu onih koji su pali 5. oktobra? Ministar Aleksandar Vulin, koji je vrlo blizak Vu?i?u, nedavno je izjavio da treba prona?i i kazniti sve one koje su upali u Skupštinu 5. oktobra, a Maja Gojkovi?, predsednica skupštine Srbije, tvrdi da su tada iz zgrade skupštine nestale na stotine i hiljade skulptura i slika. Da li nakon 17 godina sledi osveta poraženih?

Milivoj Bešlin: Mislim da bih na vaše pitanje najpre morao da odgovorim kontrapitanjem: ko je tu na kraju poražen? Jer, njihov projekat je opstao. Verujem da oni imaju želju za revanšom, ali nisam siguran da su njihovi motivi samo li?ni. Oni su i ideološki i politi?ki. Oni su devedesetih bili na pogrešnoj strani istorije, pa bi sada da pokažu da to nije tako i da su tada vodili ispravnu politiku. Ipak, važnije od toga je što se srpski nacionalizam, kao poražena i frustrirana ideologija, zbog promenjenih me?unarodnih okolnosti u punoj snazi vra?a na scenu uz, kao što sam ve? rekao, snažnu medijsku, obaveštajnu i svaku drugu podršku autokratske Rusije.

Danas Rusija srpskom nacionalizmu vra?a nadu u mogu?nost istorijskog revanša i revidiranja poraza koji je on doživeo devedesetih. Dakle, klju?ni problem Balkana bi mogao biti pokušaj Srbije da u regionu izravna ra?une iz devedesetih. Ne mislim da ?e to da se dogodi sutra i da je novi rat izvestan, ali za po?etak – oni ?e da vrše brutalnu reviziju istorije devedesetih. Meni zaista nije jasna logika vlasti koja izlazi na izbore sa politi?kim programom koji je nominalno proevropski, a istovremeno preko „Politike“ i tabloida svakodnevno širi mržnju prema Evrope.

Vesna Raki? Vodineli?: Oni svakako imaju potrebu za revanšom. Za tu najužu grupu oko vladara Srbije – ne biti na funkciji je nešto najstrašnije. To je i sam Vu?i? nehotice otkrio kada je postavljaju?i (Bratislava) Gaši?a za šefa glavne bezbednosne agencije rekao da je on izdržao godinu i po dana bez ijedne funkcije. Po njihovoj logici – ako neko nije godinu ili dve na funkciji, propao mu je deo života. Oni su sebi umislili da imaju pravo da rukovode ovom državom. Što se ti?e Aleksandra Vulina i Maje Gojkovi?, mislim da gra?ani Srbije treba da se sete njihove uloge u devedesetim godinama. Vulin je uvek bio nekakav lažni maneken koji je umišljao da li?i na ?e Gevaru. Prema tome, bilo šta što li?i na revoluciju – a 5. oktobar je u izvesnoj meri na to makar formalno li?io – njemu bi trebalo da prija, ali pošto je on zapravo kontrarevolucionar u pravom smislu te re?i, dakle u smislu restauracije mra?njaštva, njemu 5. oktobar ne može da prija. Naravno, njegov pokušaj da se pravnim putem sveti gra?anima koji su bili na ulicama Beograda 5. oktobra ne bi trebalo da pro?e, premda možda tom tvrdnjom rizikujem da ispadnem smešna, jer suviše držim do pravnog poretka ove zemlje.

A što se ti?e Maje Gojkovi? – to što ona govori je ?isti bezobrazluk. Dok je ona bila gradona?elnica Novog Sada, desila se jedna od 24 sumnjive i sporne privatizacije, a ti?e se autotransportnog preduze?a Vojvodina. Postoji pravosnažna presuda Vrhovnog suda kojim je država Srbija obavezana da privatniku koji je privatizovao to preduze?e isplati ?etiri miliona eura. Ta presuda još uvek nije izvršena. Ono što bi Maju Gojkovi? svakako trebalo pitati – da li te slike i skulpture, o kojima ona pri?a, vrede ?etiri miliona eura, koliko država Srbija zbog nje i njene klike mora isplatiti iz naših džepova, a ne iz njenog. Dakle, neka Maja Gojkovi? prvo iz svog džepa izvadi ?etiri miliona eura, pa ?emo onda da vidimo koji ?e sud na naknadu štete da osudi gra?ane koji su prodrli u skupštinu 5. oktobra 2000. godine.

Šta je ostalo od 5. oktobra?

Omer Karabeg: U zaklju?ku, da li je išta ostalo od 5. oktobra ili je Srbija, što se ti?e demokratskih sloboda i pravne države, ponovo tamo gde je bila u Miloševi?evo vreme?

Vesna Raki? Vodineli?: Nažalost, 5. oktobar je politi?ki demonizovan i to sa prili?nim uspehom. Verujem da ve?ina gra?ana gleda na 5. oktobar kao na izneverenu šansu i krivicu za to pripisuje isklju?ivo vlastima koje su došle nakon pada Miloševi?a. Što se ti?e stanja ljudskih prava, ono je danas u Srbiji jadno. Ali, ne bih mogla baš re?i da je toliko jadno i beznadežno kao u Miloševi?evo vreme, jer je Srbija ipak ?lanica Saveta Evrope i nalazi se pod kakvom-takvom kontrolom Evropskog suda za ljudska prava, mada Srbija nije baš previše raspoložena da izvršava njegove presude. Ne treba zaboraviti ni ?injenicu da Srbija u Miloševi?evo vreme nije bila ?lanica Ujedinjenih nacija i da je to postala nakon 5. oktobra. Dakle, ne bih bila baš potpuno pesimisti?na. Mislim da ?lanstvo u tim organizacijama ipak nešto zna?i.

Milivoj Bešlin: Peti oktobar je pre svega bio odbrana izbornih rezultata koje je Miloševi? ukrao – to moramo imati u vidu kada ocenjujemo njegov zna?aj. U širem smislu on je bio ne samo pobuna protiv korumpiranog i zlo?ina?kog režima, ve? i protivljenje daljoj izolaciji Srbije i izjašnjavanje za njeno uklju?ivanje u evropske i svetske tokove. Tako da – iako ne mislim da je Srbija u demokratskom razvoju mnogo odmakla od devedesetih – nisam pristalica mišljenja da je sve isto kao devedesetih godina i da nema nikakve promene. Iako je Srpska napredna stanka nakon dolaska na vlast 2012. godine u rekordno kratkom roku slomila ceo politi?ki sistem, ipak postoji nekakva makar nominalna proevropska platforma, politi?ki protivnici i kriti?ki novinari se ne ubijaju na ulici, kao što je to bilo u Miloševi?evom režimu, a nesuglasice u regionu ne rešavaju se ratnim sredstvima. To jesu nekakve tekovine 5. oktobra i u tom smislu nisam potpuni pesimista.

(Omer Karabeg, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!