Srbija – zemlja rehabilitacionog turizma

17 May 2015

Za ime ne pitamo, presude izdajemo

Od prošle nedelje moja država sa ponosom može da istakne sledeće slogane na sajmovima turizma:

„Ako ne možete da rehabilitujete u vašoj zemlji i poslednji je za to čas, dođite i rehabilitujte kod nas.“
„Brzo i kvantitativno, za male pare, dobićete rehabilitaciju.“

Tada sam, i ja, staro zakeralo koje vidi samo mrak, ugledao svetlost koja nas vodi u blistavu budućnost. I to se desilo kada mi je pred očima, posle više godina neznanja, zablistala svima znana, ponavljana mantra, da „naša vlada radi u najboljem interesu naše privrede, države i građana.“

Zašto?

Ukapirao sam sve onog trenutka kada mi se ukazala veza između rehabilitacije, Beograda na starletama i katastrofalnim poplavama diploma.

Kakva veza?

Veza je tajni ali genijalni plan vlade koji za konačan cilj ima razvoj turizma u našoj zemlji. I to specijalnog i do sada neviđenog u svetu – rehabilitacionog turizma. Da svima bude jasno, sveobuhvatna definicija turizma kaže da je turizam uslužna industrija, koja se sastoji od većeg broja opipljivih i neopipljivih elemenata. A, u neopipljivom smo pravi majstori, jer njega čine svi oni elementi koji su utkani u modernog Homo sapiensa domaćikusa, a to su: odmor i relaksacija, kultura, avantura, nova i drugačija iskustva.

Obični građani zadovoljavaju sve tražene elemente. Odmaraju se radili u javnom sektoru ili bili bez posla. A avantura? Najviše pogađa nezaposlene koji ne samo da su prvaci u avanturističkom hvatanju ničega, već poduzimaju razne poduhvate, od hranjenja po tezgama umesto pazarenja po istima, izbegavanja plaćanja računa, preskakanja obroka, do skrivanja pored onih od kojih su pozajmili pare.

A vlada?

Pa i ona je sa narodom i narod je uz nju. Jedino, što za razliku od nezahvalnih građana, koji misle samo na sebe, vlada misli na sve građane kada traži otpuštanja – osim na članove svoje stranke. Što potvrđuje da joj nije mnogo stalo do svojih koliko do nas tuđih. Vlada jednako pazi na sve sektore privrede. I pri tome posebnu brigu vodi o razvoju već spomenutog turizma.

Da bih objasnio krenuću od rehabilitacije Draže Mihailovića koja je zamajac našem turizmu. Znam da će komunjare sada da se bune i pozivaće na tekovine revolucije zaboravljajući da su tekovine postale devedesetih „tegobine“ i da narodne mase više vole da vide pocepanu pevaljkinu majicu nego parole i transparente o gladi i revoluciji. Organizovaće se političari iz susednih zemalja kojima jednaka novčana promaja duva kao i nama, pa će je pokušati kod kuće tako zapušiti što će nas za fašizam i kolaboraciju napušiti. I biće svakakvih planova okrenutih protiv naše zemlje. Ali rehabilitacija će nam pomoći, jer ona će omogućiti munjeviti uzlet turizma.

Sve je sa njom dobilo smisao i sve je usmereno ka razvoju jedinstvenog vida turizma u svetu – rehabilitacionog turizma.

Turistički program izgleda ovako. U našu zemlju dolazite da biste rehablitovali vaše najmilije, a može i najomraženije. Sa bradom, bez brade, nama je svejedno, mada više volimo bradate, što su poslednji događaji pokazali. Sve koje ne možete da rehabilitujete kod vaše kuće, rehabilitovati kod nas, lako je dostignuće. Za ime ne pitamo, presude izdajemo. Nismo valjda novinari koji rade na rušenju ove otadžbine pa da zapitkujemo?! Uostalom, kod naših novinara se zna „ko puno pita za ime, tržište rada mu ne gine.“ Mi vam svakako izlazimo u susret. Program traje od tri do sedam dana. Zavisi od toga koliko dugo želite da proslavite rehabilitaciju, jer nju ćete ostvariti brzo, bez pitanja i bez čekanja, potpuno u skladu sa brzinom otvaranja privatnih firmi u najnaprednijim zemljama EU.

A za proslavu rehabilitacije smo majstori.

Dnevne ture podrazumevaju fakultativne izlete na neke od Fakulteta u ponudi gde možete za simboličnu sumu novca da dobijete diplomu. Možete da birate na koje ćete fakultete. Ima ih raznih, a program je uzbudljiv, od recimo obilaska fakulteta koje su završili naši sporni doktori i masteri do fakulteta na kojima se polažu ispiti, skoro za džabe, a dok ne bude baš za džabe biće za evre. Na svim tim institucijama možete da pazarite lepe poklone kako za sebe tako i za vaše najmilije u inostranstvu, tako da vas uvek pogled na kupljenu diplomu iz naše zemlje podseti kako vam je bilo kod nas onaučeno i jeftino. Noćni deo ekskurzija uključuje posete splavovima. Ne mešajte se previše sa običnim građanima koji kupe jedno piće pa ga srču celu noć. Oni će vam se praviti prijateljima. U stvari će nastojati da vam se kasnije uguraju u vaše domove na Zapadu i da polako, ali jako polako, traže posao. Orijentišite se ka onima koje naše duštvo poznaje kao starlete, starlete u usponu, starlete u padu. Sa njima se uvek sve zna, od toga šta, kako i s kim piju, kako, gde i kome igraju, zašto, zbog čega, i sa čim naskaču. Nikako nisu skupe ako ih poredimo sa onim muktašima koji bi da vam dođu na Zapad. One će vam pružiti sate i sate svega onoga što se podrazumeva pod neopipljivim turizmom, mada ćete se međusobno, napipati. I konačno, kada mislite da je ponuda time završena, dolazi kulturni vrhunac.

Obilasci memorijalnih centara „Šio mi ga Đura“. To su memorijalni centri gigantskih razmera posvećeni demokratizaciji koja se pretvorila u tajkunizaciju, lažnim obećanjima o povećanju plata i penzija, ekonomski (ne)zasnovanim trodecenijskim građevinskim poduhvatima, nezapošljavanju 20 000 stranačkih kadrova u javnom sektoru i nepostojanju savetnika, na primer u jednom Kulturnom centru, koji zarađuju po milion dinara mesečno. Centri će posedovati i mnoge artefakte poput odmarača za stopala, pokvarenih fontana, rabljenih i neprodatih državnih automobila, odlično sačuvanih praznih flaša rakije koja je bila namenjena vekovnim srpskim prijateljima šeicima, maketa nepostojećih građevinskih poduhvata i novosadskih behaton ploča. E, tu, na takvom mestu, turista će konačno da doživi ne samo sav kulturni šarm naše otadžbine već i istinski rehabilitacioni turizam. Videće da se kod nas mogu rehabilitovati svi, rehabilitovati nikad počete ili nikad završene studije, rehabilitovati frustracije i pretvoriti ih u noćna zadovoljstva i svojoj kući će osim žive glave na ramenima i nadajmo se sačuvanog razuma, poneti slogan nacionalnog pomirenja koje na svojim plećima može da ponese jedino domaći turizam, a on glasi:

„Dok rehabilitujemo vas ili vaše deke i bake, i dok sa vama partijaju cure lake, dobijate diplome svakojake, a u centrima ‘Šio mi ga Đura’ piči vas naša proevropska kultura.“

I zato, živele rehabilitacije!

(Autonemaš)