Spomenik neznanom dezerteru

30 Jul 2014

Antiratni protesti u Vojvodini devedesetih

Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Udruženja BH novinari sprovode zajednički projekat “Živeti zajedno”, koji se bavi temama rata na prostorima bivše Jugoslavije kroz pozitivne ljudske priče, koje pokazuju da je i posle svega moguće živeti zajedno. U sklopu projekta biće urađeno pet dokumentarnih filmova i 10 tekstova, koje ćemo objaviti tokom letnjih meseci , kao medijski partner u Srbiji. Autonomija donosi priču o ljudima koji su pokušali nemoguće – da zaustave rat i skrenu pažnju na krvavo ludilo koje se spremalo. 

Pišu: Darko Šper, Norbert Šinković, Maja Leđenac (Novi Sad) 

Krajem osamdesetih godina prošlog veka u Srbiji je došlo do masovne nacionalističke političke mobilizacije koju je predvodio Slobodan Milošević. Taj pokret obuhvatio je najširi sloj društva, najveći broj inteligencije i najviše stanovništva. Ali, već od početka Miloševićeve vladavine javili su se otpori i formirane su i političke i građanske organizacije koje su osporavale nacionalizam kao politički program. Stvari su se radikalizovale početkom devedesetih godina, kada je počeo rat.

Miroslav Samardzzich

Miroslav Samardžić: Nismo imali šanse

Početkom rata u Hrvatskoj počele su i masovne vojne mobilizacije, posebno u Vojvodini, što je dovelo do prvih protesta u nekoliko gradova, ali i odbijanja odlaska na front. Mirovnjaci iz Vojvodine sve vreme su održavali kontakte sa antiratnim organizacijama iz Bosne i Hrvatske. Krajem leta 1991. godine delegacije antiratnih aktivista iz sve tri zemlje posetile su tadašnjeg predsednika Hrvatske Franju Tuđmana i Srbije Slobodana Miloševića. “Tuđman nas je primio, Milošević nije već je za to odredio Budimira Košutića. Već tada smo znali da ove posete neće imati nikakvog efekta”, kaže politikolog Miroslav Samardžić, mirovni aktivista iz Zrenjanina.

Ipak, jedan deo građana nije odustao. Tako su se rodili, negde iz straha a negde iz besa, antiratni protesti.

Give Peace A Chance

Leta 1991. godine Zrenjanin je bio jedan od retkih gradova u Srbiji u kojima su održavani antiratni skupovi, koncerti protiv rata i protesti članova porodica “rezervista” prilikom odlaska njihovih najmilijih na ratište. Većina ljudi u Zrenjaninu verovala je tadašnjoj politici Slobodana Miloševića, a glas protiv rata najviše su podizali ljudi kojima su članovi porodice pozivani na “vojnu vežbu”, kako je to pisalo u njihovim vojnim knjižicama. “Masovne mobilizacije dovele su i do intenziviranja otpora. Tako je bilo i u slučaju Vijetnamskog rata, a tako su i u Zrenjaninu veći antiratni protesti usledili nakon masovnih mobilizacija”, kaže Samardžić. Prema njegovim rečima, među onima koji su se tada pobunili bilo je judi koji nisu osporavali ratnu politiku, ali su se bunili zašto baš njihovo dete da ide.

Antiratni aktivisti u Zrenjaninu su 1991. godine bili organizovali potpisivanje peticije kojom su od Generalštaba JNA tražili da se vojska ponaša neutralno i da radi na smirivanju sukoba, a ne na njihovom intenziviranju. Za samo nekoliko sati skupili su 500 potpisa podrške.

U vreme prve veće mobilizacije u Zrenjaninu, vojni pozivari su po ljude dolazili u ranim jutarnjim satima, kada je većina njih bila kod svojih kuća.

Branislav Knezzevich

Branislav Knežević: Odvodili su ljude noću

Zrenjaninac Branislav Knežević našao se u prvoj grupi rezervista koja je iz ovog grada upućena na ratište kod Erduta. Ukupno je mobilisano oko 400 ljudi, a njemu je poziv stigao oko 4 sati ujutro. Pisalo je: “Poziv na vojnu vežbu”.

“Ti si u transporteru ništa ne znaš, čuješ samo sporadične pucnjeve. Bilo je uplašenih ljudi koji su bili dezorijentisani. Vojna komanda je bila totalno konfuzna, posebno od momenta dolaska u Erdut. Vojska nam je preventivno punila glavu da su tu najveće ustaše i pokazivali nam jednu srušenu kuću koju je tenk sravnio sa zemljom, a nalazila se na svega 50 metara od našeg položaja. Ko je shvatio – shvatio je”, priseća se Knežević.

