Srbijanski i srpski – rat prideva

Restrikcije značenja u jeziku su, nažalost, uveli glupi, neobrazovani, nošeni strastima a ne razumom, bahati a moćni. Pobeda je uvek na njihovoj strani

20. maja 2010

S vremena na vreme, kad požele da učine još ponešto za opšte dobro a da ih raja upamti po mudrom slovu, na udaru srpskih totalitarijanaca nađe se pridev „srbijanski/srbijanska“. Pišu vatrene kolumne, demantije i pisma uredništvu, evocirajući uspomene na tek krunisanog kralja Milana, kome 1882. stiže nota iz Beča sa prvim u dugom nizu evropejskih ataka na čistotu srpskog jezika, i svega ostalog srpskog a čistog. Tu Habzburzi zahtevaju da kralj „ne može biti srpski, već srbijanski“ – dakle, da svoj kraljevski pridev utemelji na teritorijalnoj a ne etničkoj odrednici – budući da njegova mala kraljevina nema jurisdikciju nad Srbima izvan Srbije. Podli germanski napad traje do dana današnjeg, baš kao i ljuta odbrana šarenog patriotskog bloka, objedinjenog u mitskoj svesti da je jezik tek sredstvo kojim se organska zajednica samoobdelava, te da već sama pripadnost etnosu podrazumeva poznavanje onog pravog, tačnog jezika. Postavka je, kao i uvek, neobično jasna: sa one strane su njihovi, politička (to jest veštačka, dakle uvek već nasilna) intervencija, sa ove naši, odbrana prirodnog poretka stvari. Strategije su, međutim, raznovrsne, ali se sve zasnivaju na istoj tvrdnji – da reči Srbijanac/srbijanski ne postoje u srpskom jeziku, to jest, onom pravom, autentičnom jeziku, koji poznaju samo pravi Srbi i patrioti.
Lingvistima volonterima nekako se učini da je kucnuo poslednji čas za nacionalnu emancipaciju; trube na ustanak po tiražnim narodnim glasilima, crtaju mape neprijateljskih frontova ka Bosforu i Vijeni, postrojavaju jedinice, isleđuju narodne neprijatelje i denunciraju sumnjivce, a od kusura iz državne apanaže viču turu za celu kafanu. Kasnije pričaju da su se samo uzgred razonodili, od dosade i viška vremena, no ih odaje izdajnička skrama sasušene pene u uglu usana.

OSMA (I PO) OFANZIVA

Poslednju ofanzivu za jezik časni i čistotu zlatnu – svega 128 godina od sticanja dozvole za osnivanje nacionalne države namenjene Srbima koji govore taj mitski čistosrpski – započeo je starmali lider nove patriotske ćelije „Proza na putu (P-70)“, Marko Krstić, inače miljenik jednog uglednog beogradskog profesora srpske književnosti, u emotivnoj pometnji zbog javne upotrebe sintagmi „srbijanska kultura“ i „srbijanska književna scena“. Štafetu mladosti preuzeo je potom daleko tiražniji saborac i miljenik daleko važnijih uglednika, Vladimir Kecmanović, prinoseći je na oltar nacije u više epizoda. Nacija je zauzvrat slegla ramenima, ali su bar saborci dobili značke za zalaganje tamo gde treba. Upozorili su na „opasne posledice“ upotrebe prideva srbijanski, definisali stvarne političke motive onih koji sramni pridev koriste i potvrdili svoju prirodnosrpsku čistotu – galamom prikrivajući, kako to i inače biva sa dobro plaćenim državnim patriotama, svoju čestitu nepismenost. Da su makar u Google ukucali sporni termin, da su makar čitali knjige sa spiska lektire za više razrede osnovne škole, ali avaj, pokazaće se, nisu čitali čak ni knjige sopstvenih kamarada.
„Šta ćemo ako se sutra u nekom rečniku, enciklopediji ili nečemu sličnom pojavi srbijanska literatura umesto srpske ili srbijanski pisac umesto srpskog!?“, zavapio je mladi lider, trubeći na uzbunu. Zaista, šta ćemo!? Hoćemo li ostati, ne daj bože, bez Kosova? Razbiti jedinstvo na koje nas poziva predsednik Tadić? Podstaći otcepljenje Vojvodine i Sandžaka?
U nekim se rečnicima, za boga miloga, ktetik „srbijanski“ već našao! Recimo u Rječniku Vuka Stefanoviča Serbijanca (1818) i nizu drugih koji se na njega naslanjaju – Broz i Iveković, Rječnik JAZU, Elezović, Rečnik Matice srpske. Čak i jezički autoriteti SANU redom potvrđuju da ktetik „srbijanski“ postoji u srpskom jeziku, analiziraju različita semantička značenja razvijena iz dubleta srpski/srbijanski, navodeći primere iz literature. „Umesto prideva srpski može se, kaže dr Fekete, upotrebiti i pridev srbijanski. Prvi ima šire značenje i nacionalnu konotaciju, dok se u drugom slučaju radi o teritorijalnom određenju pa se pridev srbijanski vezuje za Srbiju. Kao što svi Srbi nisu Srbijanci tako ni svi Srbijanci (građani Srbije) nisu Srbi, objašnjava naš poznati lingvista“ (Politika, 16. 9. 2003). Egon Fekete je, uostalom, ovoj temi posvetio čitav jedan članak („Semantičke razlike i upotrebne vrednosti prideva srpski i srbijanski“, Naš jezik XIII/5, str. 199–209, 1978) u kom objašnjava opseg i sadržaj oba prideva, uz brojne primere iz literature i ispise odrednica iz rečnika. Na jednom mestu čak navodi: „srbijanski pisac“, „srbijanska knjiga“.
„Hm…“, što bi rekao profesorov neuki miljenik.

