SRBIJANKA TURAJLIĆ: Živimo u pozorištu

05 Nov 2013

Vučić je i režiser i glavni glumac i scenograf

Na sledećim izborima mora da se glasa jer je neophodno promeniti vlast koja vodi politiku kao da živimo u pozorištu. Jedino je pitanje hoće li opoziciona scena uspeti da se organizuje tako da će biti lako napraviti izbor ili ćemo morati da ga pravimo prisilno. Ali ovog puta moramo da ga napravimo, kaže za „Blic“ profesorka Srbijanka Turajlić.

Belim listićima je odzvonilo, sudeći po rečima profesorke koja je pripadala grupi intelektualaca koji su na prethodnim izborima demonstrativno odbili da glasaju za bilo koga, posebno za svoje dotadašnje favorite DS, LDP ili URS. Profesorka Turajlić, dosledni opozicionar, smatra da sadašnja vlast režira i glumi u „predstavi koja nema nikakve veze s realnošću, mada su svi su ushićeni“ i da je zato ponovo potrebna promena.

– Svako ko nas vodi u Evropu dobro radi za zemlju, ali tamo se ne može stići aferama ili sumanutim proglašavanjem Srbije za „investicioni raj“. Prosto me je sramota kad slušam takve izjave jer znam da ih slušaju i drugi koji imaju svest o realnosti. Zamišljam šta ljudi u Londonu misle kad slušaju kako im premijer Srbije govori da dolazi iz investicionog raja.

Kažete da živimo u pozorištu. Na šta mislite?

– Vučić je i režiser i glavni glumac i scenograf. Sebi je napravio pozorište koje se narodu dopada. To je predstava koja nema veze s realnošću, ali svi su ushićeni. On hapsi levo i desno, a nijednu aferu nismo završili. Sve je to populizam koji se narodu, koji nema sreće da ga nešto lično obraduje, sviđa jer se i nekom drugom nešto loše dešava. Jer, koliko god da je strašno kad nemate hleba, još je strašnije kad ste u zatvoru. To je jedan deo.

A drugi?

– Suluda scenografija u kojoj živimo. Na primer, ovo sa „Er Srbijom“ je nestvarna farsa. To da 150 godina posle početka avijacije, a ja kod kuće imam pasoš supruga s pečatom Aerodroma Beograd iz 1934, avion sleće u pratnji vojnih aviona. I o tome se izveštava bez ijedne kritičke misli. Kada imate medije koji su se zbog tiraža potpuno prepustili farsi, vi u stvari ne znate ko je taj ko će izaći i reći: „Ali, ljudi, car je go“. To opozicija mora da uradi.

Ima mnogo intelektualaca, onih koji su ranije bili uz DS ili LDP, a koji danas veruju u Vučića. Zašto on nema i vašu podršku?

– Nemam ništa protiv onoga što Vučić govori. To zvuči fantastično, jedino što ne vidim da on to zaista i želi da uradi. Možda želja i postoji, ali nisam primetila stvaranje sistema koji bi omogućio da ono što govori postane realnost. Možda neko misli da treba da im da podršku jer su je već dobili iz Brisela. Pošto Brisel nije u Srbiji, ja nemam taj osećaj, mada podržavam to što su uradili s Kosovom. Ali to neće Srbiju pomeriti iz blata u kojem je. Na sledećim izborima to više neće biti tema, nego pitanje kako ćemo iz blata, a praznim obećanjima nećemo. Svaki prosečan građanin u Srbiji u glavi ima listu odgovornih za stanje u kojem se nalazimo i kad uporedimo te liste, vidimo da je ova koju vlast forsira krajnje selektivna.

Ako sad igramo čin antikorupcijske borbe, šta opozicija treba da uradi?