Nakon nekoliko nedelja provedenih u Erdutu, po povratku u Zrenjanin, “rezervisti” su spontano organizovali protest u centru Zrenjanina, gde su svoj gnev izbacili tako što su zapalili hrvatsku zastavu.

A zrenjaninski muzičari i njihovi koncerti obeležili su godine ratova, na njima svojstven način. Sve je počelo prvim pucnjima u Borovom Selu, gde se slučajno zadesila i pevačica zrenjaninske grupe “Vrane” Sonja Kerleta koja je tamo bila u obilasku kuće pokojne bake. Sonju je u Borovu Selu ustvari zadesio početak rata, a njene kolege u Zrenjaninu nedeljama nisu znali da li su ona i njen momak uopšte živi, jer je u medijima vladala strahovita ratna psihoza. Sonjin kolega iz benda Vladimir Stojković Coka seća se da su tek posle nekoliko nedelja uspeli da saznaju da su opkoljeni, da nemaju šta da jedu i da ne mogu da pobegnu odande.

“Tu se rodila ideja da im pomognemo. Otišli smo u Crveni krst i dogovorili se da napravimo koncert za pomoć tim ljudima i to je najverovatnije bio prvi antiratni koncert na ovim prostorima. U dvorištu MK kluba sviralo je nekoliko bendova, a aktivisti Crvenog krsta su prikupljali novac i hranu za naše ugrožene prijatelje. Naši prijatelji su se nekako vratili iz Borova Sela i kada su nam ispričali šta se tamo stvarno dešavalo shvatili smo da to nije šala. Ta svirka bila je polazna osnova za još neke svirke koje smo organizovali po gradu tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije”, priseća se Stojković.

Vladimir Stojkovich (3)

Vladimir Stojković: To je bila naša potreba

Jedini dostupni snimak iz tog vremena na kojem je izvedena pesma “Give Peace A Chance” datira iz 23. i 24. avgusta 1991. godine, kada su zrenjaninski muzičari poslali snažnu poruku protiv rata. “Ne znamo ni kome smo je slali, ni da li je to vredelo, ali je to bila naša potreba”, poručuje Stojković.

Branislava Kneževića su zvali ponovo u “rezervu”, ali se drugi put nije odazvao, već se spakovao i otišao iz Zrenjanina. JNA je podnela krivične prijave protiv 127 vojnih obveznika u Zrenjaninu koji se nisu odazvali poziv na “vojnu vežbu”. Neki od njih kasnije su zbog toga odležali nekoliko meseci u zatvoru. Knežević je kasnije učestvovao u antiratnim akcijama u Zrenjaninu svestan svog besmisla ratova i stradanja kojima se nije video kraj. “To je bilo 10 godina izgubljenog života i ludovanja u kom nam je neko jednostavno ugasio svetlo. Nakon 10 godina neko je upalio to svetlo i rekao da neko sada mora da plati taj račun. Naravno, ne ponovilo se više, ali ova država mora da shvati da takvim putem više neće moći da ide. Moja generacija je na neki način upropaštena, ali moramo voditi računa o generacijama koje dolaze da im se to nikada ne desi”, ističe Knežević.

Miroslavu Samardžiću je bilo jasno da antiratna akcija neće imati većeg efekta jer su društvena elita i većina stanovništva bili ujednjeni oko ratnohuškačke politike. “Bili smo marginalizovani, ali smo ipak dobili ‘priznanje’ od generala Kadijevića koji je u jednom trenutku rekao da su antiratni aktivisti uspeli da spreče masovnu mobilizaciju u Srbiji, što ipak nije bilo tačno”, kaže Samardžić i podseća da se oko 92 odsto vojnih obveznika u Zrenjaninu odazvalo mobilizaciji.

antiratni koncert Zrenjanin

Muzičari protiv rata u Zrenjaninu

Iako nije bio vojni obveznik, pa samim tim nije mogao biti mobilisan poput nekih drugih antiratnih aktivista, kao što je to bio slučaj sa predsednikom Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenadom Čankom, i Samardžić je doživeo probleme i neprijatnosti. Oni su se ogledali u tome da zbog svog aktivizma 17 godina nije mogao da nađe posao u svojoj struci. “Sve ovo je vredelo da bi čovek spasio svoju dušu. Kada su vremena opasna ne sme se ćutati, bez obzira na posledice. To mora biti naš moralni imperativ”, smatra Samardžić.

Građanske proteste ali i otpor rezervista u drugim mestima u Vojvodini isto tako je pokrenula činjenica da su vlasti htele da na silu odvedu muškarce na ratišta.

 

“Senćanska trojka”

Senta, gradić na severu Bačke u Vojvodini, sa pretežno mađarskim življem, u novembru 1991. godine je bilo mesto građanskih protesta. U masovnoj mobilizaciji oko 450 njih dobilo je poziv za učešće u ratu u Hrvatskoj, što je izazvalo talas protesta.

JNA je muškarce “skupljala” usred noći, najčešće od dva posle ponoći do šest ujutro. Neretko su predstavnici vojske i na radnim mestima tražili muškarce da im uruče poziv za mobilizaciju. Jedan od mobilisanih bio je i Jožef Bodo. Kao rezervista u okviru jedinice teritorijalne odbrane odvezen je u selo Tornjoš, dvadeset kilometara od Sente. Tamo je bio smešten u barakama, gde su spavali na vlažnoj slami i gde im je rečeno da idu na “petodnevnu vojnu vežbu”.

Jozzef Bodo

Jožef Bodo: Terali su nas da potpišemo da smo dobrovoljci

“Ali, onda su nam saopštili da moramo potpisati izjavu da smo dobrovoljci. Kategorički smo odbili takav zahtev. Sutradan je i naša rodbina saznala da se zapravo ne radi o vojnoj vežbi već o odlasku na ratište. Oni su došli masovno na ta zborna mesta, i štitili nas svojim prisustvom. To je trajalo tri dana. U to vreme se svašta dešavalo: pretili su nam, dolazili su visoki čelnici vojske sa specijalnim jedinicama, svi naoružani, da vrše pritisak na nas. Petog novembra smo položili oružje koje je bilo podeljeno ranije, i sa članovima porodica, krenuli smo nazad za Sentu”, priseća se Bodo.

Građani obližnjih sela su blokirali puteve i puštali samo autobuse sa mobilisanima i to isključivo u pravcu Sente. Građani u gradu tada su već bili na ulicama. Tražili su prekid vatre.

“Hoćemo mir, nećemo rat!”, skandirali su. Petog novembra, uoči narastajućeg nacionalističkog ludila, građani Sente su se ipak odlučili da podignu glas, iako je atmosfera bila takva da je već skoro 80 dana trajao napad na Vukovar iz takozvane Autonomne oblasti Slavonija, Baranja i Zapadni Srem od strane JNA i dobrovoljačkih odreda iz Srbije. Nekoliko hiljada građana se okupilo ispred senćanske Gradske kuće gde su oformili Krizni štab. Jedan od članova štaba bio je i Jožef Bodo, kao i Janoš Sabo i Jožef Pap. Zvali su ih “senćanskom trojkom”, a te noći su demonstranti sastavili zahteve, među kojima je dominantan bio onaj da se ne dozvoli odlazak na ratišta i da se raspiše referendum na kojem bi se građani izjasnili da li hoće ili neće rat, kao i da li građani Sente treba da negde drugde da učestvuju u ratnim operacijama.

Senchanska trojka

Senćanska trojka

Delegaciju građana primio je tadašnji gradonačelnik Milan Lalić sa još nekoliko saradnika. Pregovori su trajali do kasno u noć, a u međuvremenu sa terase Gradske kuće prisutnima se obraćao veliki broj aktivista i aktivistkinja. Sa demonstrantima je bio i Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, kao i aktivistkinja Julija Teleki.

“Molim vas, nemojte dozvoliti da bilo ko zloupotrebi ovaj naš skup. Nemojte dozvoliti da dođe do rušenja ili bilo kakvog razbijanja, jer ovo je vaš grad. Ovde na zimi stajaćemo svi zajedno, jer stojimo za sve one koji su tamo”, poručio im je tada Čanak.

Juliji Teleki mobilisali su sina. “Moj sin je odvezen pre nedelju dana, ne znam gde je. Vratite ih sve nazad!”, rekla je Teleki. Odgovor građana je bio nedvosmislen: “Nazad, nazad, nazad!”, skandirali su.