ŠTA BI REKO RADIČEVIĆ BRANKO

Pseudolingvistički argumenti podmlatka patriotskog bloka u srbijanskoj književnosti i njihovih sledbenika – ali i prethodnika iz ranijih jezičkih bitaka po tiražnoj narodnoj štampi – možda su intonirani emotivno, ali u sebi nose sasvim jasan ideološki sadržaj. Jedna od najčešćih teza glasi da pridev „srbijanski“ ima značenje koje je nesumnjivo pežorativno, nipodaštavajuće. Ovaj kompleks niže vrednosti takođe je nasleđen iz turbulentnog 19. veka, u vreme obostranog civilizacijskog šoka pri susretu Srba iz Vojvodine i Srba iz Srbije u težnjama ka zajedničkoj državi, a koji je, čini se, uglavnom zatomljen u 20. veku, posebno u drugoj, socijalističkoj Jugoslaviji, ne samo usled migracija već i zahvaljujući relativno ujednačenoj modernizaciji gradova i tzv. provincije. Nacionalističko besnilo, koje je Srbiju obuzelo poslednjih decenija prošlog veka, vratilo je ovaj resantiman u javni opticaj. Štampa miloševićevske i postjugoslovenske Srbije prepuna je primera u kojima najčešće izbeglice iz Bosne i sa Kosova, odnosno njihovi zastupnici i „branitelji“ u Beogradu, u terminima Srbijanac/srbijanski prepoznaju izraz kulturološke distance i nedopustive „podele u srpskom narodu“. Motivacija za pothranjivanje takvih emocija u javnosti istovrsna je onoj tobožnjoj uvređenosti zbog „mešanja Beča u srpski jezik“, kojom je prikrivena frustracija granicom izvan koje prestaje politička moć.
Iz objavljenih tekstova se izvesno može videti da autori Betona i e-novina, koji su se našli na meti ove poslednje antipridevske ofanzive, termin „srbijanski“ po pravilu koriste kao neutralnu, političkogeografsku odrednicu.
Sledeći emotivni zahvat iz arsenala borilačkih veština patriota je arogantno ismevanje, uglavnom arogantnije što je ismevač neobrazovaniji ili slabije informisan. Gotovo da nema kolumne/pisma čitalaca na ovu temu iz protekle dve decenije, u kojima se nepostojanje/pogrešnost/besmislenost prideva „srbijanski“ ne dokazuje pokušajima dovitljivih jezičkih vratolomija sa toponimima i iz njih izvedenih ktetika – na srpskom, naravno. Ne Italija/ italijanski, Belgija/belgijanski – već Rusija/rusijanski, Slovenija/ Slovenijanci… sve do dvostrukog salta, Nemcijanci, Francuzijanci i sl. Zamišljajući valjda da publika već briše suze od smeha, ponekom veselom ismevaču se, u blaženom neznanju, učini da je izmislio urnebesnu stvar, Hrvaćanin/hrvaćanski, na opštu radost auditorijuma koji, kao ni autor, u osnovnoj školi nije čitao Branka Radičevića, u čije su se kolo uhvatili braća Srbijanac i Hrvaćan, ne od lane. („Hrvaćanin – Vuk upotrebljava dosta često ovu riječ, ali ne posve u istom značenju u kojem i Hrvat, nego u užem smislu: čovjek iz Hrvatske (usporedi Srbijanac)“ Rj JAZU).
U osnovi javnog ismevanja i obesmišljavanja kritikovane pozicije stoji takođe jasan politički motiv, što uostalom autori Betona i e-novina dobro znaju i često koriste. Nevolja je kada se to radi sa mesta moći, sa podrškom u državnim strukturama, a posebno kad im je „politička satira“ izvedena na sopstvenoj gluposti i pukom neobrazovanju – o humoru u stilu „kursadžija“, češljajućih baba i sličnih tiražnih budalaština savremene srbijatrije ne vredi ni govoriti. Sličan javni podvig zimus je izveo Nebojša Krstić, savetnik predsednika Srbije, koji se u svom blogu arogantno osvrnuo na osmomartovski koncert Vlade Divljana, nezavisnog muzičara u tragovima prisutnog na ovdašnjoj sceni. No, Srbija je odavno navikla da se smeje i aplaudira dok se bahati moćnik iživljava nad marginalcima.
„Hm!“