– Da podrži tu borbu, ali tako što će reći da razume da društvo ima problem s nejasno stečenim bogatstvom i da će, za početak, okupiti ljude koji nemaju tu hipoteku. Nek pokušaju da pošalju poruku da su neki drugi i da ne prihvataju ljude koji su nastavili partokratiju i uništili javna preduzeća zapošljavajući svoje partijske kadrove. I da kažu da takvi više ne mogu da ih vode. Tog trenutka će početi da se stvara armija glasača. Jer koliko god ovo pozorište bilo prijatno, jednog momenta će nestati drva za loženje. Kad u sali postane hladno, ljudi će početi drugačije da posmatraju scenu.

Kome će se prikloniti bivši beli listići?

– To nije organizovan pokret da bih mogla znati šta misle. Postigli smo šta smo hteli. Napravili jedan presek i stvorili prostor za novi početak. Da bi bilo šta uspelo, svi koji su imali istaknutu ulogu na političkoj sceni poslednjih dvadeset godina moraju da se povuku. Potrebni su novi, nesporni ljudi sa svežim idejama. Ljudi o kojima društvo ima percepciju da su se obogatili na nelegalan način ne mogu da nas vode u svetlu budućnost jer se njima ne veruje. Oni mogu biti potpuno nevini s pravnog stanovišta, ali pošto je politika pomalo i marketing, oni su roba koja se kupuje i nema toga ko može da uveri da je to roba vrhunskog kvaliteta i da ponovo treba da se uhvatimo te robne marke.

Ko su ti novi ljudi?

– Svako novo vreme rađa nove ljude. Ako pogledate članstvo Nove stranke, tu ima sjajnih mladih ljudi. U opštinskim rukovodstvima DS, recimo, na Savskom vencu i Vračaru, takođe ima fantastičnih sposobnih ljudi. Kad slušate, recimo, Bojana Đurića iz LDP, pitate se kako je moguće da sedi u jednoj stranci s liderom koji uništava svaku šansu da ta stranka nešto postigne. Tu se više ne radi o ličnim simpatijama.

Svirali ste kraj belih listića i kažete da će svi morati da glasaju. Zašto bi se opozicija posle takvog stava trudila da se promeni?

– Ljudi koji nisu glasali ovog puta će to uraditi. Ali nije nas par hiljada odlučilo izbore. O tome ko pobeđuje odlučuje gladan narod, a on neće prihvatiti moju poruku jer im je svejedno da li će javnim preduzećima upravljati neko iz jedne ili druge stranke, nego ih morate uveriti da ste ozbiljni. Opozicija ne sme da računa na to da mi nećemo imati za koga da glasamo pa ćemo glasati za njih. Nećemo.

Obrazovanje važnije od borbe protiv korupcije

Podržavate li uvođenje trećeg predmeta na maloj maturi?

– Obrazovanje u ovoj zemlji ne zavisi od ministra i zato sam bila protiv smene starog. Farsa je dovesti novog ministra koji takođe ne može ništa da uradi jer zemlja nije zauzela stav šta hoće sa obrazovanjem. Ako išta hoćete da uradite s obrazovanjem, morate da postignete konsenzus o cilju reforme sistema. Poenta je da se država obaveže da će taj smer trajati 15 godina, bez obzira na to ko je na vlasti. Mala matura je ozbiljno pitanje i potreban je taj treći predmet da bi se ustanovilo s kojim stepenom obrazovanja mladi izlaze iz škole.

Većina je protiv toga jer će dodatno opteretiti roditelje koji plaćaju privatne časove deci?

– Na obrazovanje se gleda potpuno pogrešno, populistički. Kad je u junu pala matura, glavni lament roditelja bio je da su bacili novac plaćajući privatne časove. Kao da je to što su deca naučila zaista bačeno. Ključno pitanje jeste zašto su potrebni privatni časovi i zašto to ne može da se nauči u školi?

Šta bi trebalo da bude glavna strategija u obrazovanju?

– Da prvo proglasi obrazovanje za najvažniji segment društva, važniji čak i od borbe protiv korupcije. Da se hitno pozabavi obukom nastavnika, da shvate da se u celom svetu desila promena tokom proteklih deset godina koju smo mi prespavali. Internet je suštinski promenio naš život. To zahteva drugačiji pristup obrazovanju.

(Tamara Spaić, Blic)

Podelite ovu stranicu!