Do referenduma nikada nije došlo, a senćanska trojka je bila uhapšena. Jožef Bodo navodi da su njih trojica iz Sente Prebačeni u Novi Sad, a zatim u vojni objekat na Fruškoj gori gde su ih maltretirali i fizički i psihički. “Maltretirali su nas, ali ne želim da govorim o detaljima. Na kraju smo bili prebačeni u Beograd u vojni pritvor. Nakon te čitave torture pitali su nas da li ćemo prihvatiti poziv za mobilizaciju. Mi smo odgovorili potvrdno. Kad smo se vratili u Sentu javili smo se Vojnom odseku. Morali smo da prihvatimo takav poziv jer su naše porodice i čitava okolina bile pod takvim pritiscima da smo procenili da bolje da prihvatimo svoju sudbinu nego da oni žive u takvim uslovima”, pričao je Bodo.

Spomen-plocca Senta

Spomen-ploča na Gradskoj kući u Senti

Bodo, Sabo i Pap bili su 35 dana na ratištu. Nakon povratka u Sentu mislili su da je priča gotova, ali su ipak dobili poziv od Vojnog suda u Beogradu, sa optužnicom za izdaju. Prema kvalifikaciji tužioca učinili su najveći greh, izdali su svoju jedinicu u neposrednoj ratnoj opasnosti. Optužnica u toku dvogodišnjeg procesa menjana je nekoliko puta. Na kraju su svi oslobođeni. Međutim, sva ova dešavanja ostavila su neizbrisiv trag u njihovim životima: Sabo danas ne želi da priča o tome šta se desilo, Bodo još prihvata razgovore, ali nerado ulazi u detalje, dok Pap nije izdržao pritisak i još u toku sudskog procesa se ubio.

Na hrabrost Senćana i “senćanske trojke”, kao i opštinske vlasti koja je pokušala da organizuje referendum, danas prolaznike u centru ovog bačkog gradića podseća samo jedna skromna spomen-ploča, zakačena na ulazu u Gradsku kuću.

Nesvakidašnji otpor se odigrao i u obližnjem selu Trešnjevac, 1992. godine.

Efekat leptira: Trešnjevačka republika

Početkom devedesetih godina prošlog veka, među jugoslovenskim republikama postojala je i ona jedna koja nikada nije bila priznata, a postojala je svega 96 dana. Bila je simbol nenasilnog otpora prema ratu, nasilnim mobilizacijama i nacionalističkoj politici. Nije imala teritoriju, ali je imala Ustav, grb, predsednika i ambasadora. Njena himna bila je Ravelov “Bolero”, muzika koja je, prema rečima osnivača te republike, sjajno reflektovala želju građana da se nakon tihih tonova postaje sve glasniji i jači. Bila je to Duhovna Republika “Zicer”.

Grb Duhovne Republike Zicer (2)

Grb Duhovne Republike “Zicer”

Sve je počelo 1992. godine u jednom bačkom selu u Vojvodini, u Trešnjevcu. Ovo selo je tada brojalo nešto manje od dve hiljade stanovnika. Početkom maja, kada su u Bosni i Hercegovini već počeli ratni sukobi, u selo je stiglo oko 200 poziva za mobilizaciju. Prema procenama meštana, to je obuhvatilo svakog drugog muškarca koji je bio vojno sposoban. Strah i neizvesnost su postale svakodnevica u ovom selu. Gotovo da nije postojala nijedna porodica koja nije bila pogođena ovim potezom države. U lokalnom Domu zdravlja žene su počele sve glasnije da govore o tome da moraju nešto učiniti da bi zaštitile muškarce. Antiratni otpor organizovan je u lokalnoj piceriji “Zicer”. Jedan od organizatora bio je i Lajoš Bala, koji se seća da je tada dogovoreno da će se organizovati veliki skup za mir. I tako je sve počelo.

Nastavnica Klara Balint tada je imala 21 godinu i radila je u Domu zdravlja kao medicinska sestra. Njen muž je bio među onima koji su odvezeni na ratište. Ona kaže da je osetila potrebu da nešto uradi.

Klara Balint

Klara Balint: Među krivcima saučesnik je onaj koji ćuti

“Moj muž nije hteo da ode, odveli su ga nakon desetog poziva, na silu. Teško smo to podneli i prosto sam morala nešto da uradim. Sećam se da je nezadovljstvo raslo među meštanima i znali smo da nešto moramo učiniti, pa smo se odlučili za ovakav protest. Imali smo i moto: “Među krivcima saučesnik je onaj koji ćuti”. Reč je o citatu jednog mađarskog pisca. Sad, posle 20 godina nemam neke izrazito upečatljive slike u glavi o tim danima, ali osećaj da sam barem nešto pokušala da uradim vrlo jasno i dan-danas živi u meni. Verujem u takozvani efekat leptira: da sitnica, kao što je pokret krila leptira na jednom mestu, može da izazove tajfun na drugom kraju sveta”, priča Balintova.

“Ne sećam se koliko je bio masovan skup, ali se sećam da smo svirali. Svirali smo antiratne pesme, na primer od grupe The Doors, jer smo hteli da pošaljemo poruku da je ono što se tada u selu dešavalo bilo bitnije od samog rata. Ove pesme su uverile građane da je ono što rade normalno, a ono što vlast čini – nije”, kaže Lajoš Bala.

Tog 10. maja, kada je u Trešnjevcu počeo miran antiratni protest, vojska je opkolila selo sa 92 tenka, koja su svoje topovske cevi uperili na selo. Neki muškarci su uspeli da saznaju od vojnika da je naređenje da budu spremni i da čekaju naredbu da pucaju. Ipak, građani nisu odustali. Na prvom protestu bilo je približno 700 građana, a posle toga se oko dvesto građana uselilo u prostorije picerije. Organizatori su pozvali sve intelektulace koji su dali podršku ovoj inicijativi da ih posete, pa su tako u klub “Zicer” dolazili pisac Laslo Vegel, aktivistkinja Vesna Pešić, muzičar iz Mađarske Tamaš Heveši i mnogi drugi. Svako veče su organizovani okrugli stolovi, tribine, razgovori i koncerti. Hrana i namirnice su kao podrška stizale iz cele Vojvodine. Proglašena je Duhovna Republika “Zicer”.

Lajoss Bala i Vesna Pessich

Lajoš Bala i Vesna Pešić

Građani ove Duhovne Republike izabrali su i prvog predsednika, Vilmoša Almašija, koji je bio jedan od pozvanih na vojnu vežbu, odnosno na ratište. “Kad je stigao poziv nisam hteo da ga prihvatim. Otišao sam u Vojni odsek i dao sam izjavu da zbog moralnih razloga nisam spreman da učestvujem u ovim ratnim operacijama. Naveo sam i to da u Hrvatskoj imam rodbinu i da ne mogu da ratujem. Međutim, kasnije se ispostavilo da to njih nije interesovalo. Dobio sam četiri meseca zatvora zbog odbijanja odlaska na ratište, ali verujem da je i činjenica da sam bio aktivan u ‘Ziceru’, isto imala svoju težinu prilikom izricanje kazne”, objašnjava Almaši.

Vilmoss Almassi

Vilmoš Almaši odležao je četiri meseca u zatvoru zbog antiratnog angažmana

Ideja o Duhovnoj Republici privukla je pažnju ne samo medija već i drugih mesta u  Vojvodini. Uskoro su se Trešnjevčanima pridružili dezerteri iz drugih sela: iz Temerina, Ade, Stare Moravice, Malog Iđoša. Duhovna Republika “Zicer” je postojala ukupno 96 dana, a kao rezultat ove akcije nijedan od mobilisanih Vojvođana više nije bio odveden preko granice.

Hrvatsko selo u Srbiji – dom za prognane Srbe

Aktivisti Mirovne grupe Sombor tih su godina učinili mnogo za ljude koji su mislili da su u ratu izgubili i deo svog identiteta. Jedni od njih su bračni par Ivan i Manda Prišing, koji su u obližnjem mađarskom gradu Baji organizovali susrete rodbine i prijatelja iz Hrvatske i Srbije, u vreme pokidanih svih mogućih veza. Ovaj bračni par mnogo je učinio i u organizaciji pomoći koju su Srbima prognanim nakon “Oluje” 1995. godine pružili meštani Bačkog Monoštora, sela pokraj Sombora pretežno naseljenog Hrvatima-Šokcima, kojeg samo Dunav razdvaja od Hrvatske.

Meštani tog sela su primili oko 230 progranih Srba i svih 60 porodica su dočekali kao svoje, dali im na korišćenje nenastanjene kuće ili pomoćne prostorije i na različite načine im pomogli i uticali na to da se što lakše uklope u novu sredinu. Iako je nesreća koja ih je snašla bila prevelika, nova sredina ih je do te mere prihvatila da dugo nisu bili ni svesni da su im prve komšije ustvari pripadnici naroda s kojim su u Hrvatskoj ratovali.

IvanPirsing i Nevena

Nevena Bijelopetrović i Ivan Prišing

Porodica Nevene Bijelopetrović jedna je od retkih iz tog vremena koja i dalje živi u Monoštoru i veoma se dobro uklopila u novu sredinu. Tvrdi da su ih ovdašnji Hrvati-Šokci jako lepo primili, tako da ni danas nema u svesti da je ovde neko Šokac, kao što ni tada nije imala. “Oko naše kuće su nam pomogli mnogi nepoznati ljudi za koje nismo ni znali da su Šokci, jer se tako nisu ni izjašnjavali pošto su tada bila druga vremena. Uvek su nam govorili ‘jadni vi’ i zaista su nam puno pomogli…”, priča ona.

Manda i Ivan Prišing su prvi porodici Bijelopetrović pritekli u pomoć i pomogli oko nabavke najpotrebnijih stvari. “Mislim da smo kroz neki naš rad, koji je u početku bio svakodnevan, a nakon toga dva puta nedeljno u zakupljenoj prostoriji, uspeli da ih upoznamo sa svim bitnim stvarima. Kroz dve godine rada, i sa jednim i sa drugima, mi smo odagnali strah da ne mogu zajedno da žive Srbi i Hrvati, kako su ih biflali na televizijama i većinom u štampanim medijima. Oni su kroz svoj primer pokazali da su bitni samo ljudi, a ne nacionalnosti”, priča Ivan Prišing.

Porodica Prišing i dan-danas se susreće sa velikim brojem tih ljudi i uvek su to lepi trenuci i kontakti, čak i sa porodicama koje žive u Kanadi, na Novom Zelandu ili u Norveškoj. “Svi nam se redovno javljaju za Novu godinu ili Božić i uvek spominjemo način na koji su ih ljudi ovde primili i prihvatili. Treba reći da ti ljudi, kada su došli iz Krajine, nisu imali mržnje u sebi i ništa nisu tražili. Bili su nasmejani, iako nisu imali ništa”, kaže Ivan Prišing.

Zbog svoga mirovnjačkog angažmana, porodica Prišing trpela je stalne pritiske u Somboru a jednog dana su im zapretili da moraju da se isele u roku od 24 sata, što oni naravno nisu učinili, već su uspeli da opstanu u Somboru do danas.

Iskre ljudskosti

O ovim pričama, o ljudskim potezima devedesetih, današnje društvo ćuti kao da ih se stidi. Sećanja na one ljude koji su ostali ljudi, pa makar i zbog straha koji je često bio glavni okidač, prepričavaju se samo u privatnim krugovima.

Ipak, sociološkinja Janja Beč Nojman tvrdi da je u Vojvodini dezerterstvo bilo specifično i posebno zato što je imalo najveće razmere. Prema zvaničnim procenama, Vojvodina je imala 200.000 dezertera. Neki su se skrivali, neki pobegli iz zemlje, a bilo je i onih koji su zbog takvog pacifističkog ubeđenja završavali po zatvorima i bivali mučeni.

Janja Becc Nojman (1)

Janja Beč: Vojvodina treba da se ponosi “dezerterima”

“Po mom mišljenju, najveći broj dezertera u celoj bivšoj zemlji bio je iz Vojvodine. Ljudi su odlazili zato što nisu hteli da učestvuju u tom ratu. Ne treba to ni idealizovati, jer su neki ljudi otišli zato što su se bojali da ne poginu ili da ne ubiju, ali to je fantastično u ovoj mačo kulturi, patrijarhalnoj kulturi i kulturi mizoginije, da muškarac kaže: Neću, zato što se bojim. U takvom jednom okruženju da se pojavi tako masovan otpor, koji je bio nenasilan, je civilizacijski pomak i mislim da je to za Vojvodinu nešto čime ona treba da se ponosi”, kaže Janja Beč Nojman, koja je ranije predložila i da se napravi spomenik dezerterima.

(Stare fotografije su iz ličnih arhiva učesnika u antiratnim protestima, kao i iz arhive pokojnog novinara iz Zrenjanina Đorđa Vojnovića)

eu zastava

(Tekst je nastao kao deo projekta „Living Together“, koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i BH novinari, a koji je finansiran sredstvima Medijskog fonda „Jačanje medijske slobode u Srbiji“ Evropske unije, Delegacija Evropske unije u Srbiji. Sadržaj priloga je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.)

Podelite ovu stranicu!