P70: ESTETIKA ČOBANOVE ZABITI

Zanimljivo je, međutim, da i u ovom, inače monolitnom nacionalističkom horu ima varijeteta. Tako će istoričar Radoš Ljušić, bivši visoki funkcioner Koštuničine DSS – poznat po čestim šovinističkim ispadima, kao i po uzgajanju miljeničkih studentskih grupa na Filozofskom fakultetu (Obraz, Sv. Justin Filozof) – u feljtonu o Dimitriju Davidoviću zabeležiti: „Kada su sredinom jeseni 1813. godine, posle pada ustaničke Srbije, u Beč počeli da pristižu srbijanski čobani…“ (Politika, 24. 6. 2006). U svom debitantskom romanu, Dejan Deksa Stojiljković, inače član P-70, piše: „Na kraju krajeva, bolje je biti ovde, u srbijanskoj zabiti, na straži u železničkom depou…“ (Konstantinovo raskršće, str. 1). Ipak, čobani i zabit (provincija, taj mračni predmet mržnje svakog srbijanskog skorojevića) svakako nemaju istu težinu kao Pisci, koji mogu biti samo srpski.
Na kraju, pošto je utvrđeno da je pridev „srbijanski“ uvredljiv, a nadasve nepostojeći, eto baš kao što ne postoji pridev „englezijanski“, finale antipridevskog argumenta igra na ideološku nevinost. Mada uverljiva koliko i duhovitost iz prethodnog koraka, ova finta je poslednjih godina sve popularnija. Sve češće se ozbiljna kritika – književna, filmska, pozorišna – odbacuje kao nasilna „politizacija“ umetnosti, dok smerni akteri nevino trepću objašnjavajući svoje čisto umetničko nadahnuće. Recimo u „književnim“ opisima Šiptara, gladnog Sarajeva pod opsadom ili prebrojavanju cveća dok patron ministra Dačića batina studente po ulicama. Oslanjajući se na činjenicu da su u Srbiji samo marginalci zainteresovani za savremenu teoriju (začetu, doduše, bar deceniju pre kamarada iz P-70), a da je po srbijanskim filološkim katedrama uglavnom još uvek na snazi 19-vekovno tumačenje teksta, proglašeno za jedini objektivno ispravan način čitanja, politoborci tvrde ne samo da se iz njihovog teksta ne može iščitati ideološki kontekst i politička posledica već i da je svako takvo pitanje zlonamerno i pogrešno – te da na umu ima borbu za moć, a ne za tekst.
Na tom fonu artikulisana je i bezazlenost ponude da se pridev „srpski“ prihvati kao neutralan, nevezan za etnicitet, neopterećen nacionalističkim ludilom koje je svoj dubok trag ostavilo u jeziku. I površan uvid u javni govor demantovaće naivnost ovakvog predloga.
„A to što svih ovih dana u srpskim (i ’srpskim’) medijima, ili, bolje reći, u medijima koji izlaze u Srbiji, centralno pitanje nije to da li nam je ova deklaracija uopšte trebala…“, piše Đorđe Vukadinović, kriptofašistički analitičar (Nova srpska politička misao), u svojoj kolumni „Nametanje genocida“ (Politika, 29. 3. 2010). Očigledno je da Vukadinović koristi pridev srpski lišavajući ga svake nijanse koja bi u značenju ktetika mogla sačuvati trag neutralnosti – on referiše na etnicitet, odnosno uređivačku usklađenost medija sa političkim interesima srpskog naroda (što je mera patriotizma), posebno stoga što će dostojnost da ponesu ovaj pridev poreći onim medijima koji odstupaju od njegovih shvatanja nacionalnih interesa. Onim građanima Srbije koje Koštuničin i Tadićev ustav definiše zbirnom imenicom „ostali“ – a među koje se, u tekućoj dnevnopolitičkoj praksi, ubrajaju i oni koji jesu etnički Srbi, ali ih njihovi politički stavovi lišavaju dostojanstva pripadnosti organskoj zajednici – preostaje pridev „srbijanski“.
Restrikcije značenja u jeziku su, nažalost, uveli glupi, neobrazovani, nošeni strastima a ne razumom, bahati a moćni. Pobeda je uvek na njihovoj strani, jer iz same odgovornosti prema jeziku neće biti moguće ignorisati te restrikcije. Dugoročno, možda – ako bude Srba i Srbije – jezik će na kraju ipak biti na dobitku. Elfride Jelinek je na takvom pristupu jeziku ispisala vanredno dobar tekst. Šteta što je njen čitalački klub u Srbiji marginalan.

Tekst Milice Jovanović preuzet je iz kulturno-propagandnog kompleta „Beton“, uz dozvolu uredništva. „Beton“ možete čitati na sajtu www.elektrobeton.net. Naslov teksta prilagođen je sajtu www.autonomija.info.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Šefica
